Smrt ljubavi u domaćoj popularnoj muzici

    Trojanski rat se vodio zbog ljubavi. Ili makar tako glasi često pogrešno razumevanje drevnog epa. Trojanski rat se svakako vodio zbog žene. Možda je najpre vođen zbog muške sujete. Ljubav sa time nije imala mnogo veze, ne ljubav kakvom je mi danas razumemo. U najbližem slučaju, vođen je zbog strasti, požude, gladi tela koje je nateralo Parisa na nezapamćeno nepočinstvo. U antičko doba se nije mnogo pisalo o ljubavi, pa se zbog nje nije svakako ni ratovalo. Istina je, čak, sasvim drugačija - romantična ljubav kakvom je mi danas razumemo, kao temeljom porodice, kao osnovom za brak, nije starija od svega par vekova, na našim prostorima teško i toliko. Naravno, ljubav definisati, ograničiti i rasčlaniti nije lak zadatak, niti je zadatak za ovu priliku, niti možemo ući u glavu naših predaka i sa sigurnošću reći šta i kako su osećali. No, ni to nije tema za ovu priliku (uglavnom, teško je zamisliti da nisu osećali istu privrženost, toplinu, osećanje pripadnosti kao što to i mi činimo), nama je bitno ono o čemu su pisali, pevali - a oni o romantičnoj ljubavi prosto nisu pisali. Ono što bi valjalo reći jeste da između antičke slepe strasti, otrovnih strela Erosa-Kupidona, požude Cara Edipa ili Parisa i viteške, dvorske romantične književnosti poznog srednjeg veka stoji čitav jedan svet različitosti. Možemo reći da se kroz srednjevekovne trubadure, prozu i poeziju za dvorske dame o vitezevima koji čine sve zarad svoje ljube desio silan prodor femininog u tada pretežno maskulinu prirodu zapadnog sveta. Žena je prestala biti samo majka, a nije ponovo postala predmet proste požude, seksualne gladi. I dalje, preko Šekspira, Petrarke naše razumevanje romantične ljubavi se produbljivalo, oslobađalo okova, na posletku neće biti preveliki intelektualni napor i kockarska pretpostavka da Zapadni svet nije promenila ni crkva, ni Hristos, ni Pavle, ni božanska ljubav, ni Beseda pod gorom, Platon, Aristotel... koliko obična ljubav između dva anonimna, za svet velikih ideja nebitna, seljačeta u Francuskoj, Britaniji, Italiji, Španiji... Susret maskulinog i feminine, prepoznavanje pocepanog Bivstva i mogućnosti njihovog ponovnog spajanja tu postaje konačno stvaran, nikako lak, ali makar realan prospekt. Ne više filozofski, platonski, mitološki, religijski, društveno ili prirodni čin neophodan zarad produžetka vrste, oruđe u rukama politike i kapitala. Iako se mnogi tradicionalisti neće složiti, desio se proboj čovečanstva ka gore. Pojedinac je sazreo, uzeo odgovornost za deo života u svoje ruke. Nije mu više potrebna zajednica, otac, plemenski vođ da mu nađe suprugu/supruga. Odbacio je brak kao društvenu obavezu, prigrlio brak kao istinski, dragovoljni spoj dva bića koja su se prepoznala. 

    Romantična ljubav menja perspektivu i žene i muškarca. Žena prestaje biti samo majka, postaje jedinka, osoba. Muškarac prestaje biti vojnik, pripadnik grupe, kaste, klase - vredan tek onoliko koliko je sposoban da pruži višem cilju, koliko je za njega spreman da pogine. Postaje jedinka, osoba. I tek takvi - kao dve osobe - mogu krenuti u dobrovoljno poništenje svoje individualnosti, stapanja Dva u Jedno. Lekcija koja će polako postajati temeljna za modernu duhovnost zapadnjaka - potpuni gubitak poverenja u red maskuline prirode, grljenje feminine slobode i pronalazak svog puta. Svaki zapadnjak postaje junak koji u lavirint prepun opasnosti,  a sa ciljem da pronađe Vatreni pehar, kreće drugačijom, svojom stazom. Otkrivanje romantične ljubavi (pevanje o njoj) je jedan od temeljnih momenata u razvoju zapadnjaka, tren koji mu je doneo sve ono što je dobro kod njega, kao i sve ono što ga do današnjih dana muči. Zapadnjak je postao individua u punom smislu te reči. Biti individua, pojedinac, temeljno otcepljen od Jednog je svakako za njega teži put, od puta koji do duhovnog preporoda mora preći istočnjak, ali za čoveka naše civilizacije je to jedini put. No, za početak, ja sam osoba koja može da voli i koja može biti voljena. Ja nisam rob kojem će drugi odrediti kako i s kim će živeti.

    U romantričnoj ljubavi dolazi do inkorporisanja sila koja su, dok je biće na nižim nivoima svesti, destruktivne. I to je poenta duhovnog razvoja, buđenja. Dok smo bića animalne prirode - bes je destruktivan, no naučivši da ga kontrolišemo on može biti preusmeren, preoblikovan u hrabrost, odlučnost, snagu. Požuda koja je Parisa i čitav njegov grad odvela u propast je destruktivna, no u romantičnoj ljubavi ona dobija potpuno drugu vrednost.

    Ovde valja napomenuti da je feminističko čitanje dešavanja iz prethodnih pasusa jako pogrešno. Kada se kaže proboj femininog, ne misli se na feminizam, niti nužno na žensku prirodu. U doba onog što mnogi pogrešno nazivaju Andorginom u duhovnom smislu - a pre je u pitanju duhovni hermafrodit - demode je pričati o muškom i ženskom apsektu duha, no za nas je to neizbežno, ali i to moramo shvatiti tek kao iluziju - korisnu za ljude da bolje shvate druge iluzije. Učitelj je jednom napisao da je cepanje Bivstva na muško i žensko prva podela, najdramatičnija, najstarija i najbolnija. I mi stojimo iza toga. Podela koliko god da je dramatična, ipak je kao i svaka podela Jednog tek prividna. Feminin duh je duh i muškarca i žene. Kao što je maskulin duh - duh i muškarca i žene. Dakle, nije se feminina priroda budila samo kod žena, naprotiv ona se najpre budila kod muškaraca. Ali, sa najviših visina metafizičkog znanja, nema ni maskulina ni feminine, jin i jang su iluzija, anima i animus ne postoje. Maskulin i feminina, Adam i Eva, jin i jang su - Jedno, uvek su Jedno, uvek su to i ostali. 

    Može se, svakako, reći da se zapadna crkva borila protiv femininog duha (i ovo je moderna, popularna miskoncepcija ili makar pojednostavljenje, no nećemo se ovom prilikom njom detaljnije baviti), ali tu valja napomenuti da je njen glavni fokus bio na njegovom suzbijanju kod muškaraca. Dobro je dokumentovano da se u vekovima nakon pojave romantične književnosti događa proboj ekstremne mizoginije i straha od veštičarenja iz naroda u crkvu, a ne suprotno. Elite su se najpre bavile držanjem kontrole nad muškarcima, koji su i bili ti koji su nešto mogli da promene. Potčinjenost žene je, nažalost, daleko dublje pitanje, maltene de facto stanje koje se ne dovodi u pitanje. Silina maskulinih tradicionalista 19. i 20. veka čine ovo jasnim kao dan - oni veličaju Napoleona kao poslednjeg velikog muškarca, junaka koji je došao da okrene točak istorije unazad. Da od feminiziranog, slabog muškarca 18. veka opet napravi vojnika, jedinku tek u smislu člana grupe, onog što je spreman da umre za Boga, državu, naciju, a ne da živi za svoju ženu. Žena je potpuno nebitna u svemu tome. I tu nam postaje jasno - kako je deo muškaraca suzbijao feminin duh, tako se drugi deo borio za njega, ne u ime jednakosti, već zarad njihove koristi, njihove slobode, aktuelizacije, individuacije. Jer je feminin duh i muški duh. Jer je muškarac, kao i žena, bivao duhovni bogalj.

  Kada smo ukratko nagovestili istorijski razvoj, duhovnu pozadinu i sveopštu važnost romantične ljubavi, možemo zapravo krenuti sa temom ovog teksta. Romantična, međulična ljubav je predominantna tema naše moderne, popularne muzike. Uzimajući kao vododelnicu, početak neki magloviti period nakon Drugog svetskog rata pa do danas, lako je zaključiti da se ogromna većina popularnih pesama lakih nota bavi ljubavlju i to pretežno nesrećnom. Bez obzira da li pričamo o šlagerima ili prvom talasu posleratne novokomponovane narodne muzike ili kasnijom evolucijom i preplitanjima dva pravca, krunisanim na posletku nastankom turbo-folka i njegovim kasnijim i konstantnim mutacijama - sonični predeli su se menjali, ali je tema romantične ljubavi bila konstanta. Samo kao ilustraciju, upotrebićemo nekoliko primera:

"Dolazis ti, korak ti znam
Susret sa tobom tol'ko mi ulepša dan
Da više ne znam ni sam
Da možda nije san

 

Zagrljaj moj, poljubac tvoj
Sumnje sad nema nije to nikakav san
To dobro osetih ja
U svojim grudima"

 

Dakle, jedan od ređih primera romantično optimistične pesme - tema je srećna ljubav. Susret sa drugom polovinom je transformativni čin - on ulepšava dan, toliko je jak da dovodi u pitanje samo tkanje stvarnosti. Pop muzika u sebi ima dva aduta, sve što ona jeste to je šok, provokacija i pod dva - to je moć opštosti, to je ono što konzument sam učita u nju: 

"Hej s tobom bih 

  noću zvezde brojala.

  Hej s tobom bih  

zori rosu ukrala."

Ova strofa je ambivalentna do te mere da se može čitati i pevušiti kao radosna ljubavna pesmica, ali i u momentu boli zbog prekunite ljubavi, udaljenosti, nedostajanja. Ipak, većina pesama je eksplicitno o nesrećnoj, prekinutoj ljubavi:

"Kao vuka samotnjaka
u šumama severa
ostavi me moja draga
moja nevera"

Suština pop muzike je u opštosti, dakle. U tri minuta nema vremena, niti mesta za specifičnosti. Pesma je o onoj ženi o kojoj slušalac misli da jeste, oseća da jeste. Najdalje što se ide sa detaljima su crne oči, oči zelene, duge kose i eventualno ime: Ljiljana, Sonja, Sanja, Nataša, Jelena, Jovana... No, to su uvek pesme koje mogu da se slušaju kada se pati za bilo kojom Ljiljanom na svetu. Stihovi koje peva Nataša Bekvalac biće posebno zanimljivi kada kasnije uporedimo njene novije pesme (a ova je tek osam godina stara):

"Pod vodom dišem
Po nebu pišem
Na vatru idem dlanom
Zbog tebe ja sam spremna da umrem"

Jedna od retkih optimističnih pesama u opusu Ace Lukasa, takođe može biti zanimljiva kada se uporedi sa njegovim novijim numerama:

"Al' s tobom opet učim sve
da hodam i da govorim
da želim i da osećam
sa tobom novorođen sam"

 

    Bivajući prinuđen na slušanje domaćih radio stanica, poslednjih par godina primećujem dramatičnu promenu u muzici glavnog toka kod nas. Iako se stare pesme svakako slušaju i dalje, možda čak kao vid reakcije na novonastalu normalnost neki stariji izvođači (Sinan Sakić, Ipče Ahmedovski...) dobijaju na popularnosti, ono što industrija lakih nota danas servira publici je daleko od ljubavnih, kat-kad naivnih, gotovo uvek patetičnih, liričkih limunada. Ponovo parafrazirajući Učitelja, da ne bude zabune, propast ljubavnih pesmičuljaka na našoj pop-folk sceni nije samo po sebi razlog za tugovanke. No, kako  to često biva sa ljudskom kulturom i civilizacijom, nije tužno što je nešto propalo, već je žalosno to što ono  biva zamenjeno još rđavijim. Poslednjih godina lako je uočljiva degradacija naše muzičke scene u svakom mogućem smislu: liričkom, moralnom, intelektualno, duhovnom, muzičkom. Kao da je propadanje sveta ubacilo u šestu brzinu. Slušajući te sonične katastrofe u pozadini je još i bilo kako-tako podnošljivo, no za korist ovog teksta sam čitavu noć proveo preslušavajući detaljno sve to, ponovo i ponovo. Nakon bolnog iskustva, mogu reći, stekao sam novu perspektivu, novi pogled na inkvizicije, brutalne šerijatske i evropske srednjevekovne zakonike - neslobodna društva. 

     Ovo je prvi tekst u seriji dolazećih, na različite teme. I možda nije zgoreg napomenuti, da gledišta naša nisu ni moralna, ni religijska, ni tradicionalistička, ni progresivna, ni levičarska, ni desničarska. Ako išta, svi ti pogledi na svet će redovno biti kritikovani. Dakle, ako nekada i zaličimo na moraliste, na tradicionaliste ili pak levičare sve to bi trebalo shvatati jako relativno - od situacije, do situacije. Na primer, teško je pisati o stihovima koji slede, a da se ne zaliči na moralistu, no to nijecentar kritike. Degradacija koju mi uočavamo sa moralom ima tek periferne veze - moralno srozavanje je uvek tek posledica srozavanja duha.

     Vratićemo se na uvod. Antičko doba zapadne civilizacije smo obeležili kao doba strasti, požude, fizičkog, animalnog.  Iza njega sledi pokušaj uspostavljanja društva koje se bazira na Agape - na božanskoj ljubavi. Tokom srednjeg veka dolazi do pucanja, po šavovima se cepa tvorenje takvog sveta, pojavljuje se urlik koji kaže - ja sam osoba i hoću da volim osobu i da ona voli mene. Hoću da živim za ljubav, a ne da mrem za Boga, kralja, narod. Dolazi do humanizacije društva na uštrb Boga. Ženstvenost probija u svet koji je nakazna smeša prežitaka muževnog sa jedne i nasilno osakaćenog, bespolnog, ne razrešenog na duhovnom nivou, već uštrojenog, duhovnog evnuha. U romantičnoj ljubavi muškost prepoznaje ženstvenost i obrnuto. Kako zdrav duhovni rast uvek podrazumeva, prethodni stupanj nije potisnut, nije uništen, već savladan, inkorporisan - romantična ljubav u sebi podrazumeva požudu, seksualnost, telesnu glad (iako se može reći da je  najranija dvorska romantika potiskivala sam fizički čin), Eros, no ona nije samo to, ona ima svoju nadgradnju - ona je prepoznavanje dve duše, ona je preusmerivanje Agape  sa Boga na - čoveka. Na tom nivou duhovnosti nalazimo i domaću popularnu muziku dvadesetog veka - ona je često i seksualna, čak lascivna, vulgarna, ona ne spori sam čin fizičkog spajanja. Šaban Šaulić u jednoj pesmi peva: "Noćas mi se s tobom spava". Pak, ono što primećujemo poslednjih godina u modernim mutacijama jeste upravo duhovno degradiranje - ljubav se negira. Često čak eksplicitno, nekada implicitno, a najčešće se do ljubavi uopšte ne dobacuje, ona je van duhovnog horizonta autora, baš kao št oje to bila i za antičke autore. Ako se i ljubav pominje, to je opet antički Amor - strast, animalnost. Nije samo degradiran duhovni vidokrug, već i sami akteri ovih nesretnih storija. Muškarac ne samo da je u ovom duhovno-moralnom okruženju osakaćen za mogućnost razumevanja ljubavi, on gubi mnogo i od svojih maskulinih svojstava - čast, uzvišenost, snagu, požrtvovanost. On je tek žrtva poroka, on ponovo postaje mornar kojeg Kirka (alkohol/droga) pretvara u krme. Žena je degradirana u najboljem slučaju na nivo demonskog bića - sukube, zavodnice, veštice, a najčešće ne dobacuje čak ni do takve mitološke predstave, ona je prosto seksualni objekat, njena najveća vrlina je spremnost da se uvek poda: "A imao sam prvu, drugu, treću, imô petu. A imao sam sve, al' nikada takvu koketu", dalje: "I uvek kad je zovem, ona dođe, može-može. Ja ne kažem ni reč, a skine se do gole kože", da ne bude romantičnih zabluda, čak ni u smislu iskrene strasti, segment se završava sa: "A stvarno te bre voli, nije to što voziš Porsche". Žena nije čak ni seksualni subjekat - gladna muškarca, ona je kurva. 

    Ono što tradicionalisti nisu razumeli, feminin muškarac nije nužno nakaza (iz njihovog ugla gledanja!), nije hermafrodit, on nije nužno slab, degenerisan - pravi feminin muškarac ne odstranjuje svoju muževnost na uštrb ženstvenosti, već inkorporira oba u jednom. Na kraju krajeva, vitezovi iz trubadurskih pesama su uvek bili neustrašivi, odlučni, jaki... Ovde kao ponavljajući fakat vidimo degradirana bića - ne bića sposobna da budu seksualna, strastvena uz ostatak svog postojanja, nego osobe koje su samo to. Razvaljivanje elementarne moralnosti se mora stalno podvlačiti: "I glumi da je časna, sudbina je jasna. Opije, pa dobije šamare bulja masna". Podređenost žene u čitavom ovom masivnom korpusu pesama, možda najbolje oslikava da je sve što od ženskog glasa čujemo nakon prethodno navedenih stihova (ili "Ribo, ti si s ulice, bre, nisi kuja rasna") jeste jedno, jedino: "Izvini". U drugoj, isti izvođač: "Sve mi je dala kad sam je slagô da je volim" i kao možda jedini ostatak moralnog kompasa "Mama, nismo mi krivi, već naši loši idoli" - gde je majka, u svetu ekstremnih šovinista i mizogina, paradaksalno ostala jedini, kakav-takav, autoritet koji makar iziskuje izvinjenje.

    Degradiranje duhovnog bića ispod nivoa sposobnog za ljubav, kao što već vidimo nužno srozava biće na više načina. I to je maltene pravilo. Nije lako delimično duhovno rasti ili propadati. "Ima sve, tijelo boginje vrijedno robije. Snima se kako skida se igra sporije.", dakle žena je zavodnica, opojna. To, ponovo samo po sebi nije čudno, ni novo, već jedno od elementarnih svojstava žene. Pak, degradirana žena, žena spuštena ispod određenog nivoa, žena prve čakre je ovakva žena: "Jedva stoji na nogama. Svu noć miješala akolhol je sa drogama." - i ona je svinja na Kirkinom dvoru. 

    Možemo primetiti razliku u odnosu na upotrebu vuka kao poređenja u odnosu na ranije navedene stihove u izvedbi Mileta Kitića ("Kao vuka samotnjaka..") i sada ovde Buba Corellia: "Pun mjesec, ja ko vuk zavijam na nju." - već jasno vidimo ljude svedene na životinje. Sa druge strane, Rasta iscrtava obrise moderne bajke za ovaj svet: "I na semaforu gledaš u mene.  Na tebi je kul seksi outfit. Ja vozim AMG crni Mercedes. Ona vozi novi Q7 Audi". Autor koji je još do pre nekoliko godina i pokušavao da stvara nešto ličnije pesme ("Vedro nebo"), no baš sa tog albuma je ubedljivo najveći hit bajka o dva automobila, pa se čini da se smislenijim pesmama od tada nije vraćao ni on.

     I dok bismo mogli do kraja sveta navoditi primere iz širokog dijapazona autora i izvođača koji su poniklu unutar rep/trep subkulture i probili se u glavni tok, a kojima po podrazumevanim klišeima žanra pripada zaista najniži mogući oblik mačizma, šovinizam, mizoginija i sve ih skupa odbaciti kao takve. Stvar na našoj pop muzičkoj sceni nije ništa radosnija ni kada slušamo žene (što je sasvim logično,  s obzirom da isti ovi i njima pesme pišu). Iz buljuka tužnih kreatura možda kao najbolji primer se izdvaja Maya Berović, makar popularnošću. Nepravda bi bila reći da nema ljubavnih pesama (od novijih "Sahara"), ali masa njenog opusa se svodi na tužni kliše koji se ponavlja u krug savremene produkcije - žena zavodnica. Mogućnost, umeće da žena lako i brzo zavede muškarca je bezmalo sva njena moć, sve što ona jeste. U moru teksta koji nema smisla, niti potrebe za postojanjem, izdvajaju se stihovi: "Radit će sve što mu kažem. K'o da lutka voodo je". U drugoj pesmi:

"Telo boginje
Uvija oko šipke
Na njoj samo štikle
I Viktorijina tajna

 

Zora sviće (A ona sve vodi do ludila)
Nema priče (Što tuđe bi usne poljubila)
Sipa piće (Sa usana joj lije po grudima)
Sutra biće (Ne seća se opet se ubila)

 

Mala lomi
Ta mala lomi
Ta mala srce lomi
Ta mala lomi"

    Imena pevačica bi mogla dugo da se nižu. Teodora sa pesmama "Tresi, Tresi", "Kristijan Grej" ne ostavlja previše mesta za razmišljanje kakve su to liričke avanture. U "Gasilina", osim što peva "U, gasolina, baš loži me brzina. Nagazna sam mina, brzo eksplodiram. Hej, gasolina, stalno neko cima. Da li nekog imam ko može da shvati me, stigne i prati me" ispušta i nekakve "njanjanjanja" koji svakako zvuče prikladno za čitav ovaj pokret - zvuci razmaženog derišta koje se ruga. U duetskoj pesmi, naslovljenoj "Voodo":  

"Mala je u gasu, samo juri modu
Glumi višu klasu, da sve oči bodu
Isprazni mi kasu lagano u hodu
Crnom donjem vešu, Barbi, zapali mi sobu
Ljubim njeno telo, ten, karamelu
Ima sto stepeni, k'o u sauni je vrelo"

Estradna umetnica koja je, iz nekog razloga, rešila da se zove Breskvica, u vokalno-soničnim eskapadama koje bi se, uz nešto duže izlaganje, lako mogle porediti sa inkvizitorskim mukama, takođe veselo prihvata ulogu demonsko-veštičjeg bića:

"A treba mi minut-dva da te zvedem
Nisam dobra po tebe
Nisam dobra po sebe
A treba mi minut-dva da te zajebem
Nisam dobra
Nisam dobra
Ranjena lavica,
Dižem se na divljem vetru
Prava ratnica
Za tebe peta dahija
Puji čuru, to je vlaska magija" 

    Nataša Bekvalac je samo najbolji primer starije generacije koja je pod pritiskom novog vremena promenila u potpunosti svoju estetiku, poruku. Čak, priznao bih joj to, deluje da je to uradila na konceptualnom nivou, svesno i planski - temeljno. Od duetske pesme "Neprijatelj" u kojoj maltene kao manifest za nastavak njene karijere izjavljuje:  "Da si ljubav hteo, Ne bi mene sreo. Nikom ja, još nisam sreću donela. Da si ljubav hteo. Za svoj život ceo. Ne bi meni sudbina te poslala, Jer ja samoj sebi neprijatelj sam. Bolje da istog trena nestaneš, Bolje da ideš, da sve prestane. Drugo ime mi je zlo, poveruj u to. Nisi mi dušu od lepote video." Od te pesme pa do danas (mada, opet, nije da sam baš stručan za diskografski opus Nataše Bekvalac), čini se da ljubavnih pesama nema. Ulogu mitološke Lilit, demonske zavodnice i ona radosno igra: "Pali anđeo iz raja. Mala iz srpske Atine", "Dođi mami, dođi mami...", "Beži, želim da ljubav demoliram. Vidi ga sad, kao nije gad. Uporno šmira jad. Ja navučena na zbogom, odmah, sad s osmehom ti pratim pad". Nataša je najbolji primer, ali i maltene sve ostale starije junakinje sprskog pop-folka se znajačno pomeraju u istom pravcu. Dalje, Angellina u sonično možda najoriginalnijoj pesmi (pokušava da) peva:

"Da ti sijam, samo da ti sijam
Vidi blistam noću za tebe, ej
Ti mi sviraš, ja ti stalno igram
Mrakom prijaš, dalje od mene"

 

    Sijanje je jaka metafora, znamo kako ju je koristio Dostojevski u Braći Karamazovima, no ovde je tek vizuelno, tek zavođenje telom. Od teksta, upečatljivija je muzička pozadina koja se mahom sastoji od snimaka kitova koji se pare ili igre pre parenja - da ne bude zabune o namerama autora i čemu ova pesma može služiti. I dok se zapravo ova, pa i još neke njene pesme mogu zamalo nazvati slušljivim, najnovija numera "Origami" spada u opšte sivilo sa : "Savij moje telo, savij, to mi radi. Savij moje telo, savij origami", dok "A mi grozni, glamurozni" može da stoji kao opis za čitavu scenu. Sara Jo i pesmi "Divlja", pokušava da šojkira kako vizuelnim - u spotu se valja p olažnoj krvi - verovatno i tekstom, iako je u kontekstu čitave scene to sve teže postići:

 

"Divljam ko da treba mi dresura
Prava kuja, nokti i frizura
Moje stanje uma ima svoje stanje uma
Poročna i bludna, neukrotiva i luda."

 

 

    Na delu scene koji je bliži folk mutagenima, situacije je donekle drugačija i dalje - tu se i dalje snimaju pesme koje možemo smatrati ljubavnim, no sve se više čini da taj deo scene postaje niša za kafansku kulturu, nesposoban da dotakne mase novog sveta. Stari junaci i heroine pokušavaju da se prilagode. Dara Bubamara arlauče, zapomaže: "Ma bebe ko te jebe, ja noćas idem van. S prvim koga sretnem, a ti sedi sam". Ukoliko je verovati broju pregleda, jedan ozbiljnijih hitova na tom spektru muzičke scene je "Hajde" koju zavija Tea Tairović:

 

"Nek noćas gori Balkan
Nek laju svi ti ne brini
Što poželiš ja daću ti, ma priđi mi
Dok krv mi vri da poludim
Sve razvalim
Hajde, dok smo mladi

 

Și-acuma, pentru toată lumea, cântă Tea
O, vadi keš, money-money, nek se noćas slavi
Kad mi smo sami, tad mi srce zagalami
Dok smo živi, zdravi
Nek čaša puca, ne daj nikada da lutam
Nek rakija je ljuta
Hajde, dok smo mladi
Ascultați cel mai mare hit, că vine saxofonul"

 

Čini se da te dve strofe uspevaju da spoje sve vrednosti vrlog novog sveta - sve uz neizbežno mahanje silikonskim grudima i pominjanjem mafije nešto kasnije u tekstu. U odnosu na svebalkanski, turbo stil Tairović Tee, na sasvim suprotnoj strani soničnog spektra onoga što se na našim radio stanicama sluša nalazi se Nipplepeople i pesam Frka, koji uz retro-elektro pozadinu pevaju: 

 

"Grickam nokte i za tobom žudim
htjela bih poprilično
da s tobom danas bludim "

 

    Daleko je od toga da je ovaj trend sveopšti i da se o ljubavi ne peva. Dok je Aca Lukas pojačao akcenat na poročnost u svojim pesama, ljubavne teme (mada često izrazito pesimistične, sentiment kojim se ljubav odbacuje kao takva) ipak opstaju, Seka Aleksić, Ceca i ostala najveća imena pop-folk scene ne kreću se prebrzo od svojih standardnih tema, ali se čini da gube na aktuelnosti i popularnosti. U nešto alternativnijim delovima pop scene, Senidah peva: "Sve žene u meni. Žive kad si tu" u pesmi koja je upravo prava ljubavna u smislu koji smo izneli na početku - sinteza požude, božanske ljubavi, prijateljstva, do te mere da iako i ova pesma jeste seksualna, ona nije sirova i neukusna, lišena ostalih elemenata ljubavi, ona ostaje na duhovnom nivou iznad svega modernog o čemu smo pisali. u drugoj peva:

 

"Za tebe pevam pesme 

 Za tebe oblačim zvezde  

Za tebe telo zebe, ah, moj Behute  

 

Bez tebe suze mi sestre 

 Bez tebe ne vidim ceste  

Moje sunce, moj mesec, ah, moj Behute"

    Na kraju, valja se vratiti na tvrdnju da pop muzika po svojoj definiciji mora biti opšte mesto - produkt za masovnu zloupotrebu. Kako su pesme doba starijeg morale biti dovoljne opšte da svako uz litar rakije ljute u nju može da učita baš svoju nesrećnu ljubav, valjda bi bilo logično zaključiti da u ove nove pesme, neke nove generacije ukucavaju svoja iskustva? Ipak, neće biti da su: "Nekad desi se da jebem dve u danu. Jednu u BG-u, ali drugu u Luganu" stihovi koji ocrtavaju iskustvo i jednog promila našeg stanovništva. Dalje, lako, zaključujemo da sve ovo, celokupan opus moderne bljutave pop muzike na našim prostorima nije ništa drugo do - power fantazija. Dok bi neke starije generacije čitale stripove o Konanu Varvarinu da zadovolje svoje, ove nove očigledno u ovim pesmama ostvaruju svoje nedosanjane snove. Muškarac koji jebe dve u danu ili žena koja oko prsta vrti baš takvog muškarca - isto je.

    Najprostija odbrana banalnosti ovih pesama bi bila - ljudima je ono staro dosadilo. To je normalno i razumljivo. Na kraju krajeva, prvi romantični žanrovi u istoriji su bile takozvane dvorske, kavaljerske romanse o vitezovima koji spašavaju dame u nevolji, koji su odriču svega u zanosu slepe ljubavi. U nekom momentu, i te priče su izašle iz mode, do te mere da ih je Servantes u "Don Kihotu" ismevao. Ipak, nakon tih priča čovečanstvo nije potonulo nazad, u zaborav ljubavi i moralnosti, nego je nastavilo da stvara još lepše i lepše priče i pesme... Kako to da se sa eventualnom dosadom koju izazivaju ljubavne pesme poklopilo baš to da su čitave generacije izgleda zaboravile da budu elementarno, pristojno ljudsko biće? Zar u površno primenjenom helegelijanskom svetskom duhu ne bi bilo normalno da su sa bljutavih ljubavnih limunada prešli na nešto bolje? Dogodilo se ozbiljno poniranje ka dole. Učitelj je pisao o proboju od dole ka gore - od seljadije ka eliti - kao negativnom fenomenu, najbrutalnije materijalizovanim u republikanskim i socijalističkim revolucijama. I dok se fundamentalno ne slažem s njim, što je opet tema za neku drugu priliku, ovde imamo drugačiji fenomen: ovde je najpre taj masivni deo čovečanstva, sam za sebe, munjevito porinuo ka dole. Ostalo što bi se moglo reći je da oni što slušaju takve pesme - stihove ni ne prate, što samo po sebi ne ukazuje na bilo šta drugo nego na možda još brutalnije duhovno posrnuće - ne bismo više čovečanstvo našli na nivou prostačke poezije, nego najprimitivnijih tribalnih ritmova sa kojima već nema intelektualne sposobnosti da se i tekst prati (koji često jeste mumlan, loše recitovan, sa očajnom ili namerno iskrivljenom dikcijom, no opet u većini slučajeva ni to nije tako - makar pevačice pokušavaju da pevaju i budu razgovetne). Poslednja linija odbrane ili makar odbacivanja ozbiljnosti užasa kojem svedočimo, jeste da, najpre u kontekstu power fantazije, ovo mahom slušaju klinci koji su željni stvari o kojima se peva - seks, droga, alkohol, pare. Prvo, nemamo podatke o tome ko ovo sluša. Drugo, čak i da jesu u pitanju "klinci", postavlja se pitanje ko su ti klinci? Neke od najboljih albuma naše rok muzike napisali su klinci od dvadesetak godina, zapravo većinu. Jesu li to klinci koji se valjaju u ovim govnima? Ili su klinci mlađi od dvadeset? Gde je onda muzika koju slušaju stariji od dvadeset?

 

    Još jedan problem, konzervativaca i tradicionalista je taj što se i prečesto kunu da su vrednosti x i z suštinske za ljude, nezamenljive, a opet prečesto deluju smrtno zabrinuti za iste te vrednosti. Za njih je porodica temelj društva, najveća vrednost, ali istovremeno se stalno plaše za nju. Zar je nešto tako temeljno istovremeno tako krhko? Ovde ćemo uvezati ono od ranije - mi nismo zabrinuti. Mi samo konstatujemo. Prepoznavanje, ostvarivanje, aktuelizacija intrepersonalne ljubavi je jedno od najviših dostignuća čovečanstva i ono će to ostati makar samo jedan par ostao. Jednako kao što će Princip ostati najviše znanje čovekovo sve i da samo jedan čovek ostane da ga poseduje. 

 

    Mi smo ovde samo da konstatujemo jednu sumornu etapu u propadanju sveta. Poročnost, požuda, proždrljivost su najniže ljudske aktivnosti. Ponovo jako uprošćeno, ako uzmemo kundalini jogu, to su reoni prve, druge čakre. Najniže ljudske osobine. Odbacujemo odlučno asketizam, pa samim tim i ideju da se te potrebe i želje sasvim moraju satrti, sabiti, uništiti u čoveku. One se moraju iskoristiti zarad punoće života i duha. Savladati da bismo ih onda kao pobeđene vratile u nas. One jesu naš osnov, koren - one su naše prve potrebe. Bez zadovoljavanj njih, a u pokušaju da dostignemo najviša znanja i spoznaje, bi bilo kao da gradimo dvor na temelju od ulupanih belanaca. Ne postoji stvar koju pojedinac može da kaže ili napiše, a koja bi ovaj trend promenila. nije moguće da konzument ovog smeća pročita kritiku, analizu i nakon toga ugasi Nuccia. Jedino će, kao i uvek u istoriji, kreativni genij pojedinca ponovo pogurati čovečanstvo ka gore - pre ili kasnije. Čak i bez izuzetnog kreativca koji svojom snagom vuče čovečanstvo iz kala ka nebesima, pre ili kasnije, prasci sa Kirkinog dvora će sami od sebe poželeti da ne budu samo prasci.

    Pop muzika ne može podneti duboku ili bilo kakvu misaonu kritiku. Ona i nije proizvedena da je može preživeti. Tako da mi to i nismo radili. Kada su se na našim prostorima pojavili rijaliti programi, isprva su nam reklamirani maltene kao eskperiment u kojem ćemo videti tuce ljudi koji se međusobno ne poznaju, zatvorene u jednu kuću i sada ćemo da vidimo kako će to da se odvija. No, ubrzo je postalo jasno da ti nesretnici u potrazi za mrvicom slave nisu bili laboratorijski pacovi, već da su bili samo alatke u eksperimentu, a da se opit vrši nad svima nama - rijaliti je bio tabula rasa koja je trebala sama u sebe da upiše i stvori program koji publika hoće da gleda. Pop muziak je isto to. Ovo nije analiza Bekvalac Nataše, Breskvice ili Nuccia. Ovo je o čovečanstvu koje je toliko bedno da kao power fantaziju ima da se jebe, da zavodi, da se drogira, da se opija.