Sam Harris - Free Will (Biblioteka Vekovednost, knjiga VI)

    "Slobodna Volja" je knjižica poznatog američkog neurologa i filozofa Sema Herisa. Najveća vrlina ove knjige je upravo u tome što je - knjižica, Na nepunih stotinjak strana Heris leti preko osnovnih argumenata protivu mogućnosti slobodne volje, donosi nekoliko zanimljivih misaonih eksperimenata, razmatra moguće reperkusije na društvo - kako bi se na naše zakonodavstvo, obrazovanje, politiku odrazilo saznanje da je slobodna volja samo intuitivna iluzija.

     Heris, kao i generalno svi deterministi, problemu prilaze iz nekoliko uglova, odnosno na nekoliko načina dokazuju nemogućnost slobodne volje onakvom kakvom je mi ljudi razumemo - da smo jednostavno svesni agenti koji svojim akcijama određujemo sopstvenu budućnost (naravno, u razumemnom nivou, niko ne veruje u apsolutnu slobodu), telo je naš hram i mi njime upravljamo. Možda i najslabiji od popularnih argumenata, prisutan i ovde, jeste niz neuroloških eksperimenata vršenih osamdesetih godina minulog veka (i sukcesivno nakon toga) koji su pokazali da se odluka da čovek pomeri ruku (ili obavi neku jednostavnu radnju njom) dešava određeni broj milisekundi ranije nego što on javi da je odlučio. Ovi eksperimenti su vremenom doživeli i svoje valjane naučne kritike, kako ne želimo ulaziti u detalje, najvažnije je primetiti da je pomeranje udova prilično jednostavna radnja, koja ne zahteva kompleksne meta-kognitivne radnje koje podrazumevamo pod svesnim predumišljajem, planiranjem. Udove bez problema pomeraju i stvorenja za koja ne smatramo da imaju slobodnu volju u humanom smislu, pa čak možemo reći da na određeni način to čine i biljke. Dakle, kod trčanja nam ne treba svest i planiranje, za "čitanje" budućnosti, na primer sađenje žitarica, se lako može uvideti njena evolutivna svrsishodnost. Doduše, i sam autor naznačava da od ovog argumenta status slobodne volje kao iluzije uopšte ne zavisi.

    Sledeći, daleko jači argument jeste prosta fizička determinisanost svemira. Svet je ultimativno objašnjiv fizikom, materija makrokosmosa je podložna osnovnim fizičkim zakonima i ništa im ne može uteći. Naša svest je tek produkt neuronskog "opaljivanja" u našem mozgu, neuroni su materijalni i oni se moraju povinovati zakonima kauzalnosti i efekta. Ne verujemo da je kamen koji se kotrlja niz liticu to izabrao, dakle nema osnova verovati da je neuron izabrao da u određenom momentu zasija. Takođe, mreža kompleksnih uzroka i efekata je razgranata i široka, ide sve do samog fizičkog početka svemira i kao takva je neshvatljiva za ljudski um koji bi trebalo da donosi sopstvene odluke. Ovo nam se ne čini tako ubedljivim - nedovoljno informisana odluka je ipak odluka. Kupiti patike na online rasprodaji koje će Vas, kada Vam konačno stignu, razočarati svojom jeftinom izradom i tek naknadno Vas obavestiti zašto su bile tako jeftine... Neinformisana, ali ipak odluka? Ili ipak nije?

    Dalje, Sem Heris parafrazira na par mesta čuvenu konstataciju Šopenhauera; "Mogu raditi šta želim, ali ne mogu želeti šta ću da želim". Na ovome se zapravo sve lomi. Neosporno je da naše želje, ideje, nagoni dolaze "od spolja", odnosno izvan našeg "ego tunela" (Metzinger). Želja da pojedem još jednu palačinku samo sine u mojoj svesti. Ipak, za one koji i dalje veruju u slobodnu volju, naša očigledna autonomija da se odupremo nagonu, želji je dovoljna. Makar to možemo učiniti? Ako možemo raditi šta želimo, ali ne možemo poželeti želju, da li možemo ne raditi ono što želimo da radimo? Po Herisu i ostalim deterministima - ne. Jednostavno, želja da ne pojedem tu palačinsku je bila jača. Želeo sam da je ne pojedem. I opet ta želja nije moja. Želja da ne pojedem palačinku em dolazi kao uljez u moju svest, em je zasnovana na bezbroju vanjskih uzroka. Uopšte stavljanje mene u tu dilemu nije moj izbor, npr. možemo liniju kauzalnosti vući do osobe koja je izmislila palačinke, pa zatim do pijane noći kada su roditelju tu osobu začeli, majmuna koji je sišao sa grane, početka svemira. Svi ti uzroci-efekti su determinisali svemir u kojem ja neću pojesti drugu palačinku. I da se svemir može vratiti unazad na tačku te cezarovske dileme i sto puta, tačno sto puta je ne bih pojeo. Nikada i nisam  bio slobodan da je pojedem.

    Nećemo sporiti ubedljivost prethodnog argumenta protivu slobodne  volje, njegova specifična snaga je pre svega u tome što veru može da poljulja na iskustvenom nivuo, a jednostavno iskustvo slobodne volje je upravo najjači argument u njenu korist. Ideja da se misli samo pojavuljuju u našoj svesti jeste jaka, jer se zaista čini da je tako. Ipak, misao, odnosno odluka da nešto uradimo se u našoj svesti mora pojaviti u nekom momentu. koji god da je to momenat, kakvog god predumišljaja da ima, razmatranja, unutrašnje diskusije, opet će se u tom konačnom trenutku formiranja ideje činiti da je ona prosto došla k nama. Zamislite da pišete priču i da ste zaglavljeni u nekoj konkretnom momentu naracije, razmišljate o njoj ceo dan, odbacili ste stotinu glupih ideja i onda vam konačno "pada na pamet" ta prava koju i zapisujete. Da li je to naša ideja ili nam je samo pala na pamet? Ne možemo ideju svesno sricati slovo po slovo dok se celokupna ne formira u svesti. Ne moramo svaki put imati detaljnu umnu razradu svake naše svesne, slobodne odluke sa makar nekolicinom prethodećih uzroka. Niti je delovanje na osnovu prethodnih fizičkih uzroka samo po sebi tako očigledno protivno slobodnoj volji, odnosno možda situacija u kojoj se trenutno nalazimo nije sloboda, ona je uzrokovana čitavim ranijim nizom uzroka-posledica, ali sada u ovom trenu pravimo sledeći trenutak, u kojem opet nećemo biti slobodni, ali ćemo ponovo moći da stvorimo novi momenat svojom odlukom (što bi bilo u skladu sa Nagarđuninim prikazom Budizma, odnosno karme).

     Pominju se i dva stanovišta protivna determinizmu - libertarijanizam (vera u slobodnu volju) i kompatibilizam (ideja da je slobodna volja kompatibilna sa determinisanim svemirom, današnjim fizičkim ili nekdašnjim božanskim). Heris se posebno ne bavi prvom opcijom, jer je otpisuje kao anahronu - za njeno razmatranje je neophodna pretpostavka nekakvog metafizičkog sopstva (duše) koja je natprirodna (u bukvalnom smislu ona bi morala biti iznad prirode, odnosno njenih zakona). Kompatibilizam (u modernom smislu) odbacuje kao samo jeftino zamagljivanje prostora, mućenje vode. Kompatibilisti (poput Denijala Deneta) ne donose argumente u korist slobodne volje, koliko redefinišu njen pojam. Čovek je slobodan da odlučuje dotle dokle nije od spolja prinuđen na odluku. Ako odlučim sam sa sobom da pojedem palačinku, ja sam slobodan. Ako me baba pištoljem tera jer sam sama kost i kože,  e onda tek odluka nije slobodovoljna.  Ipak, kao što smo videli ranije, uzroci koji me "teraju" da je pojedem ili ne pojedem su van mene - samo fizičko poreklo babine palačinke ili čitavog svemira, na primer. 

    Mi nećemo donositi naše konačne sudove. Jesmo tokom ovog teksta igrali ulogu ubeđenog deterministe iz poštovanja prema knjizi koju možemo preporučiti (iako verovatno postoje detaljnije, opširnije i bolje argumentovane), ako ništa onda baš zbog toga što se čita za jedno veče. Možemo jedino reći da je deterministički redukcionizam najjači argument protiv slobodne volje, dok ostali iako imaju svoju snagu (pre svega nemogućnost "željenja želja") nam se ipak ne čine konkluzivni. No i pre toga, mi bismo pre rekli da su i  pitanje i odgovor, suštinski, nekonsekventni za ljudsko iskustvo. Možda smo pročitali ovo, možda smo se u potpunosti složili sa autorom, ali već smo sledećeg momenta nastavili da živimo naš život kao da imamo slobodnu volju. Istinita intuicija ili prokleto možna iluzija je do te mere neprobojna i nezamenjiva za naše iskustvo življenja. Ni sama diskusija između determinista i kompatibilista nije nam posebno intelektualno uzbudljiva - i jedan i drugi stav za početak zahtevaju da se makar donekle identifikujemo ili sa sopstvenom, individualnom svešću, pa da kažemo da misli koje se u njoj pojavljuju nisu "naše" ili pak da se, u slučaju kompatibilista, identifikujemo sa sivom tvari u našoj lobanji i da kažemo da mreža neurona jesmo mi, pa su tako i sve moždane aktivnosti naše.

    Bilo kako bilo, ubeđeni smo u jedno - danas je Sem Heris odlučio da ustane i ode u klozet, pritom se vratio po mobilni telefon jer ga je zaboravio. Valja će mu da pročita vesti dok prazni creva. Bez obzira na to što je ubeđeni determinista, njegovo će iskustvo biti takvo da je to on odlučio. Mogao je čitati sastav deterdženta za rublje.

Thomas Metzinger - The Ego Tunnel: The Science of the Mind and the Myth of the Self (Biblioteka Vekovednost, knjiga V)

     

    Knjige se čitati moraju. I loše knjige. I knjige koje nam se gade. I knjige sa kojima se svađamo. I knjige na koje režimo. I one što vređaju sve ono što smatramo "dubokim ubeđenjima" (mada, mi ne preporučujemo imanje baš tako dubokih ubeđenja, jer protivno takvim dubokim ubeđenjima, njihovi vlasnici često ostaju plitki). "Ego tunel" nije u stanju da nas iznervira, nadamo se da je malo takvih ostalo na ovom svetu, odnosno da smo se mi lišili takve pahuljaste strukture ega, ali jeste nas uspešno mučila minulih dana i nedelja. Tomas Mecinger ovoj knjizi pristupa kao spoju filozofije uma i moderne neourologije. To je, naravno, u redu. Filozof ne može opstati u pre-naučnom vakuumu i ignoristai krajnjeg poštovanja vredne domete savremene nauke, ostvarene tokom nekoliko minulih vekova. Ukratko, što neke od Vas već ovde može odvratiti, on je slika i prilika modernog mislioca na tom polju filozofije - materijalista, redukcionista. Takvi još uvek čine ubedljivu većinu unutar filozofske, akademske zajednice. Svest je slučajni produkt evolucije, materijalnih zbivanja u mozgu. Samosvest je iluzija, odnosno selektovana virtuelna realnost koju mozak formira i pušta u takozvani ego tunel u kojem smo "mi" zarobljeni (makar dok se identifikujemo sa samosvešću, dok mislimo da smo ego ili sopstvo). Naš osnovni problem i muka sa ovom knjigom jeste da je ona većinom svog sadržaja predstavlja selektivno izabrane eksperimente koji idu u korist osnovnim tezama, što se suštinski alterative redukcionizmu ni ne pominju, ali pre svega to što je - dosadna i suvoparna za čitanje. Ovo dobrim delom više i nije filozofija, nego nekakvog post-filozofsko delovanje koje jedva da je nauci potrebno. Ipak, vratićemo se na našu uvodnu rečenicu - knjige se moraju čitati. 

    Ego tunel, autorov termin, je pomalo nesretne metafora za zapravo prilično tužnu istinu redukcionističkog materijalizma - ništa sem prirode ne postoji, no i sama priroda nam je, suštinski transcedentna. Svest je tunel u koji mozak šalje ono što "misli" da treba da šalje. Uzećemo primer proste percepcije objekata u vanjskom svetu - maksimalno pojednostavljeno, možemo reći da percepcija, odnosno čulni stimulans izaziva treperenja, osciliranje neurona u određenim delovima mozga. Ipak, potrebno je da dođe do takvih aktivnosti na više mesta, na većoj površini mozga kako bi ti opažaji zapravo dospeli u ego tunel. Dakle, mnogi opažaji se zanemarivaju na "podsvesnom" nivou kao nedovoljno bitni, jaki... Mi od sveta znamo samo ono što "moramo" da znamo. Uvek je to virtuelna, subjektivna realnost, koju doživljavamo sa određenim zakašnjenjem. Uvek živimo u prošlom vremenu. Prošlom za onoliko milisekunda koliko je mozgu potrebno da šalje obrađene podatke u svest.

    Autor u prvoj trećini knjige piše o nekolicini pitanja i problema kojima se bavi moderna neurologija i filozofija uma. Daje nam redukcionističke odgovora na pitanja kako nastaje jedinstveni, perzistentni svet u kojem ležemo, u koji se budimo i u kojem, makar tako izgleda, deluju i druga svesna bića. Navodi interesantne eksperimente koji pokazuju sa koliko uspeha ljudi mogu u svoj "telesni model" da integrišu strane, nežive predmete (kao što je gumena ruka ili čak samo refleksija desne ruke kod pacijenata koji su izgubili levu). Dalje se bavi pitanjima sadašnjeg trenutka, uopšte evolutivne važnosti svesti, empatije , slobodne volje...  Objavljuje i nekoliko razgovora sa neurolozima... Sve to deluje pomalo kao da je pokušavao da nakrpi sadržaja. 

    Tek pred kraj nam golica malo više um postavljanjem raznih etičkih pitanja koja proizilaze iz raznih domašaja nauke o mozgu i svesti. Bavi se pitanjima psihoaktivnih, halucinogenih droga i njihovom legalizacijom i korišćenjem uprkos mogućnosti (kod nekoliko korisnika u hiljadu) razvijanja teških psihoza, jer nasuprot tim neželjenim dejstvima stoje stotine korisnika koji javljaju da su te supstance promenile njihov život, da su iskustva "na njima" neka od najvažnijih spiritualnih iskustava ili čak najvažnija u njihovim životima. Ukratko iscrtava viziju promene obrazovanja u budućnosti, neophodnosti učenja dece meditaciji, medijskoj higijeni uma... Kao i pitanjima veštačke inteligencije, odnosno veštačke post-biološke svesti i moralnosti delovanja na tom polju, tačnije nemoralnosti takvih eksperimenata. Da li bi bilo moralno i opravdano stvarati samosvesne mašine koje su naša kopija? Mašine koje, poput nas, jesu sposobne da pate? Ili je stvaranje mašina večnog blagoslova bolje? Da li bi ljudi mogli i hteli postati iste takve mašine? Na neuronskom nivou eliminisati patnju?

    Materijalizam i redukcionizam su na površini laki. Filozofski laki (u njihov razvoj je ugrađeno mnogo mukotrpnog, kolektivnog naučnog rada). Od najmanjih, najjednostavnijih stvari razvijaju se kompleksniji i kompleksniji. Negde usput se stvara svest, a kod čoveka i samosvest - ego. Ego kakvim ga mi osećamo mora biti iluzija, produkt fizičkih čestica u našem mozgu, koji je tek evolucijska prilagodba na spošljašni svet. Ne može postojati perzistentno Ja, već samo vazda promenljiva prikaza spoljašnjeg sveta. Stvar je u tome što se mi sa ovime načelno slažemo. Individualno Ja je iluzija, to nas uči i Mahajana Budizam i Upanišadski korpus misli, Advaita Vedanta oslonjena na te spise, Daoizam, mnogi mističari diljem sveta i vremena i religijskih tradicija, kao i mnogi skriveniji oblici velikih zapadnih religijskih tradicija (Sufi, Kabala, hrišćanski misticizam...). Ono što neurologija i materijalističke teorije uma rade jeste objašnjavaju kako se ta iluzija odvija, kakvi su to konkretni fizički procesi unutar mozga. Koji se deo gnjecavog organa zasija kada vidimo, čujemo,. dodirujemo, sanjamo, doživljavamo mistične ekstaze u dubokoj meditaciji, vodimo ljubav... To je u redu, to je korisno. Divim se ljudima koji odluče time da se bave, nadam se da mi neće u životu trebati, ali im se divim. Nama je knjiga bila najubedljivija, njeni osnovni argumenti najefektnije izvedeni onda kada se navode primeri obolelih ljudi, odnosno ljudi kod kojih se integrisani modeli sopstva, sveta, vremena raspadaju. Fizičke povrede mozda dovode do toga da ljudi ne mogu da dožive celoviti svet kakvim ga mi, zdravi, vidimo, ili gube individualni identitet, ne mogu razaznati san od jave... To su za nas dovoljni dokazi postojanja "ego tunela", no čini nam se da su navedene drevne tradicije to odavno dokazale.

    Najveća zamerka nam je potpuno ignorisanje i danas živih alternativa i unutar zapadne savremene misli o umu. Nasuprot redukcionističkom materijalizmu kojeg Mecinger ovde predstavlja kao jedinu mogućnosti, stoji ništa više sa naukom u sukobu - panpsihizam. Nećemo na ovom mestu širiti priču, niti generalno vidimo konkretno filozofsko stanovište kao sretnu alternativu (možda tek korak u pravom smeru). Činjenica da ne postoji čovečuljak u našoj glavi nije nova i nije od posebne važnosti, ali mogućnost postojanja nadindividualnog jedinstva svesti koja je transcedentna i/ili imanentna ili pak ideja da svest kreće od najnižih gradivnih elemenata fizičkog sveta (npr, elektroni, strune, štagod), preko biljaka (a možda i određenih sasvim na oko neživih objekata), pa sve do životinja i ljudi se nama ne čini ništa luđim od materijalističkog muka na tu temu. Od panpsihizma do nekakvog oblika panteizma ima već mnogo, odatle do nekakvih ozbiljnih učenja o nadindividualnoj monističkoj svesti još i mnogo više. Ipak, bilo koja od tih stanica je plauzabilna koliko i primitivni materijalizam, bez obzira koliko je scijentifička revolucija i uzurpacija misli čovečanstvo dovela u intelektualni ćorsokakm ostavljajući ih nesposobnim da uopšte tako nešto zamisle.

    Više puta do sada smo isticali da je, za nas, filozofija već pozni i nepotpuni oblik ljudskog nadiindividualnog delovanja. Za nas ostaje drevna vizija Mudraca onaj ideal, arhetip u kome je saliveno sve ono što je zapravo ljudsko, ono što nas ljudima čini. Kod Mudraca su u jedno stopljene i filozofija i religija i pesništvo, ne prostim zbiranjem današnjih, odavno ojađenih kategorija, jer danas su sve tri navedene kategorije tolik odegenerisane u odnosu na izvor, da njihovo zbiranje više nema nikakvog smisla (mada je i više kategorija skupljeno u Mudraca, samo neke od njih su medicina, tehnologija, nauka, no njih ipak možemo da izostavimo jer današnji, obezduhovljeni, materijalistički oblici tih mudračkih delovanja donose vanredne rezultate, sve dok nisu sve što čovek čini i što čoveka čini). Filozofija koja je pokidana od izvora (na zapadu praktično Platon i sva post-platonovska misao) je zanimljiva i vredna tek sporadično i relativno. Njome se, makar u prošlosti, jesu bavili veliki umovi, pa su i dometi njihovih radova veliki, iako često, gotovo uvek, sa u samu srž ugrađenim greškama, odnosno limitiranostima, baš zato što su od izvora odsečeni. Bez pojma o Univerzalnom, valjani zahvati filozofije u diferencirano i individualno se neminovno okončavaju na njima, bez ikakvih posledica na ljudsko shvatanje Univerzalnog. Kada je situacija već takva, kada filozofi nisu više i pesnici, niti imaju duboke metafizičke uvide, a kada se pritom bave temama koje za nas nisu od ključne važnosti i to na način koji je nama stran i teško da može biti dalji od naše slike Mudraca, onda je pred nama mučenje na par stotina stranica. Pa, ipak, eto nas ovde gde preporučujemo knjigu. Mecinger nije pesnik. nije dobar pisac, nismo oduševljeni ni njegovom filozofskom oštricom. Ipak, ne možemo osporiti informisanost, širinu građe, ubedljivost argumenata... Korisnost u širem kontekstu samoobrazovanja i razvoja individue - nikako kao krajnja stanica, ali stanica na putu. Preporučujemo je svima koji vole da misle o pročitanom, da se sa njime raspravljaju, manje ili više informisano, manje ili više bahato (mi moramo sebe kritikovati ovde, bilo je jače od nas, ušli smo u raspravu sa daleko obrazovanijim čovekom).

    Drevni Mudraci su znali ili naslućivali stvari koje Mecinger zahvaljujući kolektivitetu moderne nauke zna. Ipak, bili su daleko oprezniji od njega. Svesni da takva znanja, onome ko je nepripremljen, mogu naškoditi, a posledično razoriti čitavo društvo. Prvi put smo se sa time dotakli čitajući spise Bude Sidarte i Nagarđune (budističkog mislioca koji je vekovima nakon Sidarte nanovo pročistio učenje, uverio nas u prazninu praznine). Buda je bio prvi nepotpuni mudrac Istoka. Razjareno i besno je jurcao okolo i vikao stvari ne toliko suprotne od onoga što danas viču Mecingeri sveta. Ipak, iza Budinog učenja je sloboda od sveta. Materijalizam nas stavlja u kavez sopstvenog mozga, u svet laži iz kojeg nema izlaza.

    Razarenja individualnog Ja je najveći i najteži zadatak kojeg se čovek može prihvatiti, i to bivajući svestan da najverovatnije neće uspeti u potpunosti i da to čak i nije potrebno (poželjno). U tome je cela svrsishodnost ovakvih knjiga. I sa naučne, eskperimentalne, rigorozne tačke gledišta naše nauke, jasno vidimo koliko je iskustvo individualiteta, moga Ja, sopstva, varljivo i lažno. Posebno su zanimljivi i delovi o "mističnim stanjima", na primer "vantelesnim iskustvima" gde ljudi u prilikom snevanja "izlaze" iz svojih tela... Naravno, ne postoji lična esencij koja može napustiti telo. Mozak u stanju, da tako kažemo, nepotpune aktiviranosti, ne može više da stvara kompletan model sveta u kojem je povezan prostor, model našeg tela, pojam o vremenu i tako dalje, pa dolazi do razorenih, isprekidanih predstava o slikama koje su nam  od ranije poznati - eterično Ja bez tela pluta po svetu koji je nalik onom u kojem smo zapsali, ali uvek se mogu pronaći određene rušpe, mane, greške il isamo prekidi, distance ništa ne znače... Čak isam isnovi , koje je svako definitivno iskusio, isto to - nedovoljno precizne i ubedljive iluzije. Individualno Ja je najveći teret koji nosimo, a pritom je laž.

    Ipak, moramo primetiti par stvari. Humanizam, nacionalizam, liberalizam, feminizam, socijalizam i sve druge emancipatorske ideologije nastaju na zapadu, na temeljima judeo-hrišćanske tradicije koja, barem u narodskim oblicima, insistira na postojanju individualne duše i besmrtnosti takve duše (tek u dubljim, skrivenijim ili danas izbrisanim pod-tradicijama se granica između ljudske duše i boga polako briše), takvih humanih ideja nema na istoku. Stvaranja takvih novih vrednosti nema više ni  na zapadu (surogat u obliku nervoznog propagiranja transrodnih prava nećemo računati u ozbiljne ideje o jednakosti). Šta želimo reći, razaranje lažnog Ega - da, ali pitanje je šta ostaje iza toga? Materijalizam toliko lišen intelektualnog promišljaja, bivajući bolno uštrojen jeftinim (lažlljivim) racionalizmom ne može ništa ponuditi do pustinje. Budizam je jednako opor i težak, ali nudi mir, razrešenje želje - Slobodu. Posao neuorologa nije da nam daje takve izlaze, oni svoj posao perfektno rade (s tim da neki ubeđeno pričaju o stvarima za koje nemaju nikakve dokaze), filozofi koji na njihovom radu parazitiraju i grle materijalističke teorije uma su nam korisni tek toliko da nam približe sva ta saznanja i da nam, iako to ne žele, posredno  ocrtaju razloge permanentene krize našeg doba.

    Ako posle ove knjige osetite blagu depresiju, uzmite Upanišade ili "Tao te đing".

   

Kelly Hurley - The Gothic Body: Sexuality, Materialism, and Degeneration at the Fin de Siècle (Biblioteka Vekovednost, knjiga IV)

     Osnovni argument koji Keli Harli iznosi u svome radu "Gotičko telo: Seksualnost, materijalizam i degeneracija na kraju veka" jeste da se na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek događa zanimljiva promena unutar književnog pravca koji možemo zvati "gotički". Osim toga što dolazi do pravog malog buma nove, urbane pisane gotike, sam njen karakter se menja. Naime, na smeni vekova se stvara maltene savršena oluja raznih naučnih i pseudo-naučnih uticaja koji će i sam ljudski identitet dovesti u pitanje. Ne tvrdi se da je postojao jedan-jedini, unitarni, sveopšte prihvaćeni identitet koji bi mogli nazvati Čovek (individualni) ili Ljudi (kolektivni), ali jeste postojao određeni, dovoljno široki okvir u koji bi ti pojmovi mogli biti uglavljeni, makar se sadržaj tih pojmova donekle razlikovao među slojevima društva, na primer. Moglo bi se sa relativnom sigurnošću reći šta je čovek, muškarac, žena, kakve su njihove uloge u društvu, šta su u odnosu na životinje... Odnosno, iako je već bilo velikih podela po političkoj, ideološkoj, religijskoj liniji, svi ti ljudi, podeljenji po svim tim pitanjima, mogli su se manje-više složiti makar o statusu čoveka u prirodi, ako ne i njegovog božanskoj, uzvišenoj prirodi po sebi. Pojava raznih naučnih grana i teorija iz temelja urušava takva predubeđenja, predubeđenja koja nisu uopšte tako naivna i neosnovana. Empirjiski, čak i strogo racionalno, između čoveka i životinje je postojao jedan svet razlike. Dovoljno je posmatrati čoveka i bilo koju životinju i videti ljudsku prefinjenost, ljudska dostignuća kao superiorna, odnosno neuporediva - takvih dostignuća kod životinja jednostavno nema. Pa, ipak, pojavom darvinizma i teorije o evoluciji takav prirodni pogled, maltene, preko noći postaje... neprirodan, netačan. Trenutni čovek je samo treptaj u beskrajnom procesu konstantne fluidnosti bioloških oblika. Još je pozitivističko čitanje darvinizma bila posledica ranijih predubeđenja i slamka spasa - čovek je kruna evolucije, njen cilj, njen vrhunac. Naravno, sve je to brzo odbačeno. I druge naučne kategorije su, u manjoj meri, svaka na svoj način, uzdrmala ideju o nepokretnosti čoveka, njegovoj istorijskoj i prirodnoj večnosti. Rana, pre-frojdovska psihologija, pojava seksologije, kriminalna antropologija i teorija degeneracije.

    Paradoksalno, viktorijanska opsesija kategorizacijom, katalogizacijom, prikupljanjem, prebrojavanjem svega od leptira i kukaca, pa do mentalnih poremećaja i seksualnih devijacija je samo ubrzala proces stabilnog i binarnog stanja čovekovog bića. Naime, samo pominjanje homoseksualnosti, seksualnih fetiša, masturbacije i ostalih poremećaja seksualnosti je bacanje svetla na te poremećaje, a konsekventno, njihova normalizacija. Ta silna zabrinutost za čistotu zapadnih, belih muškaraca i čednost njihovih žena je samo, čini se, ubrzalo njihovo prljanje. Ovome smo svedoci i dan-danas, bogati katalozi mentalnih poremećaja nisu možda izlečili mentalne poremećaje, ali jesu stvorili sada već nekoliko generacija u kojima je nemanje dijagnoze izuzetak. Čovek se iz snova o transcedenciji, srozao u tužnu karnalnost. On je tek životinja, tek na korak od majmuna i na korak do možda još goreg stvornja u budućnosti. Može biti homoseksualan, aseksualan, dvopolan, bespolan, može biti seksualno nadražen prizorom stopala, čipke, može praktikovati oralnu obljubu ili sodomiju... Može imati manju ili veću lobanju što će predodrediti njegovu sklonost ka kriminalu. Sam urbani život ga degeneriše, ubrzava devoluciju i degeneraciju... I niz drugih naučnih ili polu-naučnih ili nauci sličnih teorija i objašenjenja je zasipalo svest i podsvest Britanske srednje, obrazovane klase. Upravo iz tog buržoaskog korpusa dolaze i pisci novog talasa gotičke književnosti nastale tokom fin de siècle-a, koja se, gle čuda, bavi subinom likova koji su beli, pretežno solidno situirani, obrazovani... Na kraju, to je i književnosti koja je upravo takvim ljudima i namenjena. 

    Dakle, ljudski identitet se dovodi u pitanje - namesto nekakvog nepomerljivog, metafizičkog ka kojem eventualno putenost valja usmeravati, on postaje bolno puten, fluidan, sklon promenama i to, najpre, onim "ka gorem" - degeneracijama. Stremljenje ka višem nestaje i na njegovo mesto dolazi strah od poniranja ka dole  Pod uticajem takvih naučnih dostignuća, odnosno i jedne generalno jake struje scijentizma, i upravo tog straha - menja se i sama gotička književnost. Kao dominantne teme javljaju se upravo "identitetske" teme (stavljamo pod navodnike, jer svakako viktorijanska buržoazija nije mogla imati iste identitetske problema sa kakvim se suočavaju današnji adolescenti i mladi ljudi, niti uopšte isti pogled na pojam identiteta) : sama telesnost, njena fizička amorfnost, fluidnost, promenljivost, ali i seksualnost, moralna degeneracija, brisanje granica između ljudi i životinja. Glavni likovi, tačnije likovi koji su nosioci gotičkog užasa, u ovim knjigama su ono što autorka naziva - abhuman, nemamo valjanog prevoda na srpski jezik. Stvorenje čovekolikih osobina, donekle sa ljudima deli poreklo, nekada je bilo čovek(?), ali se od njega udaljilo. (uglavnom ) Nije slabije od čoveka, naprotiv, ali je prljavije, moralno trulo, često seksualno devijantno, telesno deformisano. To nisu više mitološka bića iz davnina - vile, patuljci, vilenjaci... Već užasi koji su otelotvorili strahove jedne epohe, strah od kraha poznatog ljudskog stanja. Vesnici novog ljudskog identiteta.

    Mi na ovom mestu izbegavamo ulazak u dublje polemike sa autorima, odnosno ozbiljnije negativne kritike dela koja čitamo. Iako to sa sobom nosi opasnost da, sa svakim sledećim delom okupljenim u zbirku "Vekovednost", zaličimo na mušicu koja se oduševljava svakoj novoj kapi voćnog nektara, opasnosti da precenimo sopstvenu informisanost i intelektualne domete se ipak plašimo više. Mi nismo dovoljno stručni i obrazovani da ulazimo u diskusiju sa Keli Harli. Ipak, moramo primetiti, moramo napomenuti, da nismo do kraja ubeđeni bili ni na početku postavljanja argumenta, a ni posle bezmalo dvestotinjak strana teksta na kojima je iznela dokaze u njegovu korist. Već sam naslov, a tek podnaslov, na nas vrišti - Fukoovština. Nemamo ništa protivu slavnog francuskog  perverznjaka i mračnjaka. Kao ni protivu drugih lučonoša zaadne posleratne misli, čije uticaje autorka ponosno nosi na stranicama svoga rada: Derida, Said, kao i niza pregalnica feminističke misli dvadesetog veka. Ali, ne možemo, a da ne primetimo kako bi i koliko bi nekome, ko je tako jako zadojen (relativno) savremenom Evropskom mišlju, bio drag veliki narativ o urušavanju binarnog ljudskog identiteta (beli, situirani muškarac i njegova žena) pod pritiskom naučnih dostignuća i kako je to urušavanje na obrtu vekova, ostavilo prostora za nastajanje novog, fluidnog identiteta ili više njih i kako je čitav jedan žanr nastao (odnosno, promenio se) kao rezultat anksioznosti i straha od takvih promena. Nismo ubeđeni da se ljudi nisu i ranije plašili degeneracija, čak i telesnih, raznih ljudskih međustanja, gadili se na njih, osuđivali ih. Niti da su nakon fin de siècle-a, to prestali da čine. Niti da će ikada. Bilo kako bilo, mi ne donosimo neki svoj konačni sud. To je na svakome ko uzme i pročita ovu knjigu. Čak i namerno ovaj maleni izlet u diskusiju sa autorkom smeštamo pri sredini teksta, kako on ne bi bio naš zaključak.

    Knjiga je podeljena na tri dela. Prvi se ponajviše bavi upravo onim abhumanim u likovima ovih knjiga, ima verovatno najširu literaturu (na najviše se književnih dela poziva da dokaže svoju tezu) i generalno je najbolje izveden. Pojam koji se ovde koristi - Thing-ness. Nesretnici što su se sa tim užasima sreli, a susret preživeli i sada kada imaju priliku da o njemu pripovedaju, upravo koriste tu reč da ih opišu - Thing. U pitanju je širok dijapazon kreatura. To su čudovišta ludog dr. Moroa - nakazni eksperimenti koji su pokašali da spoje ljude i životinja, to je anahroni užas iz zabiti necivilizovane Evrope - grof Drakula, Doktor Džekil/Gospodin Hajd, Skarabej (žena-stvor koja je u London došla iz Egipta) ili Helen, stvor iz dela Artura Mahena - "Veliki bog Pan". Neodređenost, promenljivost, hibridnost, fluidnost opisuje sve ove likove. Helen nastaje od majke na kojoj su dva čoveka vršila eskperimente (manja operacija na mozgu) kojim su pokušali da joj otvore vrata percepcije, da spozna drevno Keltsko božanstvo. Nesretni pacijent se nakratko budi u čudu, ali brzo se pretvara u nerazumnog idiota. Mnogo godina kasnije počinju da se šire glasine o mladoj devojci po imenu Helen Vaughan i njenim zlodelima... Za sobom ostavlja trag užasa i ludila. Sve do njene smrti: nasilnog i odvratnog spektakla tokom kog otkriva svoju nestalnu prirodu, pretvarajući se iz čudovišnog u ljudsko, muškog u žensko, na posletku biva svedena na želatinastu masu... Posthumno se spekuliše da je Helen nastala tokom eksperimenta, d aje njenu mučenu majku oplodio sam paganski bog Pan. Grof Drakula je i sam negde između čoveka i đavola. On ima titulu, bogatstvo, čak određene manire, pa ipak nije čovek. Knjiga o njemu, između ostalog, prikazuje i sunovrat čedne Mine Harper u divlju putenost, glad za krvlju, monstruoznost... Dok su ovo primeri čak i donekle anahronih užasa, onih što sablažnjavaju dobra, čista hrišćanska srca, ona što iz pradavnina srednjeg veka, ili čak i davnije antike, zure u čovečanstvo koje je bezglavo pojurilo u budućnost, naučni i tehnološki progres... Sa druge strane, iza tog progresa, stoje naučno pesimistične vizije o propalim, nakaznim eksperimentima dr. Moroa, na primer. Čovek na granici vekova zaista izgleda u teškoj, šizofrenoj situaciji - previše je moderan da gleda unatrag, jer će tamo naći samo izdate bogove i demone željne krvi i osvete, opet previše je dete minulog doba, da bi bezbrižno, sa nadom, gledao u neizvesnu budućnost u znaku nauke i eksperimenata, koje pritom ni ne razume.

    Drugi deo se, prikladno, više bavi društvenim stanjem. Kao posledica individualnog propadanja, i samo tkanje civilizacije je ugroženo. Gotovo monopolistički, ovde se obrađuju dela H. Dž. Velsa, ponajviše "Vremeplov". Pored analize tog dela, zamašan deo zauzima pogled na tadašnja razumevanja evolucionizma (pozitivizam, ali i njegovom temeljnom odbacivanju, kojem je Vels bio sklon) kao i na danas odbačenu teoriju humane degeneracije italijanskog kriminologa Čezara Lombroza. Ukratko, da izbegnemo sada ulazak u sve njegove stavove o rasnoj degeneraciji, degeneraciji kod žena (odnosno njenoj otpornosti na kvarež, ali i to samo zato što je to jedno tromo, dosadno biće), dečijoj prirodnoj sklonosti ka kriminalu, on je upozoravao na širenje degeneracija kod belih muškaraca (tom najčistijem i najuzvišenijem obliku čoveka) i to posebno kod radništva i sirotinje (koja se najbrže degeneriše). Odjeke tog pseudo-naučnog mišljenja nalazimo u "Vremeplovu". Naime, čovečanstvo je u dalekoj budućnosti pocepano na dve rase - bele, sitne, lenje, apatične Eloi i podzemne, sive, ljudožderske Morloke. Morloci hrane i čuvaju Eloie, ali ih takođe lako love i proždiru. Glavni lik, Putnik, spekuliše da su oni potomci radničke klase, dok su Eloi nekada bili viša klasa... Dok Putnik sa određenim gađenjem posmatra i Eloie (feminizirani su), on zaista prezire Morloke. Kao što je viktorijanska srednja i viša klasa prezirala radnike i sirotinju?

    Poslednji deo je u znaku post-kolonijalne misli jednog Edvadra Saida, kao i feminističke ideologije dvadesetog veka. Bezmalo jedino delo koje se obrađuje je The Beetle (Buba, Skarabej), Ričarda Marša. Skarabej je amorfno biće, pripadnik(ca) kulta boginje Isis. U nju je spakovano sve ono drugo koje bi stanovnici viktorijanske Britanije mogli da osećaju prema svojoj mračnoj imperiji, spakovano i projektovano na Orijent. Orijent je taj nasilan, krvožedan, primitivan, promiskuitetan... Skarabej/Arapin/Žena pesama je seksualizovano, karnalno biće koje je stavljeno nasuprot viktorijanskog ideala o čednosti žene, idealu koji kazuje da je žena - žena tek kada je majka, aseksualna i "čista". Još se ovde autorka bavi, na primer, dualnošću penis-falus. Dok je ženski polni organ uvek - vagina, uvek i samo karnalni, muški organ ima svoju transcedentnu vrednost, on nije samo od krvi i mesa, on je Falus. Opis Drakule, koji je odjednom (nakon hranjenja) podmlađen, preporođene snage, nabrekao od krvi, prekriven venama koje pulsiraju jeste opis penisa, telesnog, mesnatog penisa, a ne metafizičkog, frojdovskog simbola. To je svođenje i muškarca na nivo životinje.

   Viktorijansko (i rano Edvardijansko) doba je vaistinu fascinantno. Čitava era jeste era vrhunca imperijalne moći Ujedinjenog Kraljevstva. Nasuprot uvraženom anti-kolonijalnom mišljenju (koje nam nije strano i protivu kojeg ne stojimo), ne verujemo da velike imperije mogu nastati i opstati (više od jedne generacije), bez velikih emancipatorskih vrednosti. U tom smislu, današnja Kina nikada neće uspeti da bude zaista velika, slavna imperija - ona ne stvara ništa i ničim ne zove u svoju sferu postojanja. Bolno materijalna, himerska nakaza, nikome ne treba. Britanska imperija na vrhuncu svog postojanja, uz sve zločine, sav rasizam, predrasude, pristrasnost, evropocentričnost... imala je, a ima i dan-danas ovako pokojna, šta da ponudi - bogati korpus gotičke književnosti je samo jedno od tih neprocenjivih blaga. Isčitavanje i izučavanje tog korpusa je hvale vredno, samo po sebi. Imali slične stavove i bivali ubeđeni u argumente Keli Harli ili ne, moramo reći da nije obavila hrđav posao, naprotiv.