Zoran Đinđić - Jugoslavija kao nedovršena država (Biblioteka Vekovednost, knjiga III)

  Zoran Đinđić zbirku eseja počinje sa konstatacijom da situacija koju nazivamo Jugoslavija - postoji. Da je to ime i određena, ograničena teritorija i da se makar gledano spolja o toj stvarnosti može postići intersubjektivna saglasnost. No, već kada uđemo na teren unutrašnjeg, sve osim tog ispražnjenog pojma se dovodi u pitanje. Eseji su pisani u drugoj polovini osamdesetih godina. Prošle su decenije. Krv je ponovo potekla Balkanom, a nesretne Jugoslavije više nema ni kao pojma (mada, ironično, sada shvatamo da kulturni među-prostor ipak postoji, ali nemamo pojam kojim bi omeđili taj sadržaj). Zašto bi knjiga o političkom bezizlazu već trideset i kusur godina pokojne države bila čitana danas? Ukoliko ste naša bivša braća sa poteza sever-severozapad našeg bivšeg jedinstva, onda sem relativno interesantne istorijske fusnote, ova knjiga nije posebno relevantna. Možda kao tek donekle efekisan lek protivu tamošnjih nacional-propagandističkih objašnjenja za raspad bivše države? Bilo, kako bilo, Hrvatska i Slovenija, iako u dobrom delu kao duboko svoje zadržavajući neuroze sveprisutne i krajem osamdesetih godina (srbomrstvo u slučaju prve i šireg, antibalkanskog šovinizma i nacional-puritizma u slučaju druge bivše republike) one su u svojim ustavno-pravnim, demokratskim, institucionalnim dostignućima ipak uspele da beznadežnost političkog uređenja druge Jugoslavije ostave daleko iza sebe. Sa druge strane, sve ostale republike su na ovaj ili onaj način blokirane, pogubljene i generalno nesposobne da se približe standardima modernih, evropskih država. Od još kako-tako funkcionalne Crne Gore u kojoj se bore usiljeni crnogorski nacional-šovinizam anti-srbijanskog ukusa sa jedne i srpsko-crnogorsko negiranje damo Crne Gore sa druge strane, preko Makedonske kompleksne unutar-etničke slike koja stoji u senci ne tako naivnog i ne tako davnog oružanog sukoba, Srbije kojoj je čak i sama teritorija upitna, dok je već deceniju u ponovnom, slobodnom padu ka diktaturi, pa sve do Bosne i Hercegovine koja se nalazi u bezmalo istom institucionalnom bezdanu kao onomad SFRJ - relevantnost ove knjige dramatično raste.

  Tekst za tekstom nas vodi kroz ideološku, idejnu, institucionalnu ledinu na koju je Jugoslaviju nasukala komunistička vlast. Marksističko-lenjinistička ideologija, kao suštinski anti-državna bila je prisiljena da pravi državu i to kompleksnu i malo verovatnu i u najboljim datim uslovima. Na temeljima razrušene prve Jugoslavije (neprirodno centralizovane, u znaku šumadijskih srba, sa institucijama pređašnje kraljevine Srbije,  nesposobnom da integriše višestruko veće teritorije). Na leševima građanskog rata koji se dešavao pod pokrivačem višestruke okupacije sila Osovine. Nad jamama genocidne NDH. Posle višedecenijskog, najblaže rečeno, pritiska na kosovske albance, neuspele srpske kolonizacije, kao i krvave osvete albanskih Balji kombetar i sličnih jedinica tokom okupacije. Sa dubokim ožiljcima bratoubilačkog sukoba u Srbiji i Crnoj Gori. Strašnim četničkim zločinima po Sandžaku... Došli su oni, vrli novi revolucionari, koji će i sami ostaviti svoj krvavi trag...

  Iz bezizlaza centralizma nakon tako temeljnog kraha jedne države, komunisti od početka razmišljaju u pravcu federalizma. No, Đinđić već na početku knjige razgrađuje mit o takvom uređenju Jugoslovije. Komunistička država je u startu nesposobna i nebitna, nedokucana. Svi pojmovi zapadne političke tradicije prisutni u njenom sistemu su tek karikature, i to u najboljem slučaju. Izbori, skupštine, federacija i kao kruna svega - ustav. Suve i mrtve ljušture. Sav se život odvija i sve se odluke donose u meta-ustavnom, meta-pravnom, nad-državnom prostoru, prostoru same KPJ. A zapravo, još užem krugu prvaka NOB-a i suštinski lažne revolucije. Na posletku -  Maršala, kao one konačne i najvažnije instance. Sledbeništvo, uplašeno i bespogovorno, postaje (petokraka) zvezda vodilja, najviša vrednost, a u takvoj klimi i sistemu vrednosti, nemoguće je izgraditi ličnu odgovornost po položaju, prema učinku i delu. Bez toga, nemoguće je izgraditi i bilo kakvu instituciju, bazičnu državnu birokratiju. Preraspodelu i kontrolu vlasti. Ispod toga, postepeno se nedomišljena federacija razgrađuje u nedovršenu konfederaciju. Piše autor da se ustavno-pravnim decentralizovanjem moći dovelo do stvaranja "pseudo-državnih jedinica, koje su u najvećem broju slučajeva samo nominalno države, a zapravo su poluprivatne administrativne organizacije, sastavljene po principu patronaže i sledbeništva". Zaključuje dalje, da ove tvorevine podsećaju na teritorijalne oblasti feudalne epohe. Kada se moć u partijskom centru razgradila, nakon što je vreme i Maršala nepovratno odnelo, sve što je ostalo jeste zbir tih privatizovanih teritorija omeđenih na bazi (proto)nacionalnih podela, bez mehanizama za rešavanje kriza, kao i opipljivog zajedničkog interesa. Paradoks zvan Jugoslavija je ponovo zatvorio krug. Kako su se naivne pretpostavke o integralnom Jugoslovenstvu (ili moći Srbijanskog Beograda da u Šumadijsko Srpstvo integriše šire Jugoslovenske prostore) brzo ispraznile, tako su se ispraznile i sve posleratne fantazmagorije. Moć centralnih instanci u autoritativnim sistemima se često precenjuje. Raspodela moći se vrši u nadpravnom prostoru, uglavnom ortačkim dogovorom. U SFRJ je proces išao tako što se ustavima, svakim sledećim sve više, makar na papiru razgrađivala i inače nedefinisana centralna vlast, odnosno proces je implicitan - federalne jedinice i autonomne pokrajine su dobijale sve veće prinadležnosti i sve veću nezavisnost, ali u odnosu na koga ostaje u magli, jer je taj od koga dobijaju veća prava transcedentan. Proces je očigledan na primeru "masovnog pokreta" (Maspok)  u Hrvatskoj početkom sedamdesetih godina. Očigledno nacionalističkoj pobuni se ustavni sistem prilagođava nekoliko godina kasnije. Dakle, nasuprot nacionalističkim kritikama ustava iz 1974. - on nije priprema raspada države, a još manje je anti-srpska tvorevina, iako se njegove posledice mogu posmatrati u tom svetlu, on je pre svega davanje još većih prava nacional-centrističkim jedinicama, uz dve koje to nisu (BiH i Vojvodina), i još dublje sakrivanje meta-ustavne moći. Što je transcedentna vlast komunističke vrhuške skrivenija, to je i pobuna protivu nje teža ili makar manje verovatna. Taj, kao ni bilo koji prethodni, ustav nikada nije ni zamišljen kao izvor pravnog sistema, džavnosti, ograničavanja vlasti. Vrhovna vlast je van ustava, ona ad hoc rešenjima razrešava nedoumice, probleme, nesaglasje republika. Nacionalni torovi su države u konfederaciji pod jednim uslovom - poštovanje teleološke neophodnosti vrha partije. U tragičnoj grešci komunista, nacionalne vlasti republika i pokrajina su bile tu da kupe bes pripadajućeg "radnog naroda" na sebe, ostavljajući partiju, ideologiju i Maršala van domašaja sumnje i kritike. Šta je moglo da krene po zlu?

 Đinđić u više eseja povlači paralelu između Jugoslavije i feudalnih društava. U ironiji istorije, iako se marksizam izdaje za opaku kritiku građanske države i to iz samoproklamovanog ugla post-građanskog društva, komunistička tvorevina je na više načina porinula u nakazni oblik pseudo-feudalnog poretka. Komunizam je možda rešenje za neki budući svet, no kako tog sveta nema, ni ta rešenja nisu validna. U takvoj postavci, komunisti su jedino i mogli da se zagledaju u prošlost pokušavajući da tako reše probleme. Jedan od najočiglednijih je insistiranje na konsenzusu kao uslovu za donošenje među-republičkih odluka. Izmeštanje osnova društva, izvora legitimnosti na polje metafizike (radnička klasa), pa i samo postojanje države je tranzitorno, dijalektičko i sa ciljem ostvarivanja metafizičkih ciljeva (istorijska uloga radničke klase)... Guranje ljudi u torove i čopore gde se svaka individualna sloboda ili pravo zanemaruje (veća prava konstitutivnim jedinicama ne znače ništa za neslovence u Sloveniji ili nealbance na Kosovu)... Shodno svemu tome, nakon umiranja kralja, u našem slučaju Maršala, kao i u svakoj feudalnoj državi dolazi do krize, osim ako odmah nije jasno ko je kraljev naslednik. Bez novog maršala, politički život se morao okrenuti jedinim alatima koje ima - ustavno-pravnom poretku. Ali kao što smo već videli, ustav je i postojao da onemogući funkcionisanje države i osigura donošenje odluka van ustava. Zmija je pojela svoj rep.

  Tužna je ovo knjiga. Problemi, paradoksi, nemogućnosti i gluposti se ređaju jedna za drugom. Nije Đinđić zlonameran, naprotiv - oseća se iskrena zabrinutost, ako ne i čista tuga pred neizrečenim zaključcima. Iako svi dovoljno poznajemo njegov lik i delo da znamo da je bio ubeđeni liberalni demokrata, to i iz teksta možemo jasno videti. Ali nema ni on mnogo vere u mogućnosti demokratizacije, transformacije Jugoslavije u građansku državu i liberalizaciju ekonomije i sve to u jednom dahu i relativno brzo (iako je takođe svestan da bi prebrza privatizacija od Jugoslavije pre napravila Honduras nego li Holandiju). Na kraju, opisuje bivšu državu kao sveću koja gori sa oba kraja. Kao klince su nas precvali rok kritičari ubeđivali u veliku profetsku moć Štulića, Mladenovića ili Đorđevića, no jasno je da krizu i verovatni raspad države nije video samo onaj ko nije hteo da vidi, tako da nećemo čudo praviti od toga što jedan filozof to ovako jasno vidi. Sveća je, ubrzo nakon objavljivanja ove zbirke, dogorela, a između dva zapaljena kraja nalazilo se dobro, staro, balkansko bure baruta.

  Čitanje ovako dobre dijagnoze jednog bolesnog društva je, iz ugla naših razvaljenih državica, tragično imerzivno iskustvo. Osećamo da ovo nije samo istorijsko štivo, presek stanja, nešto što nam je zanimljivo iz prosečnih knjigočitačkih razloga. Odnosno, sve to važi za njen glavni narativ - svako koga zanima politička kriza umiruće SFRJ mpćože ovo čitati., No, teku subkontekstu nalazimo aktuelnu situaciju ex-yu republika. Svaki novi dokaz o nemogućnosti Jugoslovenske situacije koju Đinđić iznosi je crta i o nemogućnosti situacije u Srbiji. Kako to Basara kaže, što se grbavo rodi, vreme ne ispravi. U temelju su sve ex-yu države, južno od Hrvatske, nemoguće. Naravno da je ideja društvenog ugovora kao temelja društva arhaična laž. Nikada se takav dogovor zaista ne događa, tek nakon čina "dogovora" se društvo gura u njegove okvira, ali nakon tog (metaforički ili stvarno) krvavog čina, u slučaju uspelih država, ostaje društvo u kojima određena, ubedljiva većina građana može, makar na elementarnom nivou, imati zajedničko razumevanje tog društva - političko i ekonomsko uređenje, granice, spoljna politika, međudržavne integracije, pripadanje vojnim savezništvima i slične "velike" teme više nisu deo političkog tržišta ideja (makar) ili su eventualno na njegovim marginama. Naravno, u temelje relativno uspešnih država Jugoslovenskog severa, ugrađene su stotine hiljada izbeglih srba ili buljuci "poslovenčenih" Bosanaca (da ne pominjemo i one etničke slovence i hrvate koji se nisu "dogovorili"), ali rezultat je nesporan. Sa druge strane, južne republike, ex-otomanske, se redom batrgaju u nameri da grbavo isprave i upravo u tim patetičnim pokušajima prepoznajemo Jugoslovensku krizu i nedovršenost kao permanentno stanje, koje sa sobom nosi obećanje neizvesne, često zastrašujuće budućnosti. "Ćuti, može da bude i gore", kao životni moto svih tih neuspelih društava nije samo malograđanski ili kmetovski mentalitet puka, već stvaran i opravdan osećaj koji je neizbežan u nedovršenim državama, jer je dovršavanje države tek buduća potencijalnost koja se može odviti na bezbroj načina. Permanencija takve situacije sa sobom nosi gubljenje energije celokupnog društva (baš kao što je to bilo i u Jugoslaviji osamdesetih godina minulog veka). Politička borba nije na nivou praktičnog popravljanja državnog, birokratskog aparatusa, kao ni načina preraspodele i potrošnje porezima prikupljenog novca, već je  konstantno na sudbonosnim pitanjima. Konstantno opredeljivanje o granicima svoje države, priklanjanju vojnim savezima, ustavnim rekonfiguracijama, samom političkom uređenju, čak se i sam opstanak države dovodi u pitanje... U određenim, stabilnim državama takva određivanja i odlučivanja dolaze jednom u generaciji, na jedno od tih pitanja, a može proći i više generacija bez takvih odluka. Kada se o tome odlučuje na svake dve godine? To po dubini kida gradivno tkivo jednog društva.

  Ipak, ne želimo završiti ni na patetičnoj, ni na pesimističnoj noti. Žilavost post-jugoslovenskog (ne)kulturnog prostora nam ipak kazuje da nije sve bilo zalud i da Jugoslavija iako je bila (dva puta) pogrešna, nije i sasvim veštačka tvorevina. Kulturne i akademske veze su i bile polje na kojem je Jugoslovenska ideja nastala, ona na tom nivou živi i dalje. No, uz to, kako promenom sveta, tako i očigledno neraskidivim vezama izgrađenim u zajedničkoj državi, Vardar-Triglav osovina opstaje po dubini jugoslovenskog puka: od filmadžija, pisaca, dramaturga, pa sve do obožavatelja najjeftinijih nota, Hrvatskog primorja, Sarajevskog roštilja, Srbijanskih splavova i Severininog pornića. Jugoslavija živi. Takođe, i po pitanju nedovršenosti južnih republika, uz dosta opreza i vidljivih crnih scenarija, ipak naziremo, za svaku državicu ponaosob, i srećnije perspektive razrešenja permanentih kriza.

  

Mišel Fuko - Disciplinovati i kažnjavati (Biblioteka Vekovednost, knjiga II)

 

    Drugog Marta, 1757. godine Rober Fransoa Damjen je osuđen za (pokušaj) kraljeumorstva, nekoliko nedelja kasnije biva i javno pogubljen uz stravična mučenja u Parizu. Malo je reći da Mišel Fuko počinje svoju knjigu na zaprepašćujući način. Čovek bivajući u današnje doba bombardovan užasnim slikama što u medijima, ali posebno u zabavnim i umetničkim sadržajima (filmovi, serije, video igre...) može poverovati da je otupeo. Pa, ipak... Naivno uzeti filozofsku knjigu pred spavanje, valjda oboriti štitove naše anticipacije horora i telesnih gadosti, značilo je, u našem slučaju, nakon nekoliko prvih strana, ostaviti knjigu i jako loše spavati. Fuko objašnjava kasnije, da je javno pogubljenje, osim kazne konkretnom prestupniku, takođe i ritual imitacije zločina za koji je nesretnik osuđen, kao i čin osvete suverena - kralja iz kojeg i izvire sav ovozemaljski poredak, pa je svaki zločin i zločin protivu njega. Grdni Damjen je vaistinu osetio svu silu osvete na svojoj koži... i ne samo koži. Kazna za zločin je uključivala kidanje mesa sa njegovih grudi, ruku, nogu, za to su korišćena do usijanja ugrejana klešta (pincers), ruka kojom je tokom pokušaja ubistva držao nož biće spaljena sumporom, a sve telesne rane zalivene istopljenim voskom, olovom, gorućom smolom i ključalim uljem. Na posletku će za njegove udove biti vezana četiri konja, telo raščerečeno i spaljeno. Bio je to dug, sumoran i mučan spektakl. Kidanje mesa usijanim alatkama je trajala, iako je dželat bio "snažan, robustan momak", mučio se, kidajući isti mišić po dva, tri puta, dok je osuđenik ispuštao grozomorne jauke. I sami konji su se mučili, to i nisu bili konji za vuču, pa su morali da dodaju još dva. Više puta su pokušavali, iako su uspeli da slome i izvrnu udove, nisu uspevali do kraja da ih otkinu. Želja dželata da se odustane od daljih pokušaja i da se telo jednostavno iseče je odbijena. Na posletku, ipak su morali da pomognu konjima i da donekle raseku meso i dalje život Damjena. Po svedočanstvu jednog od dželata, trup bez udova je davao znake života i kada je bio bačen na lomaču.

    Nakon dramatične scene, Fuko nas pomera nekih osamdeset godina u budućnost, sve do prve polovine devetnaestog veka i slike jednog od prvih modernih zatvora. Konkretno, detaljnog dnevnog rasporeda za sve zatvorenike. Sve je propisano, od ustajanja u šest zimi, odnosno u pet časova leti, preko molitvi, rada, pauza za odmor, časova odvojenih za školu, obaveznog pranja ruku, obroka, pa sve do konačnog odlaska na počinak. Sve to tačno u minut,  sa vremenskim intervalima čije je trajanje svedeno na deset, čak pet minuta.

    I do kraja knjige će ova dijalektika dva stila kažnjavanja ostati aktuelna tema. Lako je odmah doći do zaključka da je onaj prvi brutalniji: svirep i primitivan, da je već sredinom osamnaestog veka bio prevaziđen i šokantan i to posebno ako uzmemo u obzir da slučaja i osude za kraljeumorstvo pre Damjena nije bilo više od veka. Dakle, društvo se promenilo i nije više moglo da svari svirepi spektakl monarhove osvete. Neće ni Fuko pobiti ovu očiglednost, ali da je svemu tu kraj, ne bi ni ove knjige bilo. 

    Moć jeste sveopšta fascinacija Mišela Fukoa, pa i drugih postmodernih mislilaca, koliko je ona do njih došla kao ničeovski titanski koncept volje za moći, a koliko je zaostavština marksističke teorije istorijske klasne borbe može se na nekom drugom mestu diskutovati. Reklo bi se da je, ipak, za Fukoa potonje tačnije - moć, njena primena, njena ekonomija, njena preraspodela, njen izvor su redom nešto što valja razumeti, kritikovati i razbucati, mnogo više nego što je to ničeovska prirodna, neizbežna, sveprisutna sila koju valja prigrliti ili postati žrtva onih koji je grle i manifestuju. Za Fukoa postepeno odustajanje od surovosti javnih pogubljenja, ali i drugih oblika srednjevekovnog, feudalnog kažnjavanja nije pitanje napretka, humanizma i omekšavanja (iako možda nije da nije i to), već je pitanje neefikasnosti takvog kažnjavanja. U jednom momentu došlo se do ekonomskog deficita uložene moći u kažnjavanje i stečenog profita u količini discipline. Javna pogubljenja postaju ironični pokazatelj, dokaz zapravo velike i sveopšte nediscipline tadašnjeg sveta. Osmišljeni da kazne, da pokažu ko je vrhunski zakon, ko je vrhunski sudija: u svakom momentu pre, pa čak i tokom pogubljenja, mogao je stići glasnik koji donosi kraljevsko pomilovanje osuđenom čak i za najgore zločine. Duh izvora zakonitosti je morao lebdeti nad svakim momentom mračne predstave. Monarh. Suveren. On je zakon. On je pravda. Ponovo, pogubljenje je njegova osveta za poremećeni red. Ali su posebno javna pogubljenja pokazala koliki nered vlada. Ne samo da je okupljeni puk mogao, umesto da sudeluje u kraljevskoj osveti i srdžbi, da počne da saoseća sa pogubljenim, on je lako mogao da se okrene i protivu dželata, sudija... izazivajući opšti haos. No, i u širem kontekstu tog vremena, kaznena politika se pokazivala  sve neefikasnijom, kako sa stanovništva discipline puka, tako i ekonomske isplativosti. Razna nefatalna, ali ipak telesna kažnjavanja su stvarala ne poslušne i građane ispravne pred zakonom, koliko prebijene i obogaljene. Ljudi su iz gradova zbog sitnog razbojništva, prosjačenja ili raznog neuglednog ponašanja bivali proterivanih na x godina, no gde će te zakonske skitare završiti? Pa, naravno, u drugim gradovima, gde će opet seći kese i prositi. a što u sve centralizovanijoj, većoj i nacionalnoj državi postaje zajednički problem.

    Velika filozofija je ona koja iz temelja pomera lične stavove, lične poglede na svet (dovodi u pitanje uopšte da li su to zaista naši stavovi). Čak možemo reći da sem velike, filozofije i nema. Čim se ona sroza na polje uske stručnosti, bez potencije da uzdrma svet ili taj svet odbrani od udara, ona više i nije filozofija. U dvadesetom veku se pojavilo više mislilaca, a Niče im je svima, manje-više, predvodnik, koji su udarili na jednu od glavnih zabluda modernog čoveka. Još je Gete u Faustu pisao o tome kako čovek aktuelnog doba ima običaj da na prethodne vekove i prethodne ljude gleda sa visine, da ih gleda kao varvare. Mi tako gledamo ljude minulih stoleća, ali tako će i nas posmatrati naši čukununuci i čuditi se kako smo mogli razviti ovakvu stočarsku praksu, vršiti abortuse, brisati zadnjice papirom, jesti pržene krompire... Dijalektički kontraudar će uvek biti romantizovanje prošlosti. Na potonjoj strani misaonih vratolomija prošlog veka se verovatno lako može naći Genon, Fukoov sunarodnik, čovek koji je duboko verovao u supermaciju srednjevekovne, zapandoevropske sholastičke kulture nad ovom modernom. Mišel Fuko svakako ne spada u tako ekstremne intelektualne primerke, ali nam nudi dovoljno građe da se zamislimo nad našim zabludama. Da li je modernost, razaranje feudalnog društva, da li je zaklinjanje u liberalizam zaista donelo više slobode? Da li se promenilo samo naličje moćnika? Da li su zapravo, moćnici ti koji su u vrlom novom svetu postali slobodniji, a nesretnom puku je zapala deblja strana novootkrivene umetnosti disciplinovanja?

    Autor u jednom momentu piše o obrtanju smera individualizacije na prelasku iz feudalnog u moderno, kapitalističko društvo. U srednjem veku najindividualizovanija je figura kralja, imperatora, suverena. Tek ispod njega ponešto možemo znati i uopšte mariti za teologe, sitnije feudalce, velmože, trgovce, umetnike, vitezove... dok poniranjem niz stabilnu i nepromenjivu socijalnu, hijerarhijsku piramidu ne dođemo do nediferenciranog sivila feudalnog kmetstva. Ta, u našim sofisticiranim očima, krezava, prljava, kužna, dronjava, neslobodna masa seljaštva  je zapravo u svom nebitnom, obespravljenom kolektivitetu - slobodna. Da, ona nema političkog glasa, ona nema svoje zemlje, ona je osuđena na fiksne poreze koje isplaćuju svojim gospodarima. No, koliko još pravila njih zaista ograničava? Koliko zaista radnih sati u proseku imaju godišnje? Koliko leti, a koliko zimi? Da li će zaista imati deset posto manje mesečnih prihoda, ako se na njivi pojave četvrt sata kasnije? Da li na njivi imaju dress code? Da li je privid političke participacije, pa čak i iskrena i stvarna vrednost vašeg glasa, s obzirom na to da ga i milioni drugih imaju, vredniji od činjenice da vam je na poslu ograničeno vreme za veliku nuždu? Elem, sa druge strane feudalnog društva, kakvi su propisi ograničavali i usmrevala vitezeove? Kraljeve? Svakako stroži. Naravno, dinamika povinovanja društvenim normama sa jedne i kralja-tiranina sa druge je uvek sveprisutna. Svaki je kralj mogao da rizikuje i odbaci predodređenu mu princezu sa dvora susednog kralja, mogao je odbiti da poštuje pravila lepog ponašanja, poštovanja autoriteta crkve, da krši preuzete obaveze prema vazalima, kao i da pokušava da zaoštrava i podiže sopstvena prava... no, svakim sledećim činom neposlušnosti i tiranije smanjivao je sopstvene šanse da se sledećeg proleća najede kajsija i mladog luka. Jednom rečenicom, da li je važnije biti nazivan građaninom jednakih prava ili imati problem sa defakacijom bez posledica na materijalne prihode?

    Sama knjiga je podeljena u nekoliko delova, nama najzanimljiviji jeste središnji koji promenu u distribuciji moći, dispcipline, uređenosti i kazne razmatra iz šireg društvenog ugla, dovodeći nas u sumnju da je originalna tema o istoriji zatvora samo zgodno "vučno sredstvo", čak metafora za širu društvenu problematiku, da ne kažemo - podvala. Fuko istorijski obrt - sticanje svesti o efikasnosti displinovanja, strogog reda kojeg ima da prati svaki živi pojedinac, smešta u doba kužnih epidemija u Evropi i njima pripadajućoj slici zatvorenog grada. Svaki je građanin, od najbogatijeg do najbednijeg zatvoren, svakom je propisano šta sme i šta ne sme. kada sme i na koliko izaći iz svoje kuće, kada zarad dezinfekcije to mora učiniti, kada se sme vratiti. Ko sme, i kako obučen, uopšte kročiti opustelim ulicama... U kratkom roku, raspuštene mase neuređenih, smrdljivih, prljavih i bolesnih srednjevekovnih gradova, postali su san svakog analnog tiranina. To disciplinovanje "odozdo" se nastavlja u svim sferama života. U bolnicama, u vojsci, u školama, u ranim kapitalističkim manufaktornim radionicama i fabrikama. Fuko nas, pasus za pasusom, razoružava i zaprepašćuje onim što smo već znali. Svaki naš trenutak je sve detaljnije propisan. Ko je nekada radio na poslovima "plavog okovratnika", kao i u sveprisutnim poslovima usluge, znaće i prepoznaće pritisak novog doba - dispciplina. Daje nam detaljnu tabelu školskih rasporeda, gde je sve do u minut predoređeno, sa odrednicama koje su, na primer, u 09.03 časova - aktivnost x, 09.05 časova - aktivnost y. Konstatno smo se vraćali na sliku, od jednom, slobodnog srednjevekovnog kmeta koji na njivi nema supervizora koji mu meri vreme za mokrenje, obrok, koji mu ne brani da priča sa svojim sapatnikom - kolegom radnikom.

     Krešendo literarnog opisivanja vrlog novog sveta je u delu knjige koji je nazvan panopiticizam, po teorijskoj tvorevini idealnog zatvora ili bilo koje druge disciplinatorne ustanove. Panoptikon je zgrada kružnog oblika koja u svom centru ima toranj za nadziranje. Dok su na kružnim obodima zgrade, jedna iznad druge i jedna pored druge - ćelije. Rešetke su orijentisane ka unutrašnjoj strani, tako da svevideći, sauronovski toranj može uvek videti unutrašnjost ćelije. Zatvorenici ne mogu kontaktirati sa drugim sapatnicima, kao i što ne mogu znati da li su zaista posmatrani, ali pošto mogu biti posmatrani uvek, oni kao i da jesu  posmatrani uvek. Savršena disciplina, savršena efikasnost. Znak novog sveta nije sloboda, ili nije samo sloboda, svet je više u znaku efikasnosti. Efikasnosti proizvodnje, za čije je ostvarivanje je potreban efikasan pojedinac, za čije stvaranje je potrebno efikasno vaspitanje, obrazovanje - disciplina. Kmet je mogao biti slobodan u onoj meri u kojoj  je bio nebitan. U modernom dobu on je, sada kao radnik, službenik, profesionalni vojnik, policajac... stub društva, njegova kičma i njegove noge i njegove ruke. On mora da stvori profit. Apetiti elite su sada mnogo veći i nikada više ne mogu biti zasićeni sa nekoliko vreća pšenice. Panoptikon koji posmatra sve nas, zna da li spavamo na času u školi, da li kasnimo pet minuta na posao ili pričamo sa kolegom za linijom u auto-industriji, on zna naše bolesti, naše vrline, naše mane, naše limite. On zna da li traćimo vreme, koje je propisano, ko je je novac. I iako se knjiga bavi mahom devetnaestim vekom, disciplinatorno manifestovanje moći, kao i posmatranje čoveka kao šrafa u sve efikasnijem sistemu nije se promenila do današnjih dana, naprotiv. Obrazovanje je na čitavom kontinentu maltene unifikovano, razlike u standardu, kvalitetu, tradiciji još postoje, ali stručnjak je stručnjak. Diplomac je diplomac, spreman da bude ugrađen u ćeliju Panoptikona, bila ona u Francuskoj ili Litvaniji.

    U opisanoj obrnutoj individualizaciji, da se zaključiti da su nasuprot srednjem veku, gde znamo sve o kralju,  a ništa o seljaku, danas kada možemo znati sve o radniku, ne znamo dovoljno o sivoj eliti. To premeštanje elite sa pozornice koja je bila srednjevekovni tron u centralni toranj panoptikona, u čiju kontrolnu sobu ne možemo prozreti je ono što unosi nemir, strah, ali i ono što daje mašti pravo da poludi. Kao i uz generalno razaranje paradigme, i prevelikog akcentairanja moći, ovde se verovatno krije seme koje su postmoderni mislioci razbacali po čovečanstvu iz kojeg će nići bogata šuma korova teorija zavera. Čovek nije biće jednostavno. On je u najmanju ruku biće koje, za razliku od svih drugih životinja, vodi nekolicinu života, uporedo. Jedan je ljudski život kada je on sam sa sobom, drugi je kada dodiruje principe veće od sebe, treći je u društvu jedinki s kojim deli ogromnu većinu genetskog materijala... Najviše što većina nas može, jeste da postigne relativni balans između svih tih života i sopstvenih avatara i da eventualno izbegne previše laži između njih. A kada sa individualnog, pređemo na društveni nivo, sastavljen od, iako panoptikon zna tačan broj,  bezbroj takvih komplikovanih super-bića, kompleksnost eksponencijalno raste. A filozofi, posebno moderni, imaju tendenciju, ljudska je na posletku, da čoveka i njegovu istoriju, individualnu ili kolektivnu, svode na jednu ideju, jednu silu. Klasna borba, seksualnost, potraga za bogom/božanskim, potraga za srećom, sloboda, razum, moć. Sve su to iluzije, ako ih i približno kao dominantne razumemo i počnemo čitavu stvarnost čitati u njihovom ključu. Lakih rešenja nema, ni ključeva za sve brave. Iako možda i sam Fuko upada u zamku svoje ljudskosti, poruka njegovog šireg misaonog korpusa je baš na toj strani. Ne verujte jednostavnim ljudskim istinama, koje su i prečesto zapravo laži izgovorene bezbroj puta. Pa tako, ne verujte olako ni ideji da je sve moć i njena preraspodela, kao ni da nekakve sive eminencije bezgrešno plove kroz nemirne vode istorije i da je današnji svet do kraja plod njihovih veštih, planiranih manevara (mada, mi ni ne mislimo da je to stav samog Fukoa). Dakle, to jeste površno i pogrešno čitanje koje čak i nije čitanje samog Fukoa, koliko nekih površnih prepričavanja. Autor se čak i ne bavi hijerarhijom moći, koliko njenom anatomijom, njenom sveprisutnošću, njenom razlivanju po modernom društvu. Lako je pokupiti po neku rečenicu iz ove knjige i zamisliti istoriju kao plod uspešni heksperimenata "duboke države", no, pre će biti, da je društvena istorija večni niz akcija i reakcija, od kojih je samo deo zaista naše (ljudsko) maslo. Odnosno, bez te jedne nasilne akcije opšteg puka, te jedne pobune, koja je bila jedna pobuna previše, nikada ne bi prestala javna pogubljenja. Dalja evolucija pojavnog oblika moći, njene preraspodele, anatomije, jeste jednako plod onih koji od nje imaju direktne koristi, ali i nas koji smo nesposobni da je razmontiramo, da je učinimo neefikasnom i prisilimo na stvaranje neke benevolentnije.

     Za kraj, valja istaći da je Mišel Fuko pre svega dobar pisac. Peotika i filozofija su nedeljive, a kada se tragično rascepe onda imamo poeziju koja je bitna samo njenom autoru i filozofiju koja je važna samo profesorima filozofije. Čak i kada nam se čini da je neki mislilac loš pisac, čak i kada nam dođe da Hegelu psujemo majku ludu, ne možemo poreći da prepričavanje velikog filozofskog dela (da sada ne ulazimo u to da li velikih dela ima i šta su velika dela i ko je autoritet koji može da ih takvim nazove) nema smisla. Ono se mora upoznati na svom izvoru, ukoliko je priča dobra. "Fenomenologija duha" je veličanstvena priča, epopeja ljudske spoznaje, bez obzira na njenu filozofsku vrednost, ona je dobra priča o ljudima! Niče se "mora" čitati, jer je dobar pisac, zabavan, uzbudljiv. Tako je i sa Fukoom. Čitati njega jeste lepo, hranljivo, zastrašujuće - drugačije.

 

Teri Iglton - Zašto je Marks bio u pravu (Biblioteka Vekovednost, knjiga I)

  Marksizam. Teško da možemo naći značajniji, kompleksniji korpus humanih znanja o kojem se kolektivno manje zna, a koji se više satanizuje i gazi. Deluje da se u modernom javnom diskursu, u širem, medijskom smislu, ne može čuti ili pročitati nešto smisleno, dalje od zaprepašćenja da se neko uopšte može nazvati marksistom. Kao da se sve okončava na sablazni staljinizmom. Brkati Čugašvili kao savremeni nečastivi, strašilo slabih duša koje se još i usude da posumnjaju u kapitalističku ideologiju. Savremena akademija je svakako drugi par rukava, no i tu, u poređenju sa nekim minulim dekadama, situacija nije ružičasta. Sveukupno, diskusija je suštinski ista srednjevekovnoj veri u hrišćansku dogmu i feudalni poredak. Namesto optužbi za jeres, svaka levičarska misao biva dočekana sa pitanjem da li želimo gulage i milione mrtvih? Ne, gospodo, ne želimo gulage, već društvo bazirano na solidarnosti i kooperaciji, umesto ovog izgrađenog na sebičluku, eksploataciji naših braća i sestara, sklepanom na drhtavim temeljima u koje su ugrađeni leševi naših radničkih očeva i majki. Možda su levičari zanesenjaci, možda je i većina njih autoritativna po prirodu ili makar su to oni najglasniji, najuporniji, oni sposobni za revoluciju, pa kada se vlasti dočepaju i sva autoritativnost probije fugurativni krov... No nije li globalni kapitalistički sistem lako otelotvoriti u liku Proklete Jerine? Bacaćemo nejač u temelje, zidati kulu profita sve više i više, do iznemoglosti i nas samih i naših volova i magaraca, rudnika i kamenoloma, reka i neba. Samo da ta linija prihoda ide strmo ka gore. 

  Iglton ovom knjižicom praktično pokušava diskusiju da resetuje. U pitanju je najznačajnija pop-marksistička knjiga novog doba, a verovatno i najprijemčivija, najbolja takva još od Komunističkog manifesta. Ona je namenjena marksistima početnicima, ali i anti-marksistima neznalcima. Funkcioniše kao jednostavni uvod u temelje levičarske misli, ali i kao efektni antidot protivu intelektualnih šarlatana na desnici *khm Džordan Piterson khm (ne direktno protivu njega, pošto je objavljena pre nego li gospodin dobija na značaju)*. Jer nije dovoljno pomenuti Sovjete, Staljina i završiti sa levičarskim idejama. Ukratko,  knjiga nam kazuje da Marks nije bio idealistički kreten ( :o ) koji je, eto tako u sopstvenoj dokolici i/ili mržnji i /ili zavisti, izmaštao nešto suprotno od kapitalizma. Niti su budući marksisti svi redom budale ( :o ), pa da nisu odavno razmišljali i sami na temu najočiglednijih kritika i ponudili, kako kad zadovoljavajuće, odgovore. 

  Anti-marksističke teze kojima se autor bavi kreću od banalnih i pomenutih, pa do nešto nijansiranijih rasprava o filozofskim stavovima samog Marksa: da li je materijalista, da li je verovao u istorijski determinizam... Dublji ulaz u sadržaj bi prevazišao granice ovog kratkog teksta. Valjalo bi samo ugrubo navesti neke od tačaka, ključnih ili pre onih koje su nama zanimljivije. Jak je argumenat desničara da je marksizam možda u teoriji dobar, ali u praksi ne funkcioniše. Na stranu to gde je i u kojoj meri tačno primenjen, očigledna je istina da je marksizam manje efikasan od kapitalizma. To je čak i po definiciji tako. Kapitalizam stvara više nove vrednosti. Ipak, mi vidimo kako kapitalizam srlja iz problema u problem. Sam kapitalistički način života stvara nove ekološke, socijalne, zdravstvene probleme. Onda isti taj kapitalizam efikasno rešava te probleme, pritom stvarajući nove. Takođe, što Iglton više puta ponavlja, revolucije inspirisane marksizmom su po pravilu izbijale u zemljama bez demokratskih tradicija i bez razvijene ekonomije, pa i nije čudo što su se ubrzo pretvarale u carističke diktature i uravnilovke gladi i očaja (upotrebljavamo ove reči zbog poetika, istina je da nije bilo ni toliko gladi, ni toliko očaja). Valja pomenuti i agresivni stav ostatka sveta protivu takvih režima. Kapitalisti su, prorodno, svakoj revoluciji lomili kičmu. Šta više, lomili su kičmu svakom zametku revolucionarne misli, pa i svakoj mrvici borbe za pravednije društvo, čak i umerenim, evolutivnim snagama: socijalnim demokratama, sindikatima... Ono što autor ne vidi ili prosto preskače jer ne ide u korist argumenta - prvo, radnička klasa je tužna klika. I to ona tradicionalna, plavog okovratnika, je posebno tužna. Porobljena, ucenjena, slabih ili sve slabijih alternativa, eksploatisana, danas još stručno iscepkana i izdeljena odvstrane tehnologa eksploatacije (u fabrici za pakovanje ribe radnici sa linije i oni iz magacina neće imati dodirnih tačaka, pa se ni osećaj zajedništva neće razviti...). Rad za linijom, u kopu, u oknu, na građevini, železnici... Ne stimuliše intelekt i ne budi spontane snove o novom svetu. Radništvo nikada nije i nikada neće izbaviti samo sebe. Moderna radnička klasa belog okovratnika, o kojoj Iglton doduše piše u želji da je spoji sa gore navedenima, ti ljudi zaglavljeni na najnižim nivoima menadžmenta, programeri u velikim kompanijama, razni službenici, kao i radnici u vaskolikom uslugama... Oni se neće pobuniti sve dok ne bude apsolutno jasno da više čak ni njihovog malograđanskog sna nema. Nema drugog automobila, nema stana, nema skupog letovanja... No, ni oni nisu dovoljni. Tek kada i inteligencija počne stezati kajiš, a oko sebe počne gledati samo bedu, kada se sa bedom poistoveti i kada više ne bude mogla da je s visine posmatra i sa gađenjem konstatuje da su takvi jer su neškolovani, e tek tada dolazi revolucija. I još pritom, kada se i džepovi policije i vojske isprazne. Tada revolucije i uspevaju. A tada... Tada više i nije mnogo šta za preraspodelu ostalo.

  Iz našeg tona s početka se da zaključiti da smo ubeđeni marksisti, lenjinisti. To nije tako. Ubeđeni anti-kapitalisti jesmo. Čak i takvi, nismo slepi i na objektivne valjanosti sistema, kao i manjkavosti svih alternativa. No, pre nego praktične i aktuelne prednosti ili mane nas zanima i brine znak vremena u kojem živimo. Znak feudalnog vremena je bio Bog i jedinstvo u njemu, hijerarhijska postojanost, tačno predodređena uloga svakome. Znak socijalizma je solidarnost i jednakost, kolektivizam. Znak kapitalizma jeste sloboda, sloboda da se crkne od gladi ili nagomilava beskrajno bogatstvo, sebičluk, pohlepa,  eksploatacija, individualizam. Ne preziremo mi liberalni kapitalizam, samo smatramo da je u svom znaku on pogrešan i nepopravljiv. Mada, verujemo da je i komunizam na tom nivou takođe pogrešan, manjkav, ali ipak primenjiv u širem kontekstu produhovljenja društva. Kada bi tema bila liberalizam, delovalo bi da preziremo feudalizam, a i to bi bilo pogrešno. Padom feudalizma, mnogo se dobilo, ali se previše i izgubilo. Izgubio se red i iz reda se sve brže hitalo u haos koji je lažno reklamiran kao sloboda. U trku sa vremeno, u trku za novcem, resursima. Stvorena je mašina. Čovek je mašinom postao. Rekosmo gore da je radnik tužna pojava. Još ne toliko koliko i rob, no tužnija od srednjevekovnog kmeta. Ta siva, neindividualizovana, nediferencirana masa kmetstva nije ugledna i prizorna, ali je u toj masi barem slobodna. Daš gospodaru desetinu ili koliko već odreže i, manje-više, je to - to. U mnogo čemu, kmet je slobodniji od kralja. Ali to je još red feudalnog poretka. Radnik ne žuvi u redu feudalne države, već u radnoj nedelji, od prvog do prvog u mesecu. Dotle je njegovo vreme. Kmet makar živi od leta do leta. Radniku se uzima i mnogo više od desetine. A takođe mu je oteto mnogo više slobode no kmetu. Svaki minut mu je propisan, meren, programiran. Pet minuta za wc, dva minuta za povratak, pola sata za ručak, tišina za linijom, radna odeća, kasniš deset minita, ako je potrebno da se radi po smena i po, možeš i pijan i drogiran. Normiranje. Ispuniti normu. Nadmašiti normu za bonus. Podignuta norma od ovog meseca. Kada se obim posla smanji, uvedi testove mokraće. Ko ih jebe, takvi su jer su nepismeni, pijani i drogirani, beli cigani. Prekšeno pravilo. Otkaz. Pravila. Pravila. Propisi. Njegov rečnik i manirizmi su propisani. Njegov osmeh je propisan. Nokti, frizira, šminka... Nije slučajno da je radnička klasa praktično nasilno nastajala od Vladivostoka do Enkoridža. Sa njiva, sa sela, ljudi su trpani u fabrike i gradove. Britanski kapitalisti ili rumunski komunisti, svejedno je. I jedni i drugi su devastirali selo i slobodnog seljaka. Seljak je more potencijala. Ako ne za sebe, za decu - odškolovaće ih, poslati u veliki svet. Seljak koliko god da je porobljen, izrabljen, premoren pod prostranstvom neba i polja je slobodan. Radnik je zakucan za liniju, tu monstruoznu lomilicu duša. Pod veštačkim svetlom. Okupan bukom klipova, zupčanika. Ako nije linija, to je pult, to je stolica u salonu lepote, kasa, računar... Radnik? Ubijen u pojam, ograničen u prostoru, vremenu, more potencijala se pred njim zatvara. Radnik će svom detetu predati čekić u ruke. I tek kada fabrika propadne, kada se nadje na ulici, setiće se da je trebalo školovati decu.

  Ne znamo mi da li je komunizam alternativa kapitalizmu, ali ono što sugurno znamo da potonji sistem nije prirodan kakvim ga kapitalisti žele nametnuti. Što i Iglton kaže: najuspešnije revolucije su one čiji se plodovi nametnu kao prirodni. U tom momentu prestaje i svaka reakcija. Ne možeš se buniti protivu prirode čovekove, šta ti hoćeš, gulage? Komunizam nije imao tu šansu, da potraje nekoliko vekova i da pritom ne bude pritisnut suparničkom i neprijateljskom ideologijom. O, ti časni borci za slobodu, kako bi oni i Miloševiću oprostili sve, samo da je na vreme privatizovao Srbiju. Kapitalizam čoveka uči najprizemnijim spoznajama o sebi samome: čovek je čoveku vuk, čovek je sebičan, pohlepan, eksploatiši da ne bi bio eksploatisan. Mi ne kažemo da čovek nije sve to, no to je ono najniže u čoveku. Za to i ne treba učenje, kapitalizam je mračno proročanstvo koje se samo ispunjava. Ali to nije prirodno stanje čoveka. Čovek je i kao najdivljiji -  više od toga. A već su pradavne zajednice (Vinča) bile daleko humanije od ovoga što danas živimo. I feudalizam je smatran prirodnim, do momenta kada to više nije bio. Tako će biti i sa kapitalizmom. Da ne redukujemo previše, ali smo ipak ubeđeni da će mu na kraju presuditi upravo ono u čemu je bio najbolji. Rim je bio najbolji sa mačem, od mača je stradao, komparativna prednost feudalizma je bila stabilnost i red, dok nije previše okoštao za svet koji se promenio. Kapitalizam je doneo neviđen progres na tehnološkom planu. Od tehnologije će stradati. Kada kapitalisti automatizuju skoro sve, kada stvore mašine koje će zastarelim učiniti ne samo fizičke radnike, ne samo učitelje, službenike, kasirke, programere i menadžere, već stvore svet kome ni intelektualci nisu potrebni... Tada će ljudi uzeti stvari u svoje ruke. Ili će postati i gorim od robova. Konzumenti čije je ćutanje plaćeno crkavicom. Crtamo budućnost da sebi olakšamo sadašnjicu, ne prognozirano, ne proričemo je zaista 

  Ima nečega u čitanju emancipatorske misli. Od indijskih upanišada, do danas. Tim ih redosledom i valja čitati. Od vrha. Tako se i društvo uređuje. Od božanskog i iz božanskog sređivati sve ostalo. U tom kontekstu i socijalizam ima smisla... Emancipatorske ideje su večne.  I kada deluje da su mrtve i zaboravljene, onu čekaju da ponovo budu otkrivene. Jer im je izvor istinit. Svi smo jedno. Sve je božansko. Da smo svi božija deca. Da smo svi slobodni u našoj potrazi za srećom. Da je svaki čovek dostojan rada, zarade i ekonomske sigurnosti. Da su žene jednake muškarcima, a crnci belcima... Samo čitanje tih misli je blagotvorno za dušu. Svako rušenje barijera među ljudima je podsetnik. Povratak kući. U Jedno. Socijalizam je bežao od božanskog i duhovnog, ali socijalizma ne može biti, ako socijalizam nije povratak. Ako nema božanskog duha među ljudima, vedantskog jedinstva, ako nema svesti o nadindividualnoj duši, komunizam može i često hoće potonuti u neki oblik opresivnog kolektivizma, baš kao što se kapitalizam razgrađuje u haosu ekstremnog individualizma. Bez univerzalnog, božanskog: i jedno i drugo su samo ideologije, a ideologije počinju i završavaju sa "mi i oni" narativima. 

  Lepa je emancipatorska misao. Zaostavštinu liberalizma moramo čuvati i čitati. Valja čitati i Marksa, Igltona, Bakunjina, Hakslija, a ponajviše Kropotkina. Ne samo zato da bi imali kapitalizam nečim boljim zameniti, nego zato što je lepo.