Posle još jednih "izbora"...

     Iako sam pesimistične prirode - čak duboko ubeđen da su kritička misao o životu i postojanju, kombinovana sa empatijom i elementarnom mogućnošću pamćenja, lek protivu naivnog optimizma mladosti - uvek uspem da se razočaram u noći nakon masovnog zaokruživanja brojeva po listićima u Srbijici majci. 

    O režimu Aleksandra Vučića se nema šta novo reći. Ono što je najblatantniji primer apsolutne beskrupuloznosti zlog genija kojem nije ispod časti ma kakvo nepočinstvo i ludost, sve dok je u korist jedinog sebičnog interesa - ostanka na vlasti i konstantnog uvećavanja iste. Prijavljivanje građana Bosne i Hercegovine, konkretno ljudi iz njenog entiteta Republike Srpske na lažne adrese u Beogradu, kao i građana Srbije iz provincije, i onda njihovo dovlačenje u taj isti grad, kako bi glasali na lokalu gde se ozbiljno ljulja presto Oca nacije i auto-puteva i oca nemačkih fabrika i prve srpske čokolade... nije nikakva novost. To je proces koji je započeo još pred prethodne izbore, ali je dovršen do ovih, odnosno omasovljen do te mere da se više nije mogao sakriti. Ipak, nećemo preuveličavati realan uticaj tog marifetluka na konkretne rezultate, jer mislimo da on zaista nije velikog domašaja, nego tek podvlačimo dijaboličnost te zamisli. Do koje je mere Aleksandar Vučić neprijatelj demokratije, koliko on iskonski prezire ovaj narod, to je ono što je bitno, a ne nešto glasova što je dovukao u Beograd. Ako išta, kupovina glasova među najsiromašnijom, najugroženijom populacijom je svakako mnogo ozbiljniji problem. Ali, sve su to samo ilustracije iskonskog zla koji predstavlja režim, lik i delo Aleksandra Vučića. Svesni smo da su to prekrupne reči, da je verovatno i opasno političkog neistomešljenika i bukvalano satanizovati, ali iskreno, šta je biblijski Satana do entitet koji se zarad sopstvenih egoističnih interesa hrani i koristi ljudskim slabostima? Nekome oprost grehova, nekome kilogrami kokaina, stanovi, legalizovanje stotina kvadrata, poslovi u izgradnji puteva, u uvozničkim špekulacijama, farmama marihuane, povlašćenom izvozu oružja... a nekome, tek tri hiljade dinara, pod uslovom da glasaju za njega. Razlika je samo u tome da li ste mu pajtaš, kum ili na bilo kojii način lično korisni ili ste tek anonimni Rom ili neka opšta, siva i uboga sirotinja sa oboda Beograda. Dakle, neprijatelja znamo i on nas nije iznenadio ni ovaj put.

    I dalje nismo sigurni zašto su se ovi izbori dogodili. Sada nakon što su održani možemo imati nekoliko objašnjenja, mada ipak je sve to naknadna pamet i sklonost da se prošlost manifestovane stvarnosti tumači u korist pobednika. Sada nakon još jedne njegove pobede, možemo naći hiljadu i jedan razlog zašto su mu ovi izbori dobrodošli, no to nam ne govori o iskonskim motivima za zakazivanje istih, jer je teško poverovati da je baš sve ovo što je njima dobio, zaista i želeo i planirao - ako pak jeste, onda mu svaka čast. I dalje verujem da je jedan od razloga to što bi na proleće iduće godine  ili bilo kada nakon toga Aleksandar Vučić još teže dobio izbore, naročito u Beogradu koji je većinski i sada, to je sasvim sigurno, izgubio. U svojoj masi crno-crveni blok SNS-SPS je osvojio manje glasova no ikada od 2014. godine. Rezultat SNS-a je bolji nego na prethodnim izborima, ali je to na uštrb manjeg koalicionog partnera - SPS je došao na ivicu starog cenzusa u Beogradu, a na republici ne dobacuje ni do 7%. Nećemo se ovde tešiti padom od nekoliko procenata u ukupnom zbiru dva usuda naše zemlje (radikala i socijalista), jer je situaciju u državi takva, da je režim morao pasti i to strovaliti se u samog sebe. Da ne pominjemo sve afere, sav krvavi trag koji je ostao iza ove odvratne godine, sama inflacija je morala biti dovoljna za pad ovih zlotvora. Ali bahatom tehnologijom zloupotrebe vlasti zarad osvajanja iste Aleksandar Vučić je uspeo da ni okrznut preživi najgoru godinu u svojoj dugoj i mučnoj karijeri šefa mafije. Ne samo to - u govoru nakon prethodnih izbora apostrofirao je SPS i stranke desnice kao, pod a) profitere od rata u Ukrajini i/ili pod b) kao opasnost koja raste. Danas deluje da je ovo glasovanje bilo upravo demonstracija sile prema obe pomenute grupacije. Ne tvrdimo da je to tako zamišljeno, ali jeste tako ispalo. Kao što smo već rekli, SPS je blizu istorijskog minimumu i verovatno će do sledećih izbora biti progutan i u potpunosti, odnosno neće to biti tek ukoliko Vučiću to ne bude odgovaralo. Dok su stranke desnice (a zapravo mahom pro-ruske, anti-EU i stranke sa jalovom "Kosovo je Srbija" frazom na usnama) razbucane. Dveri i Zavetnici naravno neće otići u istoriju, neee, ma jok! Makar izbori bili tek za četiri godina, kada Boško bude sasvim sed,  a Miličina politička karijera maltene napuniti osmanaest leta (od kada je bila mlada radikalska nada) oni će i tada, uprkos borama i sedama, salu i kenjkavom potencijom, kenjati o tome kako su nova lica na političkoj sceni, novi put za Srbiju i sva ta njihova sranja. Na ovim izborima su obe zamenjene još buđavijom verzijom sebe. Dveri donekle, Zavetnici još manje, u sebi ipak imaju makar trun autentičnosti, oni po svojoj prirodi okupljaju opozicione glasače, ali same nisu opozicione stranke (Dveri to jesu bile dugo, ali čini se da se večno mladi Boško umorio života od mandata do mandata), zato su i izvisili ili možda samo ovog puta nisu imali Službu iza sebe da za njih navlači rezultate i pumpaju rejtinge, a i nije ih više bilo na televizija sa nacionalnim domašajem. Novi miljenik Sivih eminencija i Crnog Gospodara je upravo Nestorović i karikaturalna skupina oko njega. 

    Da se razumemo, sve ovo iznad izrečeno nije jalovo, doktrinarno moralisanje, ovo je tek opšte poznata dijagnoza kojoj nije cilj da ocrni Crnog, nego samo da ocrta neprijatelja i da samo nagovesti moj stav - sa Crnim Vladaocem se ne može takmičiti kao do sada. Od njega se može očekivati samo zlo, koje je kad-kad ograničeno samo kukavičlukom. Niti je ovo neko veliko pljuvanje po lažnoj opoziciji i njih znamo već predobro... Neću u nastavku osuti drvlje i kamenje po opoziciji, iako želim  da to uradim. O, kako želim da im se svima najebem majke. u stvari, verovatno hoću osuti svašta po njima, ali i to svašta će biti dvadeset procenata onoga što verujem da zaslužuju.

    Cela farsa koja se trenutno odvija u RIK-u/GIK-u, cela formalno-pravna pucnjava u prazno, prosto vrišti gluma, jeftina šmira. Ujedinjena opozicija sada želi obaranje svih izbora, na svim nivoim. Mi znamo da toga neće biti, da je apsolutni maksimum koji je moguć jeste ponavljanje izbora u Beogradu i to ispod žita - tako što, eto, Nestorović neće hteti da pravi koaliciju ni sa SNS-om, ni sa opozicijom, a Vučić prepošteni nije mogao da nađe dva, tri odbornika na bilo kojoj od opozicionih lista koji bi preleteli za koju stotinu hiljada, do par miliona evropskih. Kada izbora na svim nivoima ne bude. Kada parlamenti Republike i Pokrajine budu sazvani, plate i dnevnice krenu da teku, kao i stranačke prihodi na ime poslaničkih mandata, da li će i tada SPN negirati rezultate izbora? Teško je poverovati u to. Ima ljudi koji tvrde da je ovo poslednja šansa za ljude u "demokratskoj" opoziciji, valjda misleći na Tepić, Aleksića, Dobricu Veselinovića, Lazovića, Ćutu... pošto je poslednja šansa za Đilasa, Zelenovića, Jeremića, Tadića, Radulovića i... pa, da tu ipak prestanemo nabrajati tužne karikature... Uglavnom, za tu garnituru političara poslednja šansa se davno dogodila. Đilas je dva puta gubio izbore u Beogradu, nakon što je bio gradonačelnik. Jeremić je kao kandidat za predsednika države imao pet procenata, tačnije bio je četvrti na tim izborima, iza ironičnog anti-kandidata koji ga je tukao sa bezmalo duplo više glasova. Okej, ne bi to čak ni bilo tako strašno, naš narod voli štos i zajebanciju, nego taj rezultat koji je Jeremić postigao je i ubedljivo najbolji u njegovoj karijeri. Sada nije, zajedno sa krhotinama svoje stranke (stranke koju je očigledno sam Đilas razvaljivao jače no bilo ko drugi), dobacio ni do jednog procenta. Tadić zajedno sa nekada perspektivnim opozicionarom, danas hodajućom sprdačinom - Radulovićem, je takođe na oko jednom procentu... Alo, bivši, dvostruki, predsednik republike! I da se razumemo mi - na jedan procenat su manje više i svi ostali "lideri opozicije". Da se svi rastave na sastavne delove, izađu na izbore sa svojim stranka, sa svojim imenom i prezimenom, bez da se sakrivaju  iza političkih anonimus, niko od njih ne bi dobacio do pet procenata, ma teško do tri. 

    Nakon prošlih izbora, bilo je glasova koji su pokušavali da nađu neko svetlo na kraju tunela u činjenici da su dva opoziciona bloka okupljena oko Jeremić/Aleksić-Đilas/Tepić osovine i zeleno-levi blok oko NDMBG-Zelenovića-Ćuta/Ekološki ustanak u parlamentu, sa solidnim brojem poslanika, da je ta činjenica makar zalog za budućnost. Da, bila bi, da je zeleno-levi front postao unitarna politička  opcija, jedinstvena, ne nužno centralizovana (ne, nikako to), ali jedna grupa, sa jednim predsednikom, jednim liderom. Nije se desilo. Onaj drugi blok Jeremić-Đilas, pukao je odmah nakon izbora. Nećemo ovde pominjati sve pičvajze koji su nastali odmah nakon tih izbora i svih cepanja i usitnjavanja koja su usledila sve do danas. Ukratko, za godinu i po dana dobili smo bar još pet lidera opozicije. Inflacija liderstva je na tom delu političkog spektra tolika, da je i neki Miketić pokušao da cepa Ekološki ustanak. No, njemu je iscureo snimak na kome se, navodno, drogira i kilavo jebe. Navodno, jer to zaista nisam želeo da to proveravam. 

    Kada bi se mene pitalo šta posle ovih izbora? Prvo bih rekao da se Tadić, Jeremić, Đilas, Radulović, Boško Obradović, Milica Zavetnica povuku sa političke scene. Ovih par poslednjih jer su prosto propali, a oni prvi, te silne vedeta  nekadašnjeg DS-a - jer su se temeljno smučili narodu. Anti-kampanja vlasti koju trpe Aleksić, Tepić, ljudi okupljeni oko NDMBGD, Ćuta, Milivojević... jednostavno ne može biti uspešna koliko pljuvačina Đilasa. Jer, znate kako, da ne seremo mi mnogo samo zato što Vučića ne možemo očima videti, znamo mi Đilasa. A sećamo se i Tadića. Zaista je dosta tih likova. Ako im je za trunčicu stalo do Srbije i normalnog života u njoj, onda potpuno povlačenje iz politike je jedini način na koji oni tome cilju mogu pomoći. No, naravno, jebe se njima za Srbiju. Za neke od njih je politika samo dobar biznis, ono gde su se obogatili ili gde su sebi obezbedili makar lagodan život, prepun sjaja, poznanstava, salona, prijema, a bez ,nekog rada, bez neke posebne muke... Za neke je to samo ego koji želi opet predsednikom biti. 

    Druga stvar koju bih voleo videti jeste ukrupnjavanje političke scene. To bi nas makar otrpljenja islušanja i gledanja nekog tamo Pavla Grbovića kao lidera opozicije, i ne samo njega, nego i njegovu verenice, koja se sa blokade Gazele povlači - jer se plaši nasilja. I nije bitno to štoo se ona povlači, nego što ona, kao verenica Pavla Grbovića i valjda drugi čovek nesretnog PSG-a daje neku izjavu za televiziju. Dok takvi lideri i verenice dobijaju mikrofon da kažu bilo šta, ova opozicija zaista nema neku posebno svetlu budućnost. Kažem, posebno svetlu, ne da nemaju budućnost - mandati u skupštini su im svakako fina opcija, nije im to tako loše, moš se preživi. Nama sa njima takvim budućnost tmurna je. Neverovatno je koliko je to jednostavno. Sva ta liderska bagra ovde deset godina kukumavči što ih nema na televizijama. Okej, to je tačno, nema ih. Neću biti prvi koji će primetiti da je moguće da je to za njihovo dobro. Ali, hajde da to ostavimo po strani, nego, kada je već situacija takva, da je dolazak do masa kojima su RTS, Pink i Hepi izvori informisanja, a znajući da naš narod, posebno taj deo našeg naroda, voli liderske figure, oni su deset godina proćerdali pokušavajući da od Grbovića (i njegove verenice), Miketića, Ponoša, Tepićke... naprave nekakve lidere, makar nekakva prepoznatljiva lice. Opoziciji je potrebno jedno lice, eventualno dva bloka i dva lica i to je to. Kada se dobije mrvica vremena na televiziji gostuje Lider Opozicije, taj jedan lider. Nek je jednom mesečno, nek je jednom u dva meseca, ali on gostuje, on priča, on je lice opozicije. On jedan ili ona jedna. Može Parandilović da saspe sve i svašta u lice Orliću ili Martinoviću - njihova lica i služe tome da se neko na njih izdere - u aprilu mesecu u nekoj debatnoj emisiji, ali čemu to služi kada će njegov red na televizijskih pet minuta biti za godinu dana? Dok se svi Grbovići izređaju, prosečan teletabis će zaboraviti onog Grbovića koji mu se dopao, a u toj šumi Miketića, neće znati ni gde je, ni da se kandidovao kada dođe dan izbora. Prosečan teletabis glasač će možda nekada reći "joj bio onaj... jebeš mu majku, kako se zvaše.. razvalio ovog Orlića" i tu će se sve završiti. Tako u krug. Naravno, jedno je reći da bi to valjalo uraditi - ujediniti opoziciju pod par prepoznatljivih imena. Naći ta imena, i zapravo imati neki kvalitet iza tih imena, nešto je sasvim drugo. Naravno, i ovi Grbovići i verenice bi morali imati ljudski kvalitet koji podrazumeva prepoznavanje boljeg od sebe. Mrka kapa.

    Sledeća stvar, još manje verovatna od bajki izmaštanih u pasusu iznad - pojava autentično opozicione opcije koja je sposobna da skine Vučiću dvadeset procenata glasova. Njegovih dvadeset, odnosno oko osam, do deset od ukupnog broja. U stvari, nebitno je da li su to glasovi SNS-a ili SPS-a, znamo svi da su to isti glasovi, da ta publika šeta od Vučića do Dačića, od Šešelja do Miloševića, ponekad malo i do Karića i Velje Ilića, ali da je sve vreme to jedna te ista sorta ljudi. Potrebna je autentična narodnjačka opcija, iznikla iz iskreno opozicionih ubeđenja, koja je sposobna da upravo udari na režim. Ali tu dolazimo do prave Kvake 22 - autentično narodnjačka opcija može da postoji, ali nikada ne može da dođe do svoje prirodne publike, jer su kupci takve politike na Pinku i Hepiju. Lažna narodnjačka opcija koja će služiti da amortizuje određeno nezadovoljstvo u tom korpusu glasača, kao i  podizanju opšte konfuzije i daljem obesmišljavanju politike i demokratije, može da nastane pod diktatom Vučića i operativnom izvršenju Službe - onda dobijemo Nestorovića, koji se sa navedenih televizija nije skidao. Jednostavno, čak i iz iskrenih demokratskih ubeđenja, teko je zamisliti Srbiju koja u vlasti nema reprezente te politike. Na kraju krajeva, mi nikada i nismo imali vlast bez tog narodnjačkog elementa - još i ponajmanje nakon 5. okobra, ali i tada je Velja Ilić bio bitan faktor i ta figura koja je, koliko-toliko, zadovoljavala bar deo takvih glasača, da bi se već kroz par godina na političku scenu, odnosno na vlast vratio SPS, a  pomenuti Karić buknuo u jednu od najpopularnijih političkih figura, dok su Radikali sve vreme rasli i vraćali i uvećavali popularnost koju su imali devedesetih godina. Oko neophodnosti takve opozicione snage (ja bih  je nazvao populističkom, ali narodnjačka lepše zvuči, a i nužno nije znak jednakosti između dva pojma) nema dileme, ali realnost podizanja takve političke opcije je malo verovatna. Gro opozicionih glasača je urbano, globalizovano i ne zanimaju ih te priče. Oni koji bi sigurno priglili "iskrenu narodnu, srpsku opoziciju" za takvu opoziciju ne bi ni čuli, osim ponekad, po nečemu lošem. 

   Aleksandar Vučić će, ukoliko izdrži mandate koje ima - predsednik, premijer, dobre šanse ima i za gradonačelnika Beograda - postati apsolutni šampion u vladanja Srbijom, ukoliko to već i nije. Navodimo sve tri funkcije, jer on suštinski i obavlja sve to i još mnogo šta. Ako baš i ne obavlja, onda makar to tako izgleda i to je samo p osebi dovoljno. Pokazao je neverovatnu ljigavost i beskrupuloznost. Kako reče Pajtić - primer DS lidera koji se pristojno povukao iz aktivne politike i danas je shodno tome opet stekao određene simpatije, makar u delu javnosti - i mafija i komunisti i režim Milošević Slobodana imali su granicu "žene i deca se ne diraju", Crni Gospodar i njegovi gremlini nemaju te kočnice. Njegova jedina granica jeste granica, kao što smo već rekli, njegovog kukavičluka. Tačnije, njegova najveća vrlina (za njega samog) jeste silna glad za vlašću, ali ta glad je i njegova mana, odnosno slabost. Mi ovde nećemo nastavljati ovu misao. Odnosno, nećemo je dalje razrađivati od samo još jedne rečenice - opozicija mora početi da ga gura u situacije gde će morati da rizikuje. Za sada nije bilo ni trunke takve hrabrosti sa opozicione strane. Nećemo navoditi primere kako bi to primoravanje Vučića na rizik izgleda, prvo što i sami nismo sasvim sigurni u to, a drugo mnoge ideje koje nam padaju na pamet su daleko od mirnih šetnji. Ono u šta smo sigurni jeste da dosadašnji pokušaji nisu uspešni i da neće biti uspešno ni ovo što se sada dešava. Iskreno, više nam je cela situacija zanimljiva u smislu isčekivanja vadilice za  samu Aleksić/Tepić opoziciju. Kako će se sami isčupati iz ovoga i kako će posle svega sesti u poslaničke klupe.  Oniuni ovoga puta nisu uspeli da nateraju Vučića na neku ozbiljnu reakciju, lopta nije zaista u njegovom dvorištu, potez nije na njemu. Opozicija je  zapravo sve što ima stavila na kocku, bez da ikakav veći ili makar jednaki zalog zahtevaju od Vučića. Što bi njega tačno zanimala cela igra oko RIK-a i GIK-a? On će mirno sedeti sa strane i naslađivati se formalno-pravnim argumentima koji su na njegovoj strani, dok je i ako je opozicija bacila kocke, nekako opet red na nju da baca i da vidi da li će istrajavati u ovome i pritom počiniti političku grešku ili bataliti i počiniti političko samoubistvo. Traženje poništavanja svih izbora, odnosno njihovo nepriznavanje od strane opozicije, podrazumeva i njen dalji bojkot posledica tih izbora. Očigledno je da idemo u pravcu toga da opozicija ne verifikuje svoje mandate. Odnosno, to je ono što je sada ključno. Kakve će posledice to imati na vlast i opozociju, kao i naše društvo u celini, teško je suditi, no plašimo se ne prevelike. Prošli put, nakon doduše bojkota izbora, što je kudi-kamo nezgodnija situacija za vlast, smo imali oročenu vladu i lažne dijaloge političkih stranaka pod okriljem EU. I iz svega toga dobili smo - đokicu. I zaista ne vidimo da ćemo ovaj put dobiti bilo šta drugo. 

    Kako god bilo, voleli bismo da je ovo poslednji ples Tepić i Aleksić, tačnije ukoliko ne uspeju da makar obore izbore u Beogradu može se mirno reći da su svoje šanse imali i da su ih i konačno sve proćerdali. Zapravo, oni su svoje karijere već završili, šanse proćerdali, sve ovo je neki nastavak koji već niko ni je tražio. Njima je već mesto na smetlištu političke istorije. Naravno, ne verujemo da će se to tako zaista dogoditi. Tužno iskustvo nas uči da je u Srbalja "jednom mandatlija, uvek mandatlija" životni kredo. Jednom kada se okuse čari poslaničkih dnevnica i leba bez motike, teško se sa te igle,  a i skupštinske kašike, skida. 

"Pasmina Slavoserbska po Hervatskoj" - reč-dve o istoriji srbomrstva po Hrvatskoj

     Pisanje na ovom blogu je iskljućivo odraz interesovanja samog autora, koja su neko će reći široka, nekome će se pak učiniti uskim i ograničenim, kako bilo, svakako prate dva glavna toka - ono što nazivamo svetom metafizikom, odnosno drevnim, svetim znanjem/naukom, kao i blizak im korpus šireg polja modernije filozofije, teologije, izučavanju mitologije, psihologije... Sa druge, strane jedno od važnijih interesovanja su društvene nauke u širem smislu, ali koncentrisanije na što bolje razumevanje sadašnjeg trenutka. Prvo polje interesovanja je temeljno, ono na kojem verujemo da svaki čovek mora (ništa se ne mora, doduše) raditi sam sa sobom, zagledan u sebe sama, razumeti sebe sama i odatle i širi svet. Drugo polje (društvo, društvene nauke, politička situacija, pa i prirodne nauke kada postaju predmetom dnevnopolitičke halabuke...) služi prevashodno da stečenim razumevanjem postanemo otporni na svu tu galamu mišljenja, baš kako bismo mogli da se sa što manje poteškoća posvećujemo prvom, duhovnom polju. Laik sam i dalje od moje lične odbrane od zabluda, neznanja, kao potpore duhovnom rastu, ambicije ovog bloga ne idu daleko, eventulno do pojedinca koji se takođe samo kritičkim čitanjem akademski ili istorijski važnih radova može od neznanja i zloupotreba odbraniti. Verujemo da je moderan čovek, više nego ikada, pred izazovom da nekritički laprda na bilo koju aktuelnu temu i da pada pod uticaj dnevnopolitičkog šarlatanstva, instant stručnjaka za sve i svja zamotanih u oblandu vojnih ili političkih analitičara, novinara, istoričara sumnjive akademske časti... Čak i da ne laprda gluposti u ispraznim razgovorima sa jednakim neznalicama, sam udar informacija na njega može biti strašan - može ga umrtviti za saosećanje sa drugim ljudskim bićem, može prouzrokovati niz slabijih ili jačih anksioznih epizoda ili u dužim ili intenzivnijim udarima novinskih bombi proizvesti neuroze i druge poremećaje. Ratovi, epidemije, masovna ubistva, klimatske promene.... i desetine drugih tema provučenih kroz sredstva javnog opštenja u današnje doba su atak na čoveka. Mediji koji su bolno ograničeni i neslobodni, potlačeni ako ne nekim konkretnim centrima moći, a onda samim liberalnim kapitalizmom, nuždom za profitom - novinarstvo prestaje biti izvor informacija, koliko izvor senzacionalističkih injekcija prepunih otrovnog seruma. Senzacionalizam je sam po sebi poguban, no danas na umu imamo jednu još podmukliju pojavu - propagandu.

    Generacije rođene osamdesetih godina prošlog veka (ili kasnije), a na prostoru Srbije, su konstantno, sa izuzetkom jedne decenije (mada i u to doba je udar takve propagande bio jak, samo nezvaničan) pod baražnom paljbom nacionalističke propagande čiji je jedan od glavnih elemenata satanizovanje Hrvata i Hrvatske države, sadašnje ili neke prošle. Taj proces je tek nužni element onoga što je ključni propagandni pravac - viktimizacija Srba, tako su podmukli, krvožedni, srbomrzački Hrvati samo jedan od vekovnih nečastivih krvnika našeg naroda (uz Vatikan, Nemce, Engleze, Bugare, Mađare, Turke, muslimane, Albance...) Sa druge strane, lažljivi, primitivni, nekulturni, takođe ili  izdajnički (kada se priča konkretno o Srbima iz Hrvatske) ili imperijalistički i agresivno ekspanzionistički (kada se priča o Srbijancima) Srbi unutar dominantnog propagandnog pravca u Hrvatskoj imaju ekskluzivan status onog Drugog. Mi smo kao pojedinci žrtve i glavne mete te dve propagande. Za mnoge Hrvate i prekodrinske Srbe to i zaista nije samo propagandni udar na intelekt, koliko je već stub ličnog identiteta - stalno i posvećeno povlačiti i kopati nove šančeve između njih i onog Drugog. Stalna je potreba da se lako mržnjom zadojeni svetonazori podele sa svetom, da se iznova i iznova diže galama. Na primer, potomci izgnanika sa teritorija pobunjene Republike Srpske Krajine su u stanju da ponosno kažu da mrze Hrvate, iako su rođeni posle ratova, iako danas žive u Srbiji, milionskoj metropoli i sa Hrvatima i nemaju mnogo posla... Lek protivu takve stravične propagande koja u svojem korenu ima svrhu da nas kao pojedince oblikuje onako kako to žele njeni autori ili makar da nas zamlaćuje sobom samom dok nam životu uzaludno prolaze, može se raspršiti opet samo - knjigom, čak i knjigama koje su izvor te propagande.

    Danas ćemo napisati reč-dve o knjizi koja stoji u temelju te propagande, te mržnje. To doduše nije do kraja pošteno, posebno ako verujemo napisanom - jer , ako je verovati doktoru Starčeviću neprijateljstvo između Srba i Hrvata je vekovno. Za nas su i pre čitanja ove knjige objašnjenja koja dolaze "sa Hrvatske strane", a kada pričamo o zakrvljenosti dvaju naroda, bila izuzetno naivna. Naravno, za tako nešto su krivi Srbi i ta krivica se svodi na međuratni period, odnosno Kraljevinu SHS/Jugoslaviju, diktaturu kralja Aleksandra, ubistvo Radića... do te mere da , u slučajevima ekstremnih neoustaša, taj period je sam po sebi toliko stravičan za hrvatski narod da je i genocid (sporan, naravno) koji se dogodio u NDH logično proizišao iz njega. Takav nakazni stav su zauzeli i pojedini zapadnjački istraživači Balkana, Jugoslavije ili ratova koji su se dogodili u vreme i nakon njenog raspada. Ne mora se ići uopšte daleko u istoriju, pa da bude jasno da tako što ne može biti istinito - početkom veka, dakle pre Jugoslavije, 1902. godine se dešavaju antisrpske demonstracije (kad-kad okarakterisane kao pogrom) u Zagrebu, u kojima učestvuje, za tadašnji Zagreb, ogromnih 20 000 ljudi. Ako krenemo još malo dalje u prošlost doćićemo da Anta Starčevića i njegovog nedela koje smo čitali - knjige koja je nabijena mržnjom prema Srbima.

    Ante Starčević je hrvatski političar, osnivač Stranke prava (popularnih "Pravaša") čija je osnovna ideologija istorijsko, neotuđivo pravo hrvatske nacije na nacionalnu državu. Nećemo se detaljnije ovde baviti njegovom biografijom, no zanimljivost, ako ne istorijska, onda propagandna, koja se može naći po srpskim nacionalističkim forumima ili takvim temama unutar generalnijih foruma, kao i u wiki članku posvećenom Starčeviću na srpskoj verziji sajta, jeste da se mladi mislilac sredinom veka prijavljuje za mesto profesora matematike u Beogradu, ali biva odbijen (što potvrđuje i hrvtaska verzija wikipedije). Tom se činjenicom objašnjava deo njegovih antisrpskih stavova (jedva je dočekao da im se osveti)... Nakon toga se navodi i njegov sukob sa Ljudevitom Gajom, opet nećemo ulaziti u suštinu tog sukoba, no ono što se mora primetiti jeste da je Ante Starčević Ličanin, on je svakako rođen kao katolik, no to nije izvesno za njegove roditelje, ne gađamo ovde na ono "ako su turčinu ruke krvave do lakata, poturici moraju...", ne, nije bitno da li je Starčević jednu generaciju Hrvat ili deset pokolenja, bitno je da je iz etnički mešane sredine koja je svakako bila centar hrvatsko-srpske ili makar katoličko-pravoslavne tenzije vekovima, dok je sa druge strane Gaj iz Krapine, gde dodira sa Srbima nije bilo, pa ni etničke netrpeljivosti. Ono što nas zanima ponajviše iz Starčevićeve biogrfije jeste da je napisao knjigu "Pasmina Slavoserbska po Hervatskoj", da je jedan "uskogrudi rasista" (Jovo Bakić) i da je u sledećem veku njegova misao postala jedna od osnova ustaške ideologije, koja je pak postala osnova za genocid nad srpskim stanovništvom u NDH. Već ovde bez pogovora možemo reći da hrvatsko srbomrstvo nema mnogo veze sa Jugoslavijom, da je starije i da je i mnogo pre pokazivalo sposobnost za nasilje. No, dok je srbomrstvo do Jugoslavije verovatno bilo rezervisano za oblast Vojne Krajine, Hercegovine, područja onoga što je istorijska Kraljevina Hrvatska (kao dela raznih Evropskih imperija), eventualno u manjoj meri Slavoniji, Sremu... nakon jedne, pa druge Jugoslavije i zaključno sa ratovima 90ih - srbomrstvo se pojačalo tamo gde je već bilo prisutno, ali se i proširilo na sva hrvatska područja.

    Sama knjiga nije duga, ali je jezik sada već arhaičan. U određenoj meri, pretpostavljamo, bilo bi teško i modernim Hrvatima da je čitaju. Još jedna istorijska zanimljivost je da je pisana ekavicom, jer je Starčević bio protivnik Vuka Karadžića i sa podozrenjem je gledao na njegovu ijekavicu. Danas na ijekavicu čak Srbijanci gledaju sa podozrenjem (u okviru mržnje prema Hrvatima), dok je većina Hrvata koristi (makar se to nama tako čini, iako naravno ima i dalje ekevaca i ikavaca). Ovo je samo jedan od primera apsolutnog besmisla koji stoji iza pokušaja da se od takvih stvari prave nekakvi večni grupni identiteti koji dalje mogu na neki način odrediti i individualne. Na primer, srpski nacionalisti kritikuju naivnost svojih sunarodnika koji su primili latinicu u ime Jugoslovenstva, hrvatski nacionalisti rade upravo isto, samo na primeru ijekavice (koja se nije proširila po Srbiji). Bilo kako bilo, na jezik knjige potrebno je navići se, posebno ako neko vreme niste čitali ni srpske autore iz 19. veka. Ali, razumljivo je. I baš kad već pominjemo razumljivost, mora se reći da već u naslovu knjige može doći do nesporazuma - pasmina na današnjem srpskom jeziku ima isključivo negativnu konotaciju, makar kada se pričao o soju ljudi, a ne pasa. No, za Starčevića to nije tako - pasmina je bukvalno to - soj, rasa, vrsta. Ovu pogrešku su počinili i mnogi srpski intelektualci (verovatno u želji da podvuku odvratnost knjige, pre nego što zaista nisu razumeli kako autor koristi reč pasmina ili se eventualno pominjali/citirali delo, bez da ga celog pročitaju).

    Prvi deo knjige postavlja duboki civilizacijski rez koji autor želi da povuče po Evropi - Rim i Grčka. Rez je geografski, ali i istorijski, kulturni, filozofski, svakojaki - civilizacijski. Grčka civilizacija je sve ono što ne valja - lenjost, greh, pederastija, hedonizam, uzaludno intelektualno palamuđenje, dok je rim muževna snaga, majčinska ljubav, rad, vojska, država, red. Grčka je civilizacija čak i kriva za pad Rimskog carstva (svojim kancerogenim uticajem), što je zanimljivo jer je Imperija na istoku nastavalia da postoji još jedan milenijum i to baš kao dominantno Grčka kultura. Na taj uvodni deo se samo mogu nasloniti dalji, za Hrvate česti intelektualni stavovi - vizantofobija (takoreći, prežitak Istočng carstva i nije hvale vredan podvig), antipravoslavlje i naravno veličanje rimokatoličanstva (što kod Starčevića baš i nije izraženo, no svakako je bolje od pravoslavnih). Hrvati kada su došli na Balkan i osvojili predominantno Rimljanima naseljena područja su od njih poprimili sve njihove vrline. Naselili su područja od Alpa do Makedonije i Severne Albanije i oni su zapravo i jedini narod na Balkanu pored Bugara. 

    Ako je to tako, onda se postavlja pitanje ko su i šta su Srbi? Starčević tu nema konkretan, jednoznačan odgovor. Suštinski, slavoserbi (kovanica koja treba da označi da su oni dvostruki robovi) su sve ono što ne valja, a može da hoda na dve noge i da makar fizički nalikuje čoveku. On će tu nesretnu pasminu nazivati tokom knjige raznim imenima, kako su i oni sebe nazivali (što nije sporno, samo je čudnovata ideja da su Hrvati imali nekakvu razvijenu i unitarnu nacionalnu svest kroz vekove) - pasmina su iliri, tribali, vlasi, raščani, serbi... Postoji određena apologetika među modernijim Hrvatskim misliocima ili ljudima koji poštuju Starčevićevo delo - za njega i loš Hrvat može biti slavoserb. Samo ne vidimo tačno gde je tu nekakva značajna razliku - u svakom trenutku se zna na koga Starčević misli kada o slavoserbima piše kao o smeću naroda. To su pre svega balkanski pravoslavci, ali ne Bugari ili "ovi današnji Rumunji". To što bi takvim imenom nazvao i nekog lažljivog, lenjog, prevrtljivog, izdaji sklonog Hrvata, Nemca ili Francuza ne menja ništa... Ali, slavoserbi pored toga što su skitare i mešanci, su takođe nastali od Hrvata. Tako da su junački primeri Srba zapravo Hrvati - Car Dušan je još poslednji takav Hrvat, kao i cela slavna hrvatska dinastija Nemanjića, Lazar je već slavoserb, opet samo rob i sluga Turaka, pa je tako i prvi boj na Kosovu afera u kojoj nije učestvovao, već su to činili Hrvati iz Bosne i Albanije... I ostatak istorije srpskih zemalja u srednjevekovlju je jednako tužan - despoti koji su usledili nakon Lazara su ništa do oportuni prevtljivci. I sve što sledi dalje u ovom radu jeste zamorno, taksativno nabrajanja istorijskih situacija u kojem su ti raščani, sklavi, servi, tribali ispali lažljivi i prevrtljivi. Kako su izdavali ili Turke ili Madžara ili Austrijance ili Hrvate, uvek i uvek iznova tražili nove i nove beneficije za sebe, bez da ih zasluže... No, ta kvarež nije definitivna, kao da ima nade za ponekog slavoserba da progleda, da se vrati, pa tako Starčević sumnja da je po stare dane Čarnojević već postao Hrvatom (video je sa kime ima posla), ali nije imao gde, pošto mu je pasmina masom takva-kakva je. Pasmina se izdavala za velike ratnike, čak je okom i ličila na njih, naseljavala se vekovima u pograničnim krajevima Hrvatske i Ugarske, ali bi svaki put kada Turci napadnu samo - pobegla. Takođe su se bavili gusarenjem, kao uskoci i hajduci su pse bavili pljačkom hrvatskih krajeva... 

    Ne znamo lično odveć mnogo o istoriji Srba u Austrijskom carstvu i njegovim raznim oblicima koji su usledili do propasti imperije u Velikom ratu, no zbrzani, ali ipak detaljni popis koji nam Starčević ovde pruža u nama budi drugačije osećanje od onoga koje je želeo da postigne (doduše, mi jesmo stanovnici današnje Srbije, zadojeni srpskim nacionalizmom, hteli to ili ne). Posebno kako knjiga teče, sve je nejasnije gde su to slavoserbi prevrtljivi i lažljivi, koliko su samo vešti političari i uspešno istrajavaju u borbi za svoja prava i kako iznova pobeđuju Hrvate u političkim borbama. Uglavnom svojim istrajnim svrstavanjem uz Beč, nasuprot Mađarima, uspevali su od krune da za sebe kroz generacije obezbede razne beneficije, koje su ih češće da, nego ne ostavljale van kmetskog položaja u kojem je živelo hrvatsko seljaštvo.

    Nije slučajno da su demonstranti 1902. prvo rušili i palili srpske banke i trgovine, tek onda i porodične kuće. Nije slučajno čitanje Starčevićevoga antisrpskog stava u svetlu odbijanja od strane beogradske škole. Nije slučajno što su Nemci mrzeli uspešne Jevreje... Koliko god da je u ovom delu jak diksurs onoga što se može nazvati sukobom civilizacija - dakle Starčević tako i kreće i postavlja sukob Rima i Grka kao suštinski, a pritisak slavoserba na Hrvate samo kao nastavak toga... Koliko god pokušao sve da objasni za to vreme neretkim rasističkim stavovima, idejom da mogu postojati ljudi koji to baš i nisu... Ispod svega toga, sa svake strane, izbija zavist, ljubomora. Ideološki praotac ustaštva je zavideo Srbima. Ovo inače uopšte nije redak stav među modernim Srbijanskim istoričarima, kada je reč o izvoru hrvatskog srbomrstva. Neće današnji, prosečni neoustaša ovo moći da svari, jer je za njega Srbin balkanizovan - on je opančar, turčin, bednik, nekulturan, nepismen. No, mi smo sigurni da bi za Anta Starčevića Srbi bili mnogo prihvatljiviji da su u Austriji bili građani trećeg reda. A možda ovu knjigu ne bi ni napisao. Naravno, opet svoditi mržnju dva naciona na zavist je prejednostavno. Ako se na nešto može svesti, to je uvek bedna priroda čovekova.

    Poslednje što želimo jeste da ovaj tekst postane i najsitniji kamičak u detaljnom mozaiku srpske antihrvatske propagande. Jedan maleni dokaz o vekovnoj mržnji Hrvata prema Srbima iz koje će dalje teći municija za samoviktimizaciju Srbalja. To su već idelje i ciljevi bliži upravo ljudima kakvi su Starčevići ovog sveta. Ponavljamo, naše istorijsko znanje nije temeljno, daleko je od toga, da možemo suditi o stanju u Liki, Kordunu pre tri, četiri vekova. Iskustveno vidimo da teze o iskonskoj mržnji naroda, pa makar oni bili i balkanski, ne mogu biti tačne. Na primerima daleko nižeg intenziteta smo okusili kako u par godina političkih tenzija može porasti anticrnogorski sentiment u Srbiji (u doba raspada zajedničke države) i kako isti stav nestaje odmah po završetku tog procesa... Ili kako anti-zapadni stav opada u našem narodu nakon promena vlasti petog oktobra 2000. i opet raste nakon priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova od strane većine zapadnih država. Antihrvatski stav u Srbiji nije ni mogao da postoji pre prve Jugoslavije i sve do ratova 90ih, odnosno uvertire u obliku nacionalnog buđena 80ih, verovatno i nije postojao, pa eto danas nakon ratova - postoji. I svakako je antisrpski stav doživeo sličnu ekspanziju u Hrvatskoj - već tokom prve Jugoslavije, odnosno pre svega tokom nje... Niti želimo da zauzmemo moralno superiorniji stav nad kolektivnim Hrvatima, jer kolektivni Mi njih mrzimo kraće ili manje no oni nas - Srbi iz Hercegovine, Like, Korduna, Slavonije ih verovatno mrze isto koliko i Hrvati mrze njih. Sa druge strane, ono što je u kolektiviziranoj, propagandom ispranoj svesti prosečnog neoustaše ili nešto umerenijeg hrvatskog nacionaliste Srbin, kao pojam, to je za ekvivalentnog Srbina - Albanac. I tu takođe možemo posmatrati kako se antialbanski sentiment iz graničnih područja gde se sreću dva naroda (Kosovo, Metohija, Pčinjski okrug), a gde je prisutan verovatno vekovima, uspeo da se proširi na šira srpska područja.

    Iz pređašnjih pasusa se da zaključiti da, pak, verujemo kako je određeni nivo etničke ili verske netrpeljivosti neminovan u graničnim područjima (makar kada pričamo o pre-modernim ili modernim društvima) - Lika, Bosna, Hercegovina, Kosovo... i dok to verovatno zaista i verujemo, smatramo da je kontekst šireg istorijskog razvoja dveju nacije/etniciteta/religije/rase koje se sreću na tom ograničenom geografskom području presudan kako bi prerastao u opštenacionalni "mrzački" stav. U tom smislu, da Kosovo i Metohija nikada nisu pripali Srbiji ili da se moderna Hrvatska država formirala bez krajeva većinski naseljenih srbima, i bez formiranja Jugoslavije, danas bi bilo teško zamisliti i približno sličnu međusobnu mržnju tih naroda. Mada ovde već lutamo, jer bi uvek moglo da se povede i pitanje "dovoljne" manjine na granicama koja može pritiskati većinu i proizvesti mržnju većine i niz drugih faktora koji mogu uticati na pojavu iste... 

    Takođe, kada pričamo o srbomrstvu među Hrvatima, ne verujemo da je to činjenica nepromenjiva u vremenu, odnosno već smo podvukli da je antisrpski sentiment nekada bio slabiji, nekada jači. Ekstremno srbomrstvo je svakako činjenica koju nam servira srbijanska propagandna mašinerija, kao i niz manje ili više slobodnih manje ili više intelektualaca. Kada bi čovek gledao nekoliko dana program RTS-a, on bi mogao da zaključi da se Oluja dogodila juče, a Jasenovac prošle godine. No, nas od kraja poslednjeg rata deli bezmalo trideset, a od kraja Drugog svetskog osamdeset godina! Zub vremena će ga pregaziti. Tako da koliko god da postojanje srbomrstva jeste nepobitno kako danas, tako i u vremenu pre Jugoslavije, nismo ubeđeni u njegovu svetlu budućnost, tačnije prospekti srbomrstva u Hrvatskoj su prilično tmurni, bez obzira koliko će se i njihova propaganda truditi da ga održi. Nažalost prvi je razlog što Srba u Hrvatskoj nakon genocida i progona maltene i nema, ali drugi je izgradnja dubokih kulturnih veza za vreme dve Jugoslavije o kojima smo već pisali. Možda bez te zajedničke države ne bi bilo mržnje na celokupnom srpskom i hrvatskom etničkom prostoru, no ne bi bilo ni ovolike povezanosti - kulturne, ali i prosto ljudske. I čini nam se da će veze i ovoga puta nad-državna treća Jugoslavija preživeti test vremena, a svakako nadživeti mržnju između dvaju naroda. Ugrubo, verujemo da je potrebno još pola veka mira na Balkanu, kako bismo mogli da kažemo da smo krug nasilja zatvorili - toliko je potrebno da se deca poslednjeg rata popenju, a zatim i da siđu sa istorijske pozornice. Ukoliko baš ta deca rođena osamdesetih i donekle devedesetih godina prošlog veka, a temeljno zadojena mržnjom, nisu ona kriva, možda ih je samo obuzeo beg u kolektivni nacionalni identitet (koji im se upravo i nudi kao mainstream pa se u trećoj deceniji 21. veka zamlaćuju četničkim pokretom ili ustašijom), možda su to i deca siročad, možda su to deca izbeglice, možda su deca izbeglica koja odrastaju u sirotinji i za to krive Hrvate ili Srbe... ako baš ta deca koja danas imaju između četrdeset i dvadeset pet godina u poznim godinama ne postanu ideolozi nekih novih Balkanskih ratova, onda se možemo nadati post-jugoslovenskom prostoru koji nalikuje Skandinaviji ili makar Baltiku. Doduše, čini nam se da će tom prostoru istorija nametnuti druge, vanjske izazove (koji upravo mogu biti kohezivni za jugoslovene), no to je već tema za drugu priliku.

Ekstremni okcidentalizam u Srba

  Osnovna teza je - kolektivni, odnosno većinski um srpskog naciona je danas zastranio u ekstremno okcidentalistički pogled na "kolektivni zapad", kako bi to definisali moskovski propagandni oci. Tu činjenicu primećujemo već desetak godina, mada i duže, praktično to prati većinski deo našeg svesnog života. I nismo se do skora odveć srdili ili sekirali oko toga.  I sami imamo dosta toga reći o modernim zapadnjacima, čak bismo mogli i preuzeti dosta toga iz prosečnog okcidentalističkog diskursa. Nikako ne možemo reći da dobar deo tih osećanja u našem narodu nije opravdan ili da makar logično ne sledi iz dešavanja tokom proteklih trideset godina. Ipak, smatramo da je stvar proteklih nekoliko godina otišla predaleko, u ekstrem koji već preterano magli  pogled na svet i razumevanje mesta naše Srbije u njemu. Prezir političkog i vojnog Zapada, pomešan sa strahom od istog, već uveliko sprečava našu naciju kao kolektivitet da kada se povedu reč ili dve "o situaciji u svetu" ne zazvuči kao apsolutni ludak i paranoik. Već je previše bilo razgovora uz čašicu rakije ili šoljicu kafe koji su počinjali sa "Šta rade ovi Amerikanci..." u Ukrajini, u Gazi, sa Vakcinama, Na Tajvanu... da ih dalje možemo tolerisati. 

    Kao primer opasnosti do te mere iskrivljenog pogleda na svet, prvo na individualnom,  a zatim i kolektivnom nivou, uzećemo ekstrem. Ne, ne kažemo da je Srbija u neposrednoj opasnosti da toliko u ludilo padne, već dajemo primer koliko može biti opasno na svet gledati iz tako uskog ideološko-paranoidnog ugla. Adolf Hitler i uzročno-posledično - Treći Rajh. Površan pogled na lik i delo Adolfa Hitlera često se svodi na primere njegovog ludila, mesta na kojima je pogrešio, mešao se u posao inače genijalnih Nemačkih generala, požurio sa ratom, suludo pokrenuo invaziju na Sovjetski Savez... No, svesni da ćemo donekle za potrebe naše teze svoditi kompleksne procese na prejednostavna objašnjenja, mi verujemo da su maltene sve temeljne odluke Adolfa Hitlera, od početka rata i čitavim njegovim tokom, u skladu sa njegovim pogledom na svet, unutar njega su ona zdravorazumska i logično slede jedna iz prethodnog. Problem je naravno izopačeni input podataka - židovsko-boljševička opasnost koja preti Germanskoj rasi i ostalim Arijevcima je tolika, toliko izvesna, toliko opasna, apokaliptična, da prosto tera na brzo delanje i stalne gambite - jer, ako se ne krene u akciju protiv svih šansi, odmah i sada, i onako je sve izgubljeno, odnosno samo je pitanje dana kada će biti izgubljeno. Ako Vam ja postavim zadatak: U jednoj fioci imam dve čokolade, u drugoj tri, koliko imam čokolada? Vi ćete, ispravno i logično zaključiti da je odgovor pet čokolada, to što sam Vas ja lagao  i zapravo u drugoj fioci imam deset čokolada je van Vašeg saznanja i samim tim Vaš odgovor nikada i nije mogao da bude tačan, tako isto i Hitlerovo delovanje po pitanju globalne opasnosti od židovske pošasti je uvek moralo biti pogrešno, ali ne i ludo i neracionalno i nelogično unutar njegovih granica saznanja. Ponavljamo, ne smatramo srbijanski okcidentalizam alarmantnim, ako ništa onda zbog same činjenice da smo nesposobni da dramatično naštetimo sebi, pa ni drugima, ali smo ipak uvereni da toliko izopačen pogled na stvarnost mora štetiti kako intelektu pojedinca, tako i kolektivitetu jednog naroda, njegovoj sposobnosti da donosi valjane političke, ekonomske, bezbedonosne, pa čak u našem slučaju i strateške odluke. A da je vreme za donošenje takvih teških i kompleksnih odluka - jeste.

    Prvo bi pitanje bilo, odakle tako izražen okcidentalizam u našem narodu? Sigurno je bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije u suton dvadesetog veka i definitvno ta vododelnica, iza koje nije bilo povratka na neku varijantnu "pro-zapadne" Sorabije? Pa, ne baš. Nakon više od deset godina okcidentalističkog diskursa u Srbijanskim medijima, u okviru kojeg je tumačen i sam raspad SFRJ... javnost u Srbiji nije dominantno bila anti-evropska. Sva brutalna anti-zapadna propaganda iza koje je stajao režim Slobodana Miloševića sve do 1999. i pomenute NATO agresije na našu domovinu, nije uspela da okrene većinsku Srbiju protivu tog Zapada. Ispostaviće se da ni samo bombardovanje to nije učinilo. Iz današnje Srbije  to ne zvuči kao istinita tvrdnja, neki mladi čovek teško u to može poverovati (jer je danas tugovanka nad bombardovanjem čini se življa nego pre dvadeset godina) - no, zaista, već godinu dana kasnije, u atmosferi progona opozicije, premlaćivanja čak i nestranačkih aktivista, zatvorenih medija koji to i nisu bili, već su predstavljali najbednija propagandna glasila, u svetu u kojem, a posebno u tadašnjoj Srbiji koja je prespavala informatičku revoluciju, internet nije bio značajan izvor informacija... na sve to i još stotinu drugih faktora koji im nisu išli na ruku... pobedila je opozicija čija je prva i osnovna politika bila - Srbija na političkom i ekonomskom Zapadu. Naravno, može se diskutovati do koje je mere ta opozicija zaista bila otklon od dotadašnjeg režima, da li je uopšte režim pao na izborima, odnosno protestima na ulicama Beograda i Novog Sada ili se dogodio vojno-policijski puč koji je osigurao preživljavanje sivih bezbedonosnih strtruktura, dok je promenjena tek vrhuška režima. O tome se može diskutovati, no na najbazičnijem nivou možemo reći da, ipak, jeste pobedila pro-evropska politika tadašnje Demokratske Opozicije Srbije - da u tom momentu mržnja/strah prema zapadu nije bio pobednički pogled na svet.

    Istorijski gledano, odnosno ne toliko linearano istorijski (u smislu da je na sopstvene savremenike imao prevelikog uticaja), koliko je u pitanju istorijska ličnost koju današnji srpski okcidentalisti citiraju i na koju se u mnogome oslanjaju, jeste vladika Nikolaj Velimirović. Nećemo se detaljno ovde baviti njegovim likom i delom, a što on svakako zavređuje i to iz više uglova, samo ćemo istaći dve-tri crte iz njegovog bogatog pisanog korpusa, koje se koriste kao temelj modernog prezira prema Zapadu u našem narodu. Suština ekstremne ortodoksije i osuda Okcidenta sažeta je u zapaljivoj "Besedi o bezbožnoj Evropi". Ruku na srce, nije teško zamisliti odakle takvi stavovi, na kraju krajeva, već posle Velikog rata se može pričati o temeljnom raspadu "Hrišćanskog sveta", ali i porastu pesimističkog pogleda na prospekte Zapada (najpoznatiji, najuticajniji, čitan i dan-danas - Osvald Špengler)... Užasi Drugog svetskog rata su mnoge misleće i verujuće ljude mogli samo dublje da ubede u to da je svet, a pre svega njen zapadni deo, krenuo putem bez povratka. To je period velikog rasta ateizma, čak i među Jevrejima, što je svakako opet razumljivo. Za Zapad ideja da su kažnjeni od strane surovog, starozavetnog Boga je već odveć strana, sumanuta, naš vladika nema takvih dilema. Beseda je izrazito mračna, opterećena arhaičnom hrišćanskom ortodoksijom, ako ne i starozavetnom apokaliptičnošću:

"Посилили се људи. Погордили се због дела руку својих: због својих градова, друмова, железница, пароброда, парних плугова, електричних машина, подземних и подводних и ваздушних машина, погордили се веома. И уздигли себе изнад Бога Свевишњега, и почели обожавати сами себе и своју културу, дела руку својих: Ај, браћо, нови Навукодоносори дигли нас изнад престола Божјега; нови Вавилонци опијени смрдлјивим мирисом новог Вавилона. И Бог им узе памет. И полудеше. И поделише се. И ударише једни на друге. И пролише крв без мере и починише безакоња без броја. И баца их Свевишњи у прашумски мрак међу скотове, јер исповедаху да нису од Бога свевишњега, него род скотовски, зверски и мајмунски. И ево сада се хране храном зверском; пасу траву и нокти им расту као у звериња и у птица. Докле, Господе? Докле се не понизе и не признају као цар Навукодоносор да Свевишњи влада царством људским и да га Он даје коме хоће. Браћо моја, нови Вавилонци били су залудели и нас Србе и од Христа одвојили. Зато сада идемо са повезаном главом и привијеним ранама. Питање је за нас од животне важности: хоћемо ли и даље са Вавилоном или са Христом? Хоћемо ли са културом или са богом и душом? Бирајмо, али пазимо да не изаберемо јучерашње."

Cela beseda je, manje-više, ovakva. Evropa je zabludela, obezbožena i Srbiji nije mesto s njom. Podivljala Evropa će za svojom kulturom i naukom u propast, Srbija i Rusija će za Hristom - i to Rusija koja u to vreme ide za srpom i čekićem, al' dobro. Druga crta je njegov govor iz 1916. godine koji je održao u Engleskoj, u tamošnjoj katedrali, pred i samim kraljem Britanske imperije u kojoj urgira, lobira za pomoć Evrope tada okupiranoj, ali ne i pobeđenoj Srbiji, odnosno srpskoj vojsci. Njegovo propagandno delovanje na Zapadu, koje je vodio zajedno sa Mihajlom Pupinom, je hvale vredno, sam govor nije sporan, iako je somnabulan i prepun nacionalističkih preterivanja:

"Mi smo, kao strpljivi robovi, mi smo se klali sa neprijateljima njenim, braneći ulaz u to čistilište. I drugom rečju, dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda, divlje trnje oko pitome ruže. Na Vidovdan 1389. godine srpski knez Lazar, sa svojom hrabrom vojskom, stao je na Kosovu Polju na branik hrišćanske Evrope, i dao život za odbranu hrišćanske kulture. U to vreme Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje..."

Ovo je faktički netačno, romantizovan pogled na junačku prošlost Srbalja i njegovu mitsku slobodarsku borbu i čak posvećenosti Hristu i hrišćanskoj kulturi. No, opet, u kontekstu pribavljanja pomoći - krajnje opravdano. Ovaj govor postaje tek sporan u okviru zloupotrebe u okcidentalističkom diskursu, kao i sveprisutnoj samoviktimizaciji Srba koji ga prati - mi smo narod koji je stradao zbog Evrope, a kako nam ona vraća? Tako je i saveznička pomoć tokom Prvog svetskog rata u poslednjih deset godina u mnogome dovedena u pitanje - da se ne bavimo baš granično suludim primerima, no nije strano čuti tvrdnju da su saveznici dobili rat zbog srpske vojske, iako je naravno jasno da je slučaj obrnut - Srbija i srpska vojska je dobila rat zbog savezničke pomoći. Tokom poslednjih desetak godina, sećanje na savezništvo i zahvalnost saveznicima, zamenjena je primedbama da su isporučivane pogrešne topovske granate, da brodovi nisu prišli bliže obalama Crne Gore, da u posleratnoj podeli plena Srbija nije dobila Temišvar i celi rumunski Banat - kao da u Vojvodini i tako Srbi nisu predstavljali tek četvrtinu, eventualno trećinu stanovništva, da francuski i engleski vojnici nisu dovoljno hrabro jurišali na rovove Solunskog fronta - zaboga, Srbi su morali da predvode oslobođenje svoje domovine. O, užasa, o licemerja zapadnjaka!

    Drugi izvor okcidentalizma, talas koji nas nosi i dan-danas, jeste se pojavio u praskozorje raspada Jugoslavije. To je čitavi galimatijas autora i mislilaca, kako prosečnih književnika, tako i apsolutnih šarlatana. To je ideološka papazjanija koja je u mnogome odredila zbrku koju i danas živimo, najavila poraze koje ćemo kao narod doživeti i nasukala nas na sprud sa kojeg ne možemo pobeći. Nije tu čak ni okcidentalizam ključna stvar, on tek stoji u pozadini svega toga, maltene kao podrazumevan, centar je svakako samoproklamovano nacionalno buđenje Srba iz komunističkog sna. Ćosić, Mihiz, Bećković, Drašković, a za njima cirkuzanti kakvi su bili Milić od Mačve, Dragoš Kalajić i njima slični sa idejama da su "Srbi narod najstariji". Nacionalni stav Srba se u tim godinama menja iz temelja. Ratnički, ponosan narod, koji se mogao meriti verovatno samo sa Prusima u Evropi, od jednom menja svoj osnovni pogled na svet - umesto junaštva, kmezava samoviktimizacija. Ćosićevo "Vreme Smrti", Draškovićev "Nož", "Roman o Milutinu" Danka Popovića su samo najistaknutiji primeri tog okretanja. Govor vladike Velimirovića iz engleske crkve čita se u novom ključu - Srbi nisu više junački, nego stradalnički narod. Postradali su toliko puta, stradaju i sada, u miru, pod komunizmom... Savremenici tog doba svedoče o ekstazama koje publika doživljava po pozorištima, na predstavama nabijenim nacionalnim sadržajima... Da se ne zavaravamo, refleksa ka kukanju nad sudbom u Srbalja je uvek bilo, kao i kukavičluka, no postojao je elitni sloj junaka koji je narod vodio napred. U drugoj polovini dvadesetog veka, već bliže njegovom kraju, pojava samoprozvane nacionalne elite označila je zapravo pojavu mase kmezavaca i baba narikača, ali i "dobrovoljnih davalaca tuđe krvi". Srpski nacionalizam probuđen u suton komunizma, nije bio onaj nacionalizam koji je, navodno ili stvarno, usnio nakon Drugog svetskog rata. Razlike su tolike, da se može razmatrati ideja da je tokom osamdesetih godina prošlog veka zapravo formirana nova srpska nacija, koja tek spolja liči na onu staru, iz 19. veka. Na nekoliko mesta sam naleteo na malo zajedljivu, jefitnu primedbu navedenim autorima, upućenu od strane njihovih ideoloških protivnika, mahom Srba koji su ostali na levim i građanističkim, anti-nacionalističkim linijama, primedbu da su to redom sve prosečni intelektualci koji u Evropi nisu naišli na željena prepoznavanja i priznanja (za razliku od recimo levičarskih disidenata kakvi su bili Đilas i Dedijer, pa i pisci poput Pavića, Kiša, Andrića)... Iz tog neuspeha su se besni na Evropu i okrenuli protiv nje, sopstveni poraz usadili u celu naciju, poraz i refleks ka samoizolaciji, koji živi danas - Šta hoće više ta Evropa, što nas više ne pusti da živimo?

    I tu zapravo dolazimo do temelja okcidentalizma na ovim prostorima. Do jedne jednostavne istine zbog koje svaka anti-zapadna, anti-evropska misao pada na tako plodno tle ovde. Nije bitan ni vladika Velimirović koji propoveda o gordoj, vavilonskoj Evropi, ni Rakić koji peva o omladini koju zapravo nije zahvatila Zapadna reka i koja je spremna da izgine na Kosovu, nisu bitni ni Ćosić, ni bombardovanje... Evropa je u modernoj istoriji Srbije uvek ona remetilačka, vanjska sila, element promene, onaj jezivi nemir, nespokoj, ako kad-kad nije i silovita oluja što sve krši i lomi pred sobom. Od samog kraja 18. i početka 19. veka sve što dolazi da poremeti srbijanski i srpski način života dolazi iz Evrope. Čak i Srbi prosvetitelji - dolaze iz te Evrope. Konzervativizam je bazični ljudski instinkt i nećemo reći rđav, opet kada nije ekstreman, a Evropa je uvek bila sila koja je udarala baš tu. Srbin je mirno živeo stotinama godina, uljuljkan u more Osmanskog carstva, poprilično slobodan, odnosno raspušten - mogao je živeti u svome selu šestdeset godina, a da ni ne vidi Turčina (kako piše Vuk Karadžić). Otuda je vekovna slobodarska borba protivu okupatora u velikome tek fantazmagoričan mit, koji se realizovao tek u primerima retkih elitnih junaka. Ne, Srbin je uglavnom mirno živeo pod Turcima. Ako je eventualno imao (vaistinu redak) trgovački gen, znao je koga i koliko da podmiti i mogao je raditi kako je hteo... Gradovi (Beograd, Niš...) i skromna građanština su i onako bili rezervisani pre svega za Turke, Cincare, Jevreje, Grke... Onda je došla ta Evropa da menja Srbina i njegov način života i njegovu kuću i njegove običaje. U tom nedefinisanom sivilu srednjevekovnog seljaštva, a posebno u Osmanskom carstvu, nasuprot Evropskom kmetstvu, ima velike, neizrecive slobode, nema mnogo sigurnosti, prava i pravde (od okupatora ili srpskih bandita), ali raspuštene slobode u kojoj su svi jednaki i u kojoj se može uživati ima na pretek, sve to dok vreme kao da stoji - čak i dan-danas tragovi te raspuštenosti su živi u dubini umirućeg srpskog sela. Onda su došli činovnici, žandarmi, političari, sudije, uvek novi i novi zakoni, dažbine, računi, porezi i sve to iz Evrope. I nova odeća i nova hrana i nova muzika, novi praznici, novi običaji... Zaboga, glavni propagandni udari na pro-evropski sentiment s početka aktuelnog veka nije bila visoka politika o suverenitetu, domaćem tržištu, nekakvim nacionalnim idejama, ne - Evropa će zabraniti pečenje rakije i klanje prasića. Opet ta Evropa nešto oće, ne da nam da živimo po svome...

    U najmanju ruku oprezan stav Srbina prema Evropi iz koje stalno dolaze novine koje remete naš način života, sklonost čitanju stvarnosti iz ugla sukoba civilizacija, gde smo mi pravoslavna, a oni katoličko-protestanstka civilizacija, pa samim tim su oni otpali od Hrista i istinske, jedine crkve, novootkrivene i dominantne samoviktimizacije u okviru koje smo mi višeslojna žrtva pokvarene Evrope, kompleks niže vrednosti pred Evropskom ekonomijom i kulturom, koji kompenzujemo nervoznim kompleksom više vrednosti ("Srbi narod nastariji"), stajanje Nemačke, Britanije i SAD na stranu Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka i Albanaca tokom ratova u kojima je krvavo skončala zajednička država, sankcije, organizovanje međunarodnog suda pred kojim za srpske žrtve nije bilo mnogo pravde, na posletku i bombardovanje same Srbije... sve to i mnogo više, nije uspelo da nas od te Evrope odvoji, pa čak ni značajno udalji, koliko je jedan događaj to u potpunosti uspeo. 2008. leto Gospodnje i jednostrano proglašena nezavisnost Kosova od strane, manje-više, neformalne grupe građana, za koju je međunarodni sud kasnije utvrdio da nije kršila međunarodno pravo, jer, nije ni imala način kako da ga prekrši(!?), iako su odluke te grupe ljudi bile i ostale osnov državnosti nezavisnog Kosova. A na Zapadu - ne samo priznanje tog nasilnog čina, već i svesrdna pomoć novonastaloj državi. Od tada je pozicija srpskog nacionaliste, a koji je istovremeno i pro-EU nastrojen - postala neodrživa. Naravno, petnaest godina nas i vlada Demokratske Stranke (2008-2012) i bezbroj vlada Napredne Stranke (2012- ) lažu da je tako nešto moguće, da se može biti i za integraciju Srbije u Evropsku Uniju i za očuvanje Kosova i Metohije u granicama naše države. Od ta posla nema ništa, to je sada već i nepismenim budalama jasno. I od tog čina, od priznavanja Kosova kao nezavisne države, od tada svaka rečenica protiv Evrope, protiv Britanije, Nemačke, SAD pada na posebno plodno tle. Kada tome dodamo rast rusofilije i putinofilije (ovo potonje je zapravo tačnije), prodora ruskih provladinih medija na naše tržište (koji se i sami dave u okcidenatlističkoj ideologiji), dolazimo do aktuelnog momenta. To je sve kuvalo ispod, donekle se moglo i ignorisati. jer je bilo jasno da imamo i ozbiljnijih problema (imamo ih i sada), no sa početkom rata u Ukrajini, odnosno Ruske agresije na tu nezavisnu, međunarodno priznatu državu, postalo je jasno da je bolest opasno uhvatila maha. 

    Vraćajući se na Hitlera i njegovo zdravorazumsko rezonovanje unutar sopstvenog vrtloga anti-semitskih besmislica, tako isto i prosečan Srbin nije lud, naprotiv, on je ubeđen da je Evropa satanistička, degenerisana, pokvarena, podmukla, anti-srpska, anti-pravoslavna, anti-ruska, anti-slovenska (iako u EU i NATO ima sve više i slovenskih i pravoslavnih naroda i država)... Srbin na osnovu svega toga pravilno zaključuje da se sa Evropom ne sme imati ništa. I baš kao i Hitler i on bi sa sopstvenim narodom odigrao đavolji gambit - i on bi stavio sve na jednu kartu i pokušao sreću, jer u suprotnom svakako će propasti, ovako bar ima malenu šansu. Nije  baš dotle došlo, ne bi on baš u ovom trenutku  rado ušao u neki savez sa Rusijom, Kinom, u neku maglovitu predstavu o BRIKSU, ali nije daleko od toga, odnosno takvih pojedinaca ima zabrinjavajuće mnogo, ali nisu u većini. A da bi cvećem dočekao ruske tenkove, to svakako! Postao bi ono isto što smo uvek zamerali Hrvatima. Samoviktimizovan, kmezav i poražen od sebe sama, on se nada da će ga veliki burazer osloboditi. Šta i očekivati od čoveka koji zamera Francuzima što nisu sa jednakim elanom srljali na bugarske bajonete, s onim istim elanom s kojim su to radili naši dedovi. 

    Mi ovde nećemo prepisivati lekove, samo smo dijagnostikovali bolest. Bolest je to i duha i intelekta. Naš je narod star, fizički star - mator, umoran i slomljen, već mahom kao da traži mirno mesto da se sklupča i umre. U tom smislu, on iz svog zaslepljujućeg anti-zapadnog stava ne može neku dramatičnu grešku da počini, u tome mu pomaže i kolonijalni status koji ima, kao i poraz Rusije u Ukrajini (mada, pobeda nije nikada ni mogla biti toliko velika da na neki način promeni našu situaciju). Srbija je odveć mala, slaba, kolonizovana, matora i umorna da bi počinila neku pogibejnu grešku i u eventualnom nastavku i produbljivanju sukoba Istoka i Zapada (koji ne deluje kao verovatan), dozvolila sebi da postane poprište nekog manjeg, proxy rata. Ali svojim ograničenim pogledima na geo-stratešku stvarnost, ona sebi samoj stavlja klinove u točkove, traći i ono malo šanse, ono malo vremena što ima  da se trgne, probudi, presabere, otrese prašinu i blato sa nogavica, previje rane i uspravne glave krene dalje, dalje od nacionalnih poraza, fantazmagorija i laži. Napred u kakvu bilo budućnost, jer ovo gde je sada je smrt...

Bela Hamvaš - Scientia Sacra I (Vekovednost VII)

 

    Oko šeststote godine pre Hrista dolazi do velikog obrta čovečanstva. Poslednja generacija velikih ljudi, sada već manifestovana tek u pojedincima, diljem nama poznatog sveta upozorava na to ili na neki drugi način ukazuje na poremećaj. Otvoreno metafizičko bivstvo čoveka i univerzalnog čovečanstva se zatvara. Nepromenljivi, božanski poredak sveta se urušava. Čovek postaje Ja. Bezvremeno postaje istorija. Bog postaje nešto daleko i vanjsko, zatim tiransko, na posletku lažno. Ceo ljudski stav se menja. Do tada metafizički orijentisan ka unutra i ka gore, čovek se okreće ka dole i biva zarobljen spoljnim, ljušturom - potpuno materijalizovan. Negde u to doba zemljom koračaju i Konfučije i Buda i poslednji Zaraturstra, Pitagora, Heraklit. Samo nešto ranije Lao Ce kod kojeg je baština drevnog čovečanstva puna i živa, tek nešto kasnije Platon kod kojeg je sveto znanje već krnje. Bela Hamvaš period praistorije smatra zlatnim dobom, ulazak u istoriju, okamenjenje čoveka i reči i misli, naziva mračnim dobom ili apokalipsom koja kontinuirano traje do današnjih dana. 

    O istorijskom realitetu gornjih tvrdnja još se da raspravljati. Ono što pre toga, ako ćemo se tako banalnim stvarima uopšte baviti, moramo znati jeste da Hamvaš nije mislilac kojeg je lako smestiti u 20. vek sa jedne strane, pa ipak, sa druge, on jasno njemu pripada i sasvim je lako pratiti razvoj zapadne misli i mistike, često nešto podalje od fascinacija intelektualne elite, po memljivim podrumima i pršnjavim bibliotekama, bukvalno materijalnim ili metaforičkim, u nekoliko vekova pre njega, pa da znamo da nit svetog znanja uprkos naučnoj revoluciji, liberalizmu, ekstremnoj individualizaciji, opštem obezboženju nikada nije zamrla, naprotvi ona je bujala i ponovo se rađala. Na jednoj strani intelektualnog glavnog toka njegovog doba stoje Kami, Sartr, Beket, Simon de Bovoar, on doduše visoko drži Karla Jaspersa, no jasno je zašto je to tako i kako se pomenuti Nemac ne uklapa sa ranije navedenim, mahom, Francuzima. Hamvaš dolazi stepenicama koje su izlili Beme, Baader, Svedenborg, Berđajev, Kjerkegor na sebi svojstven način, u nešto manje ozbiljnoj i čistoj formi teozofi 19. veka (Blavacki, Štajner), a zatim tek nešto ranije u 20. veku i u prvom redu Rene Genon, no i Evola i ostali pripadnici tradicionalističke škole. U 19. i 20. veku, kod već mnogih pomenutih mislilaca, naravno, dolazi do sve veće povezanosti sa istokom i sve većim uticajem istoga na zapad, kako u originalnim, drevnim izvorima (upanišade, Šankara), tako i sa tada živim učiteljima - Ramakrišna, Vivekananda... Hamvaš dolazi kao kruna tog razvoja, tog ponovnog učenja posrnulog, zaglupelog, slepog čoveka. Specifičan u čistoti svojeg razumevanja, smirenosti obogotvorenog čoveka koji nema paničnu, mučnu potrebu da propoveda, koji ne juri okolo i ne propoveda smak sveta, no prosto rečima, slovima, mastilom, mislima gram po gram posrnulog blata vozdiše i transformiše nazad u zlato. Specifičan je i po tome što je ubedljivo najprijemčiviji, najčitkiji, najlakši, što je samo još jedan znak tako dubokog i potpuno smirenog razumevanja. Tematika nije laka i jednostavna, no teško da od ovoga može biti jednostavnije prikazana, a da ne bude već iskrivljena. Pa, ipak, za razumevanje, za uopšte čitanje bez da se oseti duboko gađenje, totalna uvređenost bića, potrebno je iz korena preorijentisati sebe samog. Hamvaš piše za modernog čoveka, čoveka kakav predominantno postoji već hiljadama godina, no u svojoj posebno posrnuloj fazi nekoliko poslednjih vekova. No ono što piše tom modernom čoveku je toliko suprotno svemu onome što taj isti veruje, smatra, zna, odnosno misli da zna, da će isti moderni čovek biti zgrožen i zgađen.  

    Prvi deo ovog toma Scientia Sacre (trotomno delo inače) se upravo bavi onime što je izgubljeno u praskozorje istorije. Baština. Drevno tradicionalno čovečanstvo. Živo i opštepoznato znanje o Jedinstvu. O jedinstvu duše. O nepostojanju individualiteta. I to je to. To je taj ključni momenat gde ljudi ovo učenje više ne mogu da prihvate, čak i da žele, teško je, maltene nemoguće. Ovaj atman je Braman, kako bi govorili mistici iz džungli Indije. Drevna metafizika svih civilizacija je o tome jasna - od Kine i Tao-a, preko Indija i Brahmana, Irana, Egipta i drevne Grčke pre Sokrata, Hebrejskoj tradiciji, kao i civilizacija Srednje i Južne Amerike, čak i u određenim, nepotpunim, nečistim oblicima kod plemenskih naroda diljem planete. Kasnije nikada u potpunosti i do kraja jasno - u Hrišćanstvu, Islamu, Gnozi... Čovek je nekada živeo otvoreno ka božanskom, okretao se ka unutra i unutra nalazio sve i to sve slobodno vraćao nazada ka spolja, bio uzdizan ka nebu i zemlju sam ka nebu dizao. Nekada je  vladalo zlatno doba. Velika Zajednica. Nebo i Zemlja. Bog i Čovek. Danas vlada individualno Ja, proždire, otima, krade, siluje, laže, gradi, no uvek je gladno, siroto, željno, sve što zida drobi mu se pod stopalima. Za mnoge će Hamvaševa misao biti neracionalna, što uopšte nije sporno, samo jedna stvar - ona je nadracionalna, kao takva nije čak ni misao. Za mnoge će ovo biti gomila paradoksa - Eva je stvorena iz Adama, ali je njegova mati (zato što je njegova kvintesencija). No, sve to kaže moderni čovek koji iako vrlo dobro zna da je smrtan i prolazan, da će već za par decenija biti star i slab, za deceniju više mrtav i crvima hrana, on opet iznova i iznova u ime sebe sama, tog truležnog tela, tih smrdljivih iznutrica, gazi i otima šta stigne i uvek mu je malo - nije bitno da li mu je malo novca, hrane, pića, zabave, seksa, ljubavi, odlikovanja, divljenja, poštovanja, napredovanja na poslu, sna... uvek je malo nečega. Paradoksi, paradoksi... na drugom sam mestu, takođe pišući o Hamvašu, ostavio da je jedini zadatak modernog čoveka da shvati da je jedan veće od dva. To je to izokretanje perspektive, pogleda, okret ka unutra, ka celom, ka bogovima. Kada čovek to uspe, onda će mu upravo onaj Ja od pre biti nerazuman, glupav i paradoksalan. Lažan. Na posletku, moderna neurologija dolazi do istih zaključaka - ego/svest je lažna konstrukcija nesvesnih procesa u mozgu, naravno da je materijalizam samo dotle i mogao da dođe. Samo što iza tog saznanja ostaje - ništa. Čak i iz ugla nekakve kukavičke nagodbe sa raciom u svetlu svega toga - kada je dualizam teško moguć, kada je individualna svest teško značajna, čak i u okvirima individualnog bića, vera u nadindividualno bivstvo deluje kao racionalna pogodba.

    Drugi deo se bavi čovekom kakvim ga vidi drevna nauka i sveto znanje. Detaljnije na tu temu valja pročitati i Genon - "Čovek i njegovo postanje po Vedanti". Ovde se nastavlja niz nadracionalnih saznanja i stanica koja će biti teško svarljiva. Ključna zabluda koja se ovde drobi jeste da moderni čovek nije emancipovani divlji čovek koji je evoluirana zver, već je moderni čovek podivljali drevni čovek, a sve više zverinju nalikuje. Sve naučne definicija čoveka su nedovoljne - nije čovek ni biće koje koristi alate, ni koje hoda uspravno, ni biće koje ima samosvet, ni političko/društveno biće... čovek je nebesko biće. Biće jedne duše. Adam Kadmon. U ovom delu tako možemo čitati o stanicama izbavljena posrnulog, potamnelog, okamenjenog čoveka.  Kao i o razlikama između tog puta i konačnog cilja kod muškarca i kod žene. Doduše, ovde ipak moramo napraviti konačno i jednu ogradu, ako ne i kritiku - Hamvaš je muškarac i svi njegovi učitelji su muškarci i iako je metafizika univerzalna i nadpolna, određene predrasude su teške za izbegavanje. Na drugom mestu, nekoj drugoj knjizi, on to i priznaje, na određen način, odnosno pokazuje da je svestan jedne stvari - muškarac koji doživi i tren izbavljena sa žarom u očima počne da trči svetom i propoveda, dok žena uglavnom tiho i mirno sija ljubavlju svojoj zajednici, ne ostavljajući traga iza sebe.

    Za razliku od Genona i drugih tradicionalista, Hamvaš se nikada nije bavio primenom metafizičkog znanja na drušvene prilike. Naravno, i Genon je znao da vreme za to nije, da su snage slabe, no sama činjenica da je naširoko o tome polemisao je samo po sebi dovoljno da je i danas i tema među raznim alt-right  ili identiterijanskim grupacijama u Americi, odnosno Evropi. Ipak, Poslednji deo ove knjige možemo nazvati praktičnom primenom metafizikih istina o univerzalnosti bivstva, duše, čovečanstva, o čovekovom mestu u poretku stvari, njegovom smislu života. Hamvaš samouvereno odbacuje egzistencijalističke zablude o mogućnosti čoveka da sam sebi odredi, odnosno da pronađe svoj smisao života. To u razbijenom društvu tako zaista može delovati, jer je čovek previše usitnjen, kao i vasceli univerzum. Pa se smislom može smatrati profesija, porodica, deca, romantična veza, država, religija... No ništa od toga nema vrednost samo po sebi, sve je to tek mučan rad, odrađivnje života. Pa, pogledajte ljude oko sebe, pogledajte i same sebe, duboko se zagledajte i zapitajte se, zbog čega ste u tom braku, zašto ste dobili decu, zašto idete na posao? Sve je to besmisao građen na besmislu. Istorijski čovek nema svrhe i smisla. On je zarobljen u linearnom vremenu i propadljivom telu, ali povrh toga on je individualno Ja, samo sebi najbitnije. Takva nemoguća situacija je šizofrena, neizlazna. On živi u zemlji smrti. Ni ne živi. On mre. On skače sa smisla na smisao, sa cilja na cilj, ima spisak koji mora da pređe pre smrti. Broji do smrti. Dobiti dete je po sebi jedan cilj. Uspeh na poslu je drugi. Imanje vikendice treći. No to je trka s vremenom koju on uvek gubi. Smisao nije nešto što se ostvaruje, nego nešto što se živi u kontinuitetu. Smisao drevnog čoveka je negovanje. Stalno uzdizanje prirode. Sve što se radi - radi se u ime božanskog i za božansko. Vraški je teško tako danas živeti. No, tako se mora živeti, na kraju krajeva - samo to je život. Ostalo je rad i smrt. Hamvaš daje primer i drevne alhemije kao upravo praktične primene negovanja. Gde je cilj posrnulu prirodu podići, pretakati, preoblikovati, vraćati u zlato. Moderna je miskoncepcija da su alhemičari hteli steći zlato za sebe, u pozno doba već verovatno i jesu, no u drevna vremena zlato i nije moglo biti individualno vlasništvo, čak ni kraljevo, već samo božansko. U Iranu, poslednji Zaratustra u doba krize, oko šeststote godine pre Hrista, primećuje raspad kulta Haome (nektara koji je bio božanski, pa tako i svačiji, koji se ispijao kako bi se stekli direktni uvidi u otvoreno, nadindividualno bivstvo), pošto su individualna Ja počela da otimaju nektar (kako su na drugim mestima počeli da otimaju zlato), da ga neumereno ispijaju, nektara je ponestalo, kult je propao, zajednica se raspadala. Zaratustra poslednjim snagama, poslednjim tragovima baštine, progalašava potrebu da čovek svakim delom, svakim činjenjem uvećava Ašu - svetlo i da tako pomaže silama svetlosti, Ahura Mazdi. Svako delo može da uvećava Ašu ili da je umanjuje. Ako iza dela stoji blagotvorno negovanje materije, onda povećavamo Ašu, ako stoji sebičluk, silovanje i otimanje onda je umanjujemo. Zemljoradnja koja je nežna, posvećena, koja je za bogove, za pretke, za potomke uvećava Ašu. Mešnja hleba koja brašno u zlato pretvara je Aša. Kuvanje je alhemija, alhemija je i loženje vatre i cepanje drva i negovanje bolesnog mačeta. Čovek je čuvar prirode, sa njegovim padom i ona je pala i podivljala. No sa obrtom situacije u čoveku i ona se obrće i ona se podiže. Joga je još jedan kult negovanja - negovanja čoveka samog u čoveku samom. Alhemičarska transformacija okamenjene duše u zlatnu, božansku dušu. Joga nije i ne može biti alat za pribavaljanje bilo kakvih individualnih dobiti. Kao ni alhemija. Kao ni molitva. Ni obred. On je uvek za celo čovečanstvo, za čitavu prirodu, za vasceli univerzum. Ljubav prema ženi nije ništa drugo do negovanje žene, negovanje njene nadindividualne duše. Rađanje dece nije da bi nas neko čuvao u starosti, nije da popunimo sopstvenu besmislenu egzistenciju, nije zato što se tako mora, već je to negovanje božanske duše, uzdizanje čitavog sveta ka Bogu. Istorijskom čoveku niti jedan lajf kouč ne može zaista pomoći, niti jedna molitva ga neće spasiti, niti jedna sveta knjiga neće mu doneti razrešenje. U najboljem slučaju preguraće krizu do sledeće rupe na putu. Drevnom, svetom čoveku takvi krpeži i skloništa i nisu potrebna, on ponosno i hrabro neguje svet, zaliva ga, pozlaćuje ga. Još u moderno doba umetnost je ta sfera koja zamagljuje granicu između rada i negovanja, no danas je i ona sve više pala u individualno i otežalo potrebama Ja. Koliko je umetnika skrhanih time što nisu popularni, slavljeni, bogati? Jer ni oni više ne stvaraju za bogove, na poziv svojih muza, njihove muze su negde vani. Čak i ako ih slava i bogatstvo ne zanimaju, onda su toliko uronuli u slavljenje ili samosažaljevanje sopstvenog Ja da njihova umetnost više umetnost i nije. Možda su toliko zarobljeni racionalnim, teorijskim znanjem, istorijom umetnosti da je njihova umetnost tek bedan trik u želji da se bude originalan, unikatan, opet da bi se čulo za njihovo Ja. Tu umetnosti nema. Umetnost je negovanje stvarnosti. Budimo umetnici.

Brate, (ne)moraš poslušati prvi album Električnog Orgazma!

 

    "Brate, moraš poslušati prvi album Električnog Orgazma! Narezaću ti ga.", od prilike tako nekako bi glasila rečenica koju bi mi drug ili drugarica izgovorili pre dvadesetak godina. Već je i tada debi album beogradskog novotalasnog sastava (kasnije u karijeri su se  i sasvim prešaltali na klasičnije R'n'R forme) bio star i više od dve pune decenije. Zbirno to je sada muzika koja je matora koliko i, manje-više, prosečan stanovnik Srbije. Poslednji put kada sam ga slušao (inače je ovo jedan od onih muzičkih putovanja koja se moraju puštati kroz slušalice, kako bi se uhvatio svaki detalj zvučnog pejzaža), pala mi je na pamet misao - Da li bi ovo današnji srednjoškolac mogao da svari? Da se ne lažemo, i u "moje doba", kao verevotano i u doba kada je ovaj album objavljen, ovo parče umetnosti je bilo rezervisano za čudake, ipak čini se da je pre četrdeset godina bilo više čudaka, makar u velikim gradovima Socijalističke Republike Srbije, kao i u ostalim delovima bivše nam zajedničke države. Teško mi je zamisliv današnji klinac ili klinka koji sebi, u svetu socijalnih mreža i konstantno pritiska da bude prihvaćen, može da dopusti sebi da bude toliko čudan i marginalan kako bi slušao prvi album Električnog Orgazma. Nije to kao slušati nu metal u "moje doba" ili komercijalizovane varijante "emo"-a samo nekoliko godina kasnije. Mi što smo slušali "Fleke" pre dvadeset godina smo bili čudaci i među čudacima. Slušati "Fleke", "Voda u moru" ili "Krokodili dolaze" tada je bilo nesvesno odustajanje od uklapanja u malene subkulturne grupe koje su se formirale po obodima školskih dvorišta. Dakle, ukratko, smatramo da je ovaj komad muzike izuzetno vredan sa jedne, ali i bolno prevaziđen sa druge strane. Vredan je nama, vredan je i starijim generacijama, savremenicima Novog talasa/Novog vala u Jugoslaviji, ocvalim muzičkim kritičarima iz tog perioda i kome još? Nikome. Možda će ga nekad, neko iskopati i "otkriti" i možda na tren čak i bude u trendu, ali nikada neće više imati generacijsku ili međugeneracijsku vrednost. Naša je teza do je to njegova priroda. On je takav i morao biti, inače ne bi bio ono što jeste.

    Naravno, nismo do te mere banalni da ovde tvrdimo kako su nove generacije manje vredne od onih koje su sazrevale pre samo dvadeset ili četrdeset godina. Potencijal vascelog čovečanstva se krije u apsolutno svakoj jedinci. Čovek kao potencijal je uvek isti, kao metafizički naboj, samo je njegova kolektivna sposobnost da se uzdigne, odnosno da zauzme mesto koje mu pripada, sve slabija. Ta činjenica je najočiglednija na sve manjim ambicijama koje stoje iza umetničkih dela. Čovek nikada nije, u proseku, mogao da bude ni visoko etičko, ni estetičko biće. Vazda je svetina bila zadovoljna valjanjem u najnižim domenima, kako bi indijska tradicija rekla - ljudi su, kao manifestovana bića, najčešće bića najnižih čakri. Seksualna i zadovoljstva koja im mogu pružiti hrana i alkohol. Naravno, u potpunosti duhovno integrisana, realizovana osoba diže na više stupnjeve i  seks i hranu i alkohol, no degradirani čovek, kakvi su bili Odisejevi drugovi na primer, se svodi na nivo svinje, no dok svinja ne budi gađenje i sažaljenje, naprotiv - svinja živi svoju prirodu i na slobodi je divno biće vredno poštovanja, takvi ljudi to čine. Prošlost je donosila, ipak, neretke individualne pojave, kako etičke, tako i estetičke, koje se nisu zaista uzdizali iznad ljudi, nego su samo ostali na nivou predodređenom za ljude. Nije Isus nadčovek i Bog, on je tek čovek, dok je većina ljudi manje od toga. Nije umetnost Betovena neki nedostižni ideal, neko čudo koje se dogodilo u istoriji čovečanstva označenom čemerom, jadom i nedostojnošću. Naprotiv, Betovenove simfonije su ono što je podrazumevani ljudski nivo. A mi smo ispod njega. Nedostojni. 

    U ne tako davnoj prošlosti očigledna je postala totalna promena kod čoveka. Čovek napušta svako kretanje ka nadindividualnom. Sve što je ostalo su usamljene individue koje ni same ne znaju ka čemu idu, očajnički pokušavajući da umnože sebe same, da uvećaju svoj individualitet, a svaki pokret ka tome je uzaludan - individualitet  im se drobi pod prstima poput halve. To neodrživo, obezboženo stanje, za dušu je neizdrživo i moralo je da stvori neki lek. Tačnije, placebo, još tačnije - otrov. Kolektivizam. Nije u pitanju suprotnost, koliko samo izopačeno stanje individualnosti: slabašna individualnost se skriva u krdo sebi sličnih. Tako slabašni preziru one jače individue koje još mogu same da stoje. Sa druge strane, te jače individue preziru krdo. No i jedni i drugi su u ponoru greške. Zidanje je to Vavilonske kule na poroznom tlu, bez temelja. Još će oni zadrti u svojoj izabranoj zabludi štovati svoju zadrtost. Oni su verni svojim idealima. On je postao komunist sa osamnaest i to ostao do groba. Onaj drugi, što menja ideološka opredeljenja sa godišnjim dobima, će to tužno lutanje nazivati rastom, uvek pretpostavljajući da je trenutna ideološka potka kojom je opčinjen vrednija od prethodne... Gubljenje nadindividualnog iz ljudskog kolektivnog vidokruga je u umetnosti najočiglednija. Jer da je svet idealno mesto, čovek ništa i ne bi radio do stvarao umetnost. Ne nužno idiotski klasifikovanu umetnost, jer sve može biti umetnost, ako predstavlja kreativni pokret duše ka gore. Kada je čovek prestao da stvara umetnost za celo čovečanstvo, prestao je da ga stvara i za bogove. Betoven, Mocart, Gete, Šekspir, Homer su za celo čovečanstvo. "Lični ukus" je tu nebitan, nema tu šta da se diskutuje ili ne diskutuje o ukusima. Niti ta dela ikada mogu da budu prevaziđena, samo epohe mogu biti u svom totalitetu nedostojne tih dela, nikako obrnuto.

    Već Šopen nije za celo čovečanstvo. Njegov kreativni genije nije sporan. Samo njegovo delo nije za svakoga, tu već ukus igra ulogu. Rascepljeno, individualizovano čovečanstvo se može podeliti i zakrviti kod Šopena. Za njega je potrebna tananija individua, nežnija, tiša, okupana ljubavlju, mesečinom, u proseku češće žena, nego muškarac. Drugi deo čovečanstva - jači, muževniji, otresitiji staće izaVagnera. Za Betovena je potreban samo čovek u svojoj punoći. Pre smo imali pojavne oblike umetnosti, sada imamo žanrove. Svaki žanr za određenu skupinu ljudi. Velike književnosti maltene više uopšte nema. Kao ni muzike. Čajkovski možda poslednji nadindividualni kompozitor, Man poslednji takav pisac. A i njih ovim verovatno častimo pozamašno. Poezija kao najviši oblik umetnosti je pod navalom individualizma u potpunosti mrtav trenutno. Nikog nije briga za do te mere individualizovane, egocentrične bljuvotine. I u tome je kvaka, moderna umetnost je samo za one koji se u njoj prepoznaju. Ona je za lenjog konzumenta. Naravno da nas ne može biti briga za egzistenciju nekog pesnika iz Pariza, šta nas briga kako se on osećao dok šeta pariškim ulicama dok dobuje kiša? Zato je moderna poezija nebitna. Osim ako se i mi osećamo baš kao autor tih stihova, ako ne pomislimo da su ti bedni stihovi naši, ako u njima prepoznamo svoju tužnu situaciju. Da bi slušao "Don Žuana" moraš se uzdignuti do njegovog nivoa, da bi slušao nu metal dovoljno je da si besan tinejdžer.

    Mi nismo do te mere, nismo uopšte, konzervativni pa da izvalimo da je posle Betovena muzika umrla. Naprotiv, baš na slučaju Novog talasa i Električnog Orgazma vidimo da je to netačno. Samo kažemo da je to umetnost za specifičnu publiku i verovatno sa ograničenim rokom trajanja. Mnogi mislioci su se gnušali demokratije. Ne iz razloga koji je očigledan - da će bogati opet imati svu vlast u rukama, nego iz elitističkog stava da, zaboga, nepismeni rabadžija ima isti glas kao akademik. Makar smo mi kao narod videli kako pogubno delovanje drtavih, iskompleksiranih akademika može biti. Pank i Novi Talas su muzički pokreti koji su možda i u najvećoj meri promovisali pravo svakog da izađe na binu i kaže šta ima. Konzervativne prepreke za bavljenje muzikom su u potpunosti srušene - više niste morali da budete talentovani, samo kreativni. Tačnije, određeni nivo talenta se podrazumevao, ali rad na tom daru retko kada, Dovoljno je bilo biti  svoj, originalan, individualan. Ako uzmemo u obzir desetak najpoznatijih novotalasnih sastava sa područja Jugoslavije, čak i površnom slušaocu je teško da ih pobrka. Idoli, Orgazam, Šarlo, Haustor, Azra, Luna, Paraf... nemoguće je zameniti i jedan od njih za neki drugi, iako su očigledno plod jedne iste ideje, jedne iste epohe, jednog istog pokreta ka individualnom. Uporediv muzički događaj je pojava Drugog talasa norveškog blek metala. Muzički pokret koji svoju ektremnu individualnost oživljava u ideologiji satanizma, kao potpune anti-teze oboženoj nadindividualnosti. Iako je tamo muzička baza bliža, i nekada nije sasvim lako laiku da razlikuje bendove, ipak se sa tek malo pažnje otkrivaju jasne razlike između svih junaka pokreta. I u oba slučaja usiljene kopije koje su ubrzo usledile su tužne predstave. Ko sa i malo ukusa i znanja može slušati Oktobar ili Pilote, pored Idola?

    Album nije konceptualan, neke od pesama su se pojavile već na antologijskom, kultnom "Paket Aranžmanu", no idejno su tako uniformne, a sonično šarenolike, no opet teku iz istog izvora, da kao celina sjajno funckionišu. Igranje sa ružnim, odvratnim, besmislenim je konstanta. Ismevanje gluposti krda iz ugla jake individue, Samo ime benda, samim tim i ploče, nosi to u sebi - degeneracija, otuđenje modernog čoveka. Nakaznost. Nesposobnost običnog čoveka krda da živi, da oseti život, čak i pravi orgazam, sa pravom ženom. Počinje numerom koja nosi ime benda/albuma, to je rasturena, nepovezana, neprijatna i ružna kompozicija kojom dominira monotoni zvuk sintisajzera i dramatičan, ali "jeftin" vokal nas uvodi u nakazni svet; "Električne ženske iz fabrike gluposti..." Konobar je slavljenje besmisla, tekst je beskrajno glup i stoji u sjajno kontrastu sa daleko ozbiljnijom "Krokodili Dolaze" - anskiozna, klaustrofobična, razbijena, sa frenetičnim, haotičnim središnjim delom u kojem upravo tek kroz slušalice svi detalji dolaze do izražaja - i saksofon koji vodi priču, namučeni vokali, očajnički vrisci, jednostavne klavijature, zvučni efekti lomljenja stakla, ritam mašina... sve je to jedna užasna kakafonija koja tako dobro funkcioniše. Verovatno njihova najbolja pesma ikada. "Voda u moru"je zanimljiva kritika upravo te slabašne samoživosti, sebičnosti - "Čovek u moru, spasite mene, ja hoću prvi, moram da živim, moram da živim... Nemojte žene, nemojte decu, ja više vredim... Žene su kurve, deca su drska"... Nećemo baš svaku pesmu dotaći. Ne estetika ružnog nego anti-estetika odvratnog je prisutna u već pomenutim "Flekama", na jeftine, letnje, lake note idu reči; "A ti si draga klala svinju, krv je prskala na sve strane, pazi na moju belu košulju", sa sve vokalnim imitiranjem svinjskog groktanja. "Umetnost" ismeva pretenciozne, urbane, umetničke tipove dugih kosa i brada, kao i u to vreme već ispuvane hipike i njihove prazne fraze i parole... 

    Album zatvara i najznačajnija numera na njemu. Nebo. Ovaj komad muzike se graniči sa genijalnošću, verovatno nesvesnom, no to tako često biva. Otvara je sintetički zvuk nalik orguljama, prati jednostavan marširajući ritam, tenzija raste, sve jače i jače. Ovo je muzički uzbudljivo. I onda kreće i pevanje, tekst koji može da služi kao manifest celog pokreta i kao osnovna potka i ovog teksta, njegova polazna i završna tačka. U par stihova je objašnjena priroda i individualizma, potreba za njim i njegov besmisao. Ova pesma nam otkriva zašto je "Električni orgazam" sjajan koliko i prevaziđen album. 

"Moje su nebo vezali žicom

Po mome mozgu crtaju šeme.

Hoće još jednu kopiju svoju

Da njome vrate nestalo vreme"

    Druga dva stiha nam kazuju sve što je ovaj tekst i želeo da kaže. Tada mladi, nadobudni momci, puni energije i ega, jasno vide da vrednosti pređašnje generacije više nisu važeće. Oni neće da budu njihova kopija, neće da njihove priče ispričaju još jedared, već hoće svoje parče sreće i slobodnog neba. Umetnost koja je stvar ukusa, individue, epohe je prolazna i teško da može da preživi par generacija. Zato su tako tužni ti ocvali rokeri što kukaju nad tužnom sudbinom muzike koju oni vole. Ona nikada i nije imala kvalitet potreban da preživi zub vremena. Svet je otišao dalje. Ne nužno ka boljem, no nije ni taj rok bio nužno bolji od onoga što mu je prethodilo. Zaista, brate, ne moraš da poslušaš ovaj album. Numera koja se ovde nije reprizirala, a bila je premijerno objavljena na pomenutom "Paketu" je anti-teza modernog doba i moderne muzike. Deca Novog talasa su, htela to ili ne, deca komunizma, nije ih bilo sramota da su pocepana, siromašna i jednaka, čak su to grlila i u tome uživala, baš kao što su i britanski pankeri deca radničke klase. "Zlatni papapaj" je još jedna kultna numera ovog benda, numera koja ismeva tadašnje snobove, tatine sinove, koji se gnušaju GSP-a, jer "kolima se brže stiže", površne koji vole "ženske fine, našminkane, doterane" i "naše glave prazne jesu, ali ko još za to mari. jer lova je najvažnija" Dok je danas muzički mejnstrim za neku novu omladinu više nalik reklamama za skupe butike i salone automobila, nego li... pa... muzici. Da, "Električni orgazam" je pregažen, pregazilo ga je vreme, neko odvratno vreme, ali ko još za to mari?

    Već odavno čovečanstvo korača pogrešnim stazama. Luta. Sve se više gubi. I mi stariji smo produkt tog lutanja i jedino što smo uspeli jeste da zalutamo još više i da tim novim klincima ostavimo još rđaviji svet. Svet u kojem će još teže naći pravi put. Nemamo prava da zucnemo, a kamoli da im solimo pamet o vrednostima. 

Jerusalim - Sveti i Profani (Banalne istine za banalna vremena)

 

    Neke istine su do te mere banalne i jasne da se istima misaoni ljudi u jednom trenu prestanu baviti. Kako pojedina istina prestaje biti tema tih školovanih, umnih ljudi, samo zato što je banalna i jasna, tako upravo ta neaktivnost ostavlja prostor šarlatanima, neukim, stupidnim i ograničenim, ali vrednim i glasnim da delaju na polju takve jasne istine. Primera je mnogo i da ih navodimo. Današnjem čoveku najjasnije i najočiglednije bi bilo da navodi takve primere iz modernih, prirodnih nauka. To su naravno primeri nižeg reda i nama ne posebno zanimljivi, no dovoljni da ilustruju dokle besmisao može ići. Rizikujući neoriginalnost, samo ćemo pomenuti primer popularizacije teorije ravne Zemlje. Taman kada pomenusmo originalnost - ovaj tekst nije originalan, on je tek kratka primena drevnih istina na moderan trenutak. Stari lek, za nove bolesti. Čuvar tradicionalnih znanja nema šta biti originalan, niti je on kao takav bitan, bitna je upravo istina. Ne naučna, ne dokaziva, ne apsolutna, dakle ne ni istina kako je moderni čovek razume.

    Drevni nauk, drevno znanje. Metafizika. 

    Bespuća interneta ili ne baš toliko bespuća koliko, ako ćemo da budemo iskreni - prva strana gugl pretraga, jeste prepuna tekstova sa naslovom koji nosi i ovaj kratak esej. Dakle i naslov je neoriginalan. Neki će se hrišćanski, muslimanski ili retki anti-cionistički jevrejski hodočasnik uputiti ka Jerusalimu i napisati srceparajući tekst u kojem će u jukstapoziciju smestiti hramove i "sveta" mesta "Svetog" grada u "Svetoj" zemlji sa jedne strane, a tmurnu političku, socijalnu, bezbedonosnu situciju sa druge. Sve zavisi od ugla, političke agende, pogleda na svet samog autora. Vidite, autor je u takvim tekstovima bitan, njegova egzistencija kao takva je bitna, da li je hrišćanin, jevrejin, musliman, jevrejin koji ne priznaje cionističku tvorevinu - državu Izrael i tako dalje, i tako dalje. Bitan je ne zato što je uman, već upravo što nije - zato što svoje frakturisane, situacione, omeđene poglede na svet hoće Vama da usadi. Da Vas ubedi u njih, makar i samo da hoće da Vam ih servira, prikaže, da ih podeli sa Vama, određeno podrozrenje je neminovno. Nećemo da se svedemo na sektarijansko čovečanstvo kao ti ljudi! Naravno, poznavanje egzistencije autora ovih redova bi čitaocu razjasnilo neke stvari, možda bi mu predočilo ili bar nagovestilo zašto je došao do stavova do kojih je došao (ponovo, stavova koje je zauzeo, ne otkrio), no sama činjenica da nastupamo sa tačke univerzalnog čovečanstva, da odbacujemo sektarijansko čovečanstvo religija, nacija, rasa, klasa, rodova... nas stavlja u superiornu poziciju. Tu mesta lažnoj skromnosti nema - ko gleda na svet kao hrišćanin vidi manje od sveta no on ko gleda sa metafizičkih visina. Ne morate znati u kojoj ljudskoj sekti je rođen autor ovih redova, jer on neće zastupati plitkoumne argumente te sekte. Elem, "sveto" se kao pojam u tekstovima tih po svemu profanih pisaca troši nemilice, inflatorno. Oni uopšte taj pojam nisu u stanju da razumeju, nisu biološki sprečeni - iskustvo svetog im je pred nosem, pred očima, u njima celima, no misaono, duhovno oni trenutno nisu sposobni da razumeju. Nisu sposobni svoj sektarijanski identitet da stave u službu svetosti.

    Ne postoji sveti Jerusalim. Ne postoji Sveta zemlja. Ne postoji jukstapozicija svetih hramova, svetih sokaka, zidova, stazuljaka, brda sa jedne i krvavih lobanja sa druge strane. U Jerusalimu niti jedan hram nije svet, niti ikona, ni krst, niti jedna relikvija iz jevrejskih hramova, niti jedna džamija nije sveta. Sve to skupa je profanisano, srozano u pustu materijalnost. To je ta banalna istina, toliko očigledna da smo je zaboravili. Davno smo je zaboravili, jer nije više bilo umnih koji hoće da je brane. Uman čovek koji brani drevno znanje nije originalan, može mirno potonuti u istorijski zaborav (samo idiotu istorijska popularnost i može biti cilj, to je još sa Markom Aurelijem razjašnjeno, ako ne i pre). Sve je manje umnih bilo, a broj šarlatana je rastao sumanuto. Sa njima i broj originalnih istina, ideja, misli, ideologija... Jedna takva originalna skupina ograničenih misli popularnih šarlatana je i nacionalizam. U Izraelu/Palestini ne vodi se nikakav sveti rat, nikakav religijski rat, već nacionalistički. Nacionalista ne razume pojam svetog. Može da ga arči i rabi od jutra do sutra, to i radi. Proglašava svetim kamenje, ognjišta, 'ektare oranica, pustinje, reke, grobove, crkve, manastire, ali time samo vređa sve te stvari, samo ih srozava u prljavštinu krvi i tla. Kao druga strana medalje, nasuprot tih silnih svetih gomila kamenja, postavlja se stradanje ljudi. Oh kako je Jerusalim divno, duhovno, drevno mesto, prepuno tanane religijske patine, oh kako je muslimanu baš džamija najlepša, kako se oseća drugačije u njoj, oh kako je hrišćaninu duhovno iskustvo proći stazom ka Golgoti... Oh kako je tužno što ljudi u tom Svetom gradu pate. Pogled je ovakav dakle - mrtve građevine u tom gradu, puste zidine su svete, a profana je situacija čoveka, uglavnom Palestinca ili hrišćanina. Kada ne bi bilo aparthejda, pritiska, diskriminacije manjinskih grupa ili ako ne bi bilo teroristiučkih napada na većinskog opresora, možemo zaključiti da bi Jerusalim bio ceo svet. Koliko plitko rezonovanje, upravo proisteklo iz temeljnog nerazumevanja pojma "svetog". Hramovi nisu sveti sami po sebi. U Izraelu/Palestini niti jedna lobanja više nije sveta, jer da jeste ne bi tako lako pucala. Nije sveta jer to nije lobanja čoveka, deteta, već je to lobanja Izraelca ili Palestinca. Nije sveta Golgota, jer onome kome je sveta Golgota, nije sveta najbliža džamija i sinagoga. Ne raste svetost iz mržnje, već iz ljubavi, igre, duha, duhovitosti, šale. Preozbiljno shvaćena svetost je profana i lažna. U jerusalimu su svi preozbiljni u odbrani svojih svetinja i zato u Jerusalimu ništa više sveto nije.

    Banalna istina - materija ne može biti sveta. Iz te banalne istine dolazi najveća moguća misaona greška. Greška koja je srozala ceo svet. Rezonovanje ide ovako - Ako materija nije sveta, a sve je materija, sveto ne postoji. Ovo je logično sasvim. Tačno je, a opet to je najpogrešnija rečenica koju čovek može napisati. Da li je drvo u šumi palo, ako ga niko nije čuo? Verovatno jeste, ali da li je išta na ovome svetu sveto ako mu se neko nije divio i nije ga voleo? To sigurno nije. Banalna istina - svetost je unutrašnji pokret duše. Svetost je igra duše koja doživljava svet. Ostavimo sada na stranu fiziku i metafiziku duše i/ili svesti. Upotrebimo tu reč, Duša, jer je sveta. O kako blasfemična misao u modernom svetu. Osećate li već kako nadolazi. Osećate li kako se bori sa vašim predubeđenjima. Čovek kao ultimativna svetost, to Vas učimo mi. Sa druge strane - Čovek kao kancer na licu prelepe Zemlje. Anti-humanizam u ime ekologije. Prenaseljenost. Prljavština. Čovek zaslužuje da nestane. A mi Vam ovde kažemo - Ništa bez čoveka sveto nije. Zbrka je nastala jer je čovek redak. Ljudi je mnogo, tu se možda i slažemo, ali među njima retko ko je čovek. Kako peva jedna prog. rock pesma na našem jeziku: "Gomila ljudi živi u stroju, sila ih broji stvarima. Gomila ljudi gmiže i stoji; Nema čoveka danima" (Azil 5 - Nema čoveka danima). Možete danima stajati na uglu kao Džoni Štulić i gledati kako "lepe žene prolaze kroz grad", bez da u njima spoznate jednog, jedinog čoveka. Materija zaista nije sveta... Ni materija koja okolo gmiže, puzi, kotrlja se, vuče se nije sveta, ako je duša unutra mrtva. Materija nije sveta... Sve dok je duša ne dodirne. Kao što ruka podiže kamen u fizičkom svetu, tako ga duša uzdiše na metafizičkoj ravni - tek kada ga duša dodirne i podigne, kamen postaje sveti kamen. Ništa u Jerusalimu nije sveto, jer nema čoveka, jer ima Izraelaca i Palestinaca. Čoveku je hram svet, ali Palestincu, Albancu, Srbinu je hram međa, dokaz, tapija na posedovanje zemlje. I drevni čovek je znao da je svaka planina gora Perunova, možda bi i imao onu "svetiju" od ostalih, ali svaka je bila sveta, jer je drevni čovek bio čovek, metafizički živ i otvoren. Danas je čovek homo sapiens. Danas je čovek vlasnik pogleda na svet, koji nikada nije zaista njegov. Nekada je bio imalac vascelog svetog sveta.

    Nije svetost, vaistinu, samo unutrašnja razigranost duše. Zaista ona ide i ka spolja, u aktivno, u delatno. Najčistija svetost je pasivna. Svaki akt ljubavi između dvoje je svet, odnosno može biti, ako se duše igraju i grle, ali najsvetiji je pogled. Miran i dug. Pogled bez dodira, čak i bez misaonog dodira. Tih pogled. Pogled bez mirisa i ukusa. Ali i poljubac je svet ili može biti svet, kada se duše gledaju. I seksualni čin je sveti ritual, kada se duše gledaju. I kao u svemu, kao i uvek, samo je čovečiji seks svet. Životinje se pare, ljudi se pare, čovek seksualni čin diže na nivo poetike, igre, meditacije. Nije sveto samo ono što osećamo i doživljavamo pod kupolom hrama. Sveta je izgradnja te kupole ili bilo čega, zaista. Kroasan može biti svet. Pica. Paprikaš. Viski. Pivo. Metla. Korpa. Češalj. O svakom od navedenih predmeta ili jela ili pića može se esej napisati, esej o mitologiji, religiji, metafizici korpe ili kroasana. Umetničko stvaranje je najčistije, najsvetije stvaranje. Iako i alatka jeste sveta, odnosno može biti, ona je čudnovata stvar. Kako je Bela Hamvaš pisao, treći element, treća sila. Čekić može biti posvećen i svet, ali i demonski. Umetnost ne može. Alat dolazi između duše i materije. Umetničko delo je brak materije i duše. Ispoljavanje duše u profanom, materijalnom svetu. Zato umetnost ne mora biti monumentalna. Večna. Teška. Monolitna. Zato na umetnost ne pada zaista patina vekova. Samo šarlatan, samo neuk i unutra mrtav se umetničkom delu divi jer je staro. Uživaš u njemu jer ti razigrava dušu tu i sada ili ne uživaš, ako ne uživaš danas, verovatno nećeš uživati ni za hiljadu godina. Ili ti ne umeš da živiš to umetničko delo ili je navodno umetničko delo, delo nekog bezvrednog. Zato je ples umetnost. Gluma. Muzika (pre stvrdnjavanja iste na nosače zvuka). Umetnost trena. Najlepša umetnost je ta umetnost, što kao žena igra, kao cvet cveta, kao što leptir leti - u jednom trenu i kraj. Ipak, divimo se i monumentalnoj umetnosti. Što stremi ka večnosti. Muškoj, snažnoj, kad-kad i na ivici demonskog, titanskog. Statua. Zgrada. Crkva. Slika. Roman... Teško je napraviti hram ili tvorevinu nalik hramu da ne bude svet. Čak i kada se diže iz pogrešnih razloga - sujete vladara, želje da se omeđi teritorija, iz griže savesti bogatog grešnika... Sam će hram podići poznati ili nepoznati umetnici, ugraditi svoje duše u njih. Nisu hramovi, ali su hramovima bliske, monumentalne su, veličanstvene, masivne, ali nisu svete - piramide Egipta, piramide južne Amerike (koje hramovi jesu, no daleko degeneriaane religije), one su tek suva materija, iako se uspinju ka gore, one zista rastu ka ponoru, ka Hadu. Samo profani se njima mogu fascinirati. Piramide su mrtva materija, natopljene krvlju i znojem, ali ne i milovane dušom. Titanske tvorevine. Kule Vavilonske.

    Ovde lako možemo doći do nama bliže situacije. Kosovo i Metohija. Naš čitalac možda neće razumeti situaciju Jeruslima, mada.. verovatno neće ni situaciju "naše južne pokrajine", jer će ga tu identitetski sektarizam uzeti pod svoje. Profanost, posrnulost u bezumnu materiju Kosova je kod Srba jednako bolno očigledna. Ništa Srbinu na Kosovu nije sveto, jer je Srbinu Kosovo samo teritorija, materija, a manastiri su mu samo dokaz da je pusta zemlja njegova. Čak i da oseti nešto od svetosti tog neba, planina, zemlje, tih manastira i gradova, čak da i shvati o čemu to Vasko Popa peva, jalova je i opora i smrtna to metastaza kancera na duši. Ta svetost izrasta iz kancera mržnje prema kosovskim džamijama, kosovskim albancima, grobljima albanskim... i dalje hrani tu mržnju ispod, kao što zeleno lišće otrovnog bršljena hrani koren što iz crkotine raste. Svetost "naših" hramova je hrana za mržnju "tuđih". Nije svetost sveta kada se hrani mržnjom. To je tek demonski pokret duše. Ka dole.

    Hrišćanin, jevrejin, musliman može Jerusalim nositi sa sobom bilo gde. U srcu. U duši. Jer to i jeste jedini sveti Jerusalim. Jedini koji vredi posedovati. Naravno, ovde je posedovanje zapravo grljenje, čuvanje metafizičkog Jerusalima. Kažu srpski nacionalisti - Kosovo ne može biti izgubljeno, već samo oteto. Kažemo mi - šarlatani neuki! Upravo suprotno! O, kako samo možete biti toliko slepi. Kosovo može biti samo izgubljeno, sveto Kosovo Vam niko ne može oteti, samo ga vi možete zaboraviti, zagubiti, smetnuti sa duše i srca, zaturiti ga u procentima teritorije. Dogodine u Jerusalimu. Dogodine u Prizrenu je sada - Kada se dve duše sastanu, prepoznaju. Kada zakoračite ulicama Jerusalima, Prizrena koje su smeštene na duši drugog čoveka, tada ste "dogodine" u tim gradovima. Kada zaplovite kanalima čovekove unutrašnje Venecije, Venecije kojoj ni globalno otopljenje i podizanje nivao mora ne može ništa. Tako su retki, tako udaljeni ti momenti, da dogodine zaista retko dođe. Tu su makar u pravu, to dogodine, nekada morate vekovima čekati. Taj jedan susret sa raspevanom, razigranom dušom što gleda ka gore, Boga u sebi nosi i ništa joj drugo nije potrebno.

    Kao što rekosmo, svetost je komična, šaljiva, kao i život sam. Parče materije što se nezgrapno, kad-kad čak i graciozno, kreće kroz Svemir. Parče materije što je rešilo da bude živo, šta god to značilo. I da mi ovde kažemo da je ta grudva blata sveta i jedino što je sveto ne treba preozbiljno shvatiti, jer čim i život i svetost preozbiljno shvatite oni Vam izmiču. Ozbiljnost je temelj greške. Čovečanstvo je to već počinilo. Verujući, znajući, ali preozbiljno znajući to, znajući umom, a ne dušom - da je čovek jedina svetost, pobrkali su stvari, pomislili su da je homo sapiens svet (još luđe, da je samo homo sapiens određene boje kože svet), da mu ceo svet pripada, da svetom sveto biće sme gospodariti. Umesto da ga čuva i voli i grli dušom i upravo podiže i čini svetim. Naše mačke su svete takođe, psi, ptice, ruže, ruzmarini, kaktusi... "Ako u raju nema mesta za moju mačku, ne želim u raj!" Zato nam i tako jadno, tužno deluju te slabe, skrhane duše koje se sklanjaju pred bogovima, koji kleče pred ikonama, na podovima hramova. Tragičnije još ako se zbog tih hramova i bogova biju i ubijaju. Jer sve je to šala. Sve je to igra. Čas jedan i prođe. Kao što ljubav nečiju ne možete posedovati, ni svetost ne možete. Možete je u trenu proživeti i ponovo u sledećem tražiti, juriti, ali nikada posedovati, biti vlasnik, gospodar. Čovekom se stalno postaje, nikada ne biva. Kako su tužni ljudi koji gomilaju umetnička dela u svojim kućama. Umetničko delo je sveto i vredno samo kada je na radost i igru i dodir i tugu vascelog, univerzalnog čovečanstva. Kada iz individualne tačke čovečanstva duša krene ka univerzalnom, kada dosegne nadindividualno, na korist svih duša (ili "rascepkanih" segmenata jedne jedine duše sveta). Betovenove simfonije, Mocartov "Don Žuan", Šopenove sonate, nisu njihove, nego naše. Nisu ni nemačke, austrijske, francuske, nego naše. 

    Visoki Dečani nisu srpski, nego naši. Ako su samo srpski, sutra ih srušite i posadite cveće na temeljima. Jerusalim nije jevrejski ili palestinski, ni hrišćanski, ni muslimanski, ni turski, ni arapski, on je naš. Ako nije naš, srušite ga danas, zapalite, neka vatre budu visoke i veličanstvene, neka miluju nebesa! Nek ridaju i bogovi!