Brate, (ne)moraš poslušati prvi album Električnog Orgazma!

 

    "Brate, moraš poslušati prvi album Električnog Orgazma! Narezaću ti ga.", od prilike tako nekako bi glasila rečenica koju bi mi drug ili drugarica izgovorili pre dvadesetak godina. Već je i tada debi album beogradskog novotalasnog sastava (kasnije u karijeri su se  i sasvim prešaltali na klasičnije R'n'R forme) bio star i više od dve pune decenije. Zbirno to je sada muzika koja je matora koliko i, manje-više, prosečan stanovnik Srbije. Poslednji put kada sam ga slušao (inače je ovo jedan od onih muzičkih putovanja koja se moraju puštati kroz slušalice, kako bi se uhvatio svaki detalj zvučnog pejzaža), pala mi je na pamet misao - Da li bi ovo današnji srednjoškolac mogao da svari? Da se ne lažemo, i u "moje doba", kao verevotano i u doba kada je ovaj album objavljen, ovo parče umetnosti je bilo rezervisano za čudake, ipak čini se da je pre četrdeset godina bilo više čudaka, makar u velikim gradovima Socijalističke Republike Srbije, kao i u ostalim delovima bivše nam zajedničke države. Teško mi je zamisliv današnji klinac ili klinka koji sebi, u svetu socijalnih mreža i konstantno pritiska da bude prihvaćen, može da dopusti sebi da bude toliko čudan i marginalan kako bi slušao prvi album Električnog Orgazma. Nije to kao slušati nu metal u "moje doba" ili komercijalizovane varijante "emo"-a samo nekoliko godina kasnije. Mi što smo slušali "Fleke" pre dvadeset godina smo bili čudaci i među čudacima. Slušati "Fleke", "Voda u moru" ili "Krokodili dolaze" tada je bilo nesvesno odustajanje od uklapanja u malene subkulturne grupe koje su se formirale po obodima školskih dvorišta. Dakle, ukratko, smatramo da je ovaj komad muzike izuzetno vredan sa jedne, ali i bolno prevaziđen sa druge strane. Vredan je nama, vredan je i starijim generacijama, savremenicima Novog talasa/Novog vala u Jugoslaviji, ocvalim muzičkim kritičarima iz tog perioda i kome još? Nikome. Možda će ga nekad, neko iskopati i "otkriti" i možda na tren čak i bude u trendu, ali nikada neće više imati generacijsku ili međugeneracijsku vrednost. Naša je teza do je to njegova priroda. On je takav i morao biti, inače ne bi bio ono što jeste.

    Naravno, nismo do te mere banalni da ovde tvrdimo kako su nove generacije manje vredne od onih koje su sazrevale pre samo dvadeset ili četrdeset godina. Potencijal vascelog čovečanstva se krije u apsolutno svakoj jedinci. Čovek kao potencijal je uvek isti, kao metafizički naboj, samo je njegova kolektivna sposobnost da se uzdigne, odnosno da zauzme mesto koje mu pripada, sve slabija. Ta činjenica je najočiglednija na sve manjim ambicijama koje stoje iza umetničkih dela. Čovek nikada nije, u proseku, mogao da bude ni visoko etičko, ni estetičko biće. Vazda je svetina bila zadovoljna valjanjem u najnižim domenima, kako bi indijska tradicija rekla - ljudi su, kao manifestovana bića, najčešće bića najnižih čakri. Seksualna i zadovoljstva koja im mogu pružiti hrana i alkohol. Naravno, u potpunosti duhovno integrisana, realizovana osoba diže na više stupnjeve i  seks i hranu i alkohol, no degradirani čovek, kakvi su bili Odisejevi drugovi na primer, se svodi na nivo svinje, no dok svinja ne budi gađenje i sažaljenje, naprotiv - svinja živi svoju prirodu i na slobodi je divno biće vredno poštovanja, takvi ljudi to čine. Prošlost je donosila, ipak, neretke individualne pojave, kako etičke, tako i estetičke, koje se nisu zaista uzdizali iznad ljudi, nego su samo ostali na nivou predodređenom za ljude. Nije Isus nadčovek i Bog, on je tek čovek, dok je većina ljudi manje od toga. Nije umetnost Betovena neki nedostižni ideal, neko čudo koje se dogodilo u istoriji čovečanstva označenom čemerom, jadom i nedostojnošću. Naprotiv, Betovenove simfonije su ono što je podrazumevani ljudski nivo. A mi smo ispod njega. Nedostojni. 

    U ne tako davnoj prošlosti očigledna je postala totalna promena kod čoveka. Čovek napušta svako kretanje ka nadindividualnom. Sve što je ostalo su usamljene individue koje ni same ne znaju ka čemu idu, očajnički pokušavajući da umnože sebe same, da uvećaju svoj individualitet, a svaki pokret ka tome je uzaludan - individualitet  im se drobi pod prstima poput halve. To neodrživo, obezboženo stanje, za dušu je neizdrživo i moralo je da stvori neki lek. Tačnije, placebo, još tačnije - otrov. Kolektivizam. Nije u pitanju suprotnost, koliko samo izopačeno stanje individualnosti: slabašna individualnost se skriva u krdo sebi sličnih. Tako slabašni preziru one jače individue koje još mogu same da stoje. Sa druge strane, te jače individue preziru krdo. No i jedni i drugi su u ponoru greške. Zidanje je to Vavilonske kule na poroznom tlu, bez temelja. Još će oni zadrti u svojoj izabranoj zabludi štovati svoju zadrtost. Oni su verni svojim idealima. On je postao komunist sa osamnaest i to ostao do groba. Onaj drugi, što menja ideološka opredeljenja sa godišnjim dobima, će to tužno lutanje nazivati rastom, uvek pretpostavljajući da je trenutna ideološka potka kojom je opčinjen vrednija od prethodne... Gubljenje nadindividualnog iz ljudskog kolektivnog vidokruga je u umetnosti najočiglednija. Jer da je svet idealno mesto, čovek ništa i ne bi radio do stvarao umetnost. Ne nužno idiotski klasifikovanu umetnost, jer sve može biti umetnost, ako predstavlja kreativni pokret duše ka gore. Kada je čovek prestao da stvara umetnost za celo čovečanstvo, prestao je da ga stvara i za bogove. Betoven, Mocart, Gete, Šekspir, Homer su za celo čovečanstvo. "Lični ukus" je tu nebitan, nema tu šta da se diskutuje ili ne diskutuje o ukusima. Niti ta dela ikada mogu da budu prevaziđena, samo epohe mogu biti u svom totalitetu nedostojne tih dela, nikako obrnuto.

    Već Šopen nije za celo čovečanstvo. Njegov kreativni genije nije sporan. Samo njegovo delo nije za svakoga, tu već ukus igra ulogu. Rascepljeno, individualizovano čovečanstvo se može podeliti i zakrviti kod Šopena. Za njega je potrebna tananija individua, nežnija, tiša, okupana ljubavlju, mesečinom, u proseku češće žena, nego muškarac. Drugi deo čovečanstva - jači, muževniji, otresitiji staće izaVagnera. Za Betovena je potreban samo čovek u svojoj punoći. Pre smo imali pojavne oblike umetnosti, sada imamo žanrove. Svaki žanr za određenu skupinu ljudi. Velike književnosti maltene više uopšte nema. Kao ni muzike. Čajkovski možda poslednji nadindividualni kompozitor, Man poslednji takav pisac. A i njih ovim verovatno častimo pozamašno. Poezija kao najviši oblik umetnosti je pod navalom individualizma u potpunosti mrtav trenutno. Nikog nije briga za do te mere individualizovane, egocentrične bljuvotine. I u tome je kvaka, moderna umetnost je samo za one koji se u njoj prepoznaju. Ona je za lenjog konzumenta. Naravno da nas ne može biti briga za egzistenciju nekog pesnika iz Pariza, šta nas briga kako se on osećao dok šeta pariškim ulicama dok dobuje kiša? Zato je moderna poezija nebitna. Osim ako se i mi osećamo baš kao autor tih stihova, ako ne pomislimo da su ti bedni stihovi naši, ako u njima prepoznamo svoju tužnu situaciju. Da bi slušao "Don Žuana" moraš se uzdignuti do njegovog nivoa, da bi slušao nu metal dovoljno je da si besan tinejdžer.

    Mi nismo do te mere, nismo uopšte, konzervativni pa da izvalimo da je posle Betovena muzika umrla. Naprotiv, baš na slučaju Novog talasa i Električnog Orgazma vidimo da je to netačno. Samo kažemo da je to umetnost za specifičnu publiku i verovatno sa ograničenim rokom trajanja. Mnogi mislioci su se gnušali demokratije. Ne iz razloga koji je očigledan - da će bogati opet imati svu vlast u rukama, nego iz elitističkog stava da, zaboga, nepismeni rabadžija ima isti glas kao akademik. Makar smo mi kao narod videli kako pogubno delovanje drtavih, iskompleksiranih akademika može biti. Pank i Novi Talas su muzički pokreti koji su možda i u najvećoj meri promovisali pravo svakog da izađe na binu i kaže šta ima. Konzervativne prepreke za bavljenje muzikom su u potpunosti srušene - više niste morali da budete talentovani, samo kreativni. Tačnije, određeni nivo talenta se podrazumevao, ali rad na tom daru retko kada, Dovoljno je bilo biti  svoj, originalan, individualan. Ako uzmemo u obzir desetak najpoznatijih novotalasnih sastava sa područja Jugoslavije, čak i površnom slušaocu je teško da ih pobrka. Idoli, Orgazam, Šarlo, Haustor, Azra, Luna, Paraf... nemoguće je zameniti i jedan od njih za neki drugi, iako su očigledno plod jedne iste ideje, jedne iste epohe, jednog istog pokreta ka individualnom. Uporediv muzički događaj je pojava Drugog talasa norveškog blek metala. Muzički pokret koji svoju ektremnu individualnost oživljava u ideologiji satanizma, kao potpune anti-teze oboženoj nadindividualnosti. Iako je tamo muzička baza bliža, i nekada nije sasvim lako laiku da razlikuje bendove, ipak se sa tek malo pažnje otkrivaju jasne razlike između svih junaka pokreta. I u oba slučaja usiljene kopije koje su ubrzo usledile su tužne predstave. Ko sa i malo ukusa i znanja može slušati Oktobar ili Pilote, pored Idola?

    Album nije konceptualan, neke od pesama su se pojavile već na antologijskom, kultnom "Paket Aranžmanu", no idejno su tako uniformne, a sonično šarenolike, no opet teku iz istog izvora, da kao celina sjajno funckionišu. Igranje sa ružnim, odvratnim, besmislenim je konstanta. Ismevanje gluposti krda iz ugla jake individue, Samo ime benda, samim tim i ploče, nosi to u sebi - degeneracija, otuđenje modernog čoveka. Nakaznost. Nesposobnost običnog čoveka krda da živi, da oseti život, čak i pravi orgazam, sa pravom ženom. Počinje numerom koja nosi ime benda/albuma, to je rasturena, nepovezana, neprijatna i ružna kompozicija kojom dominira monotoni zvuk sintisajzera i dramatičan, ali "jeftin" vokal nas uvodi u nakazni svet; "Električne ženske iz fabrike gluposti..." Konobar je slavljenje besmisla, tekst je beskrajno glup i stoji u sjajno kontrastu sa daleko ozbiljnijom "Krokodili Dolaze" - anskiozna, klaustrofobična, razbijena, sa frenetičnim, haotičnim središnjim delom u kojem upravo tek kroz slušalice svi detalji dolaze do izražaja - i saksofon koji vodi priču, namučeni vokali, očajnički vrisci, jednostavne klavijature, zvučni efekti lomljenja stakla, ritam mašina... sve je to jedna užasna kakafonija koja tako dobro funkcioniše. Verovatno njihova najbolja pesma ikada. "Voda u moru"je zanimljiva kritika upravo te slabašne samoživosti, sebičnosti - "Čovek u moru, spasite mene, ja hoću prvi, moram da živim, moram da živim... Nemojte žene, nemojte decu, ja više vredim... Žene su kurve, deca su drska"... Nećemo baš svaku pesmu dotaći. Ne estetika ružnog nego anti-estetika odvratnog je prisutna u već pomenutim "Flekama", na jeftine, letnje, lake note idu reči; "A ti si draga klala svinju, krv je prskala na sve strane, pazi na moju belu košulju", sa sve vokalnim imitiranjem svinjskog groktanja. "Umetnost" ismeva pretenciozne, urbane, umetničke tipove dugih kosa i brada, kao i u to vreme već ispuvane hipike i njihove prazne fraze i parole... 

    Album zatvara i najznačajnija numera na njemu. Nebo. Ovaj komad muzike se graniči sa genijalnošću, verovatno nesvesnom, no to tako često biva. Otvara je sintetički zvuk nalik orguljama, prati jednostavan marširajući ritam, tenzija raste, sve jače i jače. Ovo je muzički uzbudljivo. I onda kreće i pevanje, tekst koji može da služi kao manifest celog pokreta i kao osnovna potka i ovog teksta, njegova polazna i završna tačka. U par stihova je objašnjena priroda i individualizma, potreba za njim i njegov besmisao. Ova pesma nam otkriva zašto je "Električni orgazam" sjajan koliko i prevaziđen album. 

"Moje su nebo vezali žicom

Po mome mozgu crtaju šeme.

Hoće još jednu kopiju svoju

Da njome vrate nestalo vreme"

    Druga dva stiha nam kazuju sve što je ovaj tekst i želeo da kaže. Tada mladi, nadobudni momci, puni energije i ega, jasno vide da vrednosti pređašnje generacije više nisu važeće. Oni neće da budu njihova kopija, neće da njihove priče ispričaju još jedared, već hoće svoje parče sreće i slobodnog neba. Umetnost koja je stvar ukusa, individue, epohe je prolazna i teško da može da preživi par generacija. Zato su tako tužni ti ocvali rokeri što kukaju nad tužnom sudbinom muzike koju oni vole. Ona nikada i nije imala kvalitet potreban da preživi zub vremena. Svet je otišao dalje. Ne nužno ka boljem, no nije ni taj rok bio nužno bolji od onoga što mu je prethodilo. Zaista, brate, ne moraš da poslušaš ovaj album. Numera koja se ovde nije reprizirala, a bila je premijerno objavljena na pomenutom "Paketu" je anti-teza modernog doba i moderne muzike. Deca Novog talasa su, htela to ili ne, deca komunizma, nije ih bilo sramota da su pocepana, siromašna i jednaka, čak su to grlila i u tome uživala, baš kao što su i britanski pankeri deca radničke klase. "Zlatni papapaj" je još jedna kultna numera ovog benda, numera koja ismeva tadašnje snobove, tatine sinove, koji se gnušaju GSP-a, jer "kolima se brže stiže", površne koji vole "ženske fine, našminkane, doterane" i "naše glave prazne jesu, ali ko još za to mari. jer lova je najvažnija" Dok je danas muzički mejnstrim za neku novu omladinu više nalik reklamama za skupe butike i salone automobila, nego li... pa... muzici. Da, "Električni orgazam" je pregažen, pregazilo ga je vreme, neko odvratno vreme, ali ko još za to mari?

    Već odavno čovečanstvo korača pogrešnim stazama. Luta. Sve se više gubi. I mi stariji smo produkt tog lutanja i jedino što smo uspeli jeste da zalutamo još više i da tim novim klincima ostavimo još rđaviji svet. Svet u kojem će još teže naći pravi put. Nemamo prava da zucnemo, a kamoli da im solimo pamet o vrednostima.