Neke istine su do te mere banalne i jasne da se istima misaoni ljudi u jednom trenu prestanu baviti. Kako pojedina istina prestaje biti tema tih školovanih, umnih ljudi, samo zato što je banalna i jasna, tako upravo ta neaktivnost ostavlja prostor šarlatanima, neukim, stupidnim i ograničenim, ali vrednim i glasnim da delaju na polju takve jasne istine. Primera je mnogo i da ih navodimo. Današnjem čoveku najjasnije i najočiglednije bi bilo da navodi takve primere iz modernih, prirodnih nauka. To su naravno primeri nižeg reda i nama ne posebno zanimljivi, no dovoljni da ilustruju dokle besmisao može ići. Rizikujući neoriginalnost, samo ćemo pomenuti primer popularizacije teorije ravne Zemlje. Taman kada pomenusmo originalnost - ovaj tekst nije originalan, on je tek kratka primena drevnih istina na moderan trenutak. Stari lek, za nove bolesti. Čuvar tradicionalnih znanja nema šta biti originalan, niti je on kao takav bitan, bitna je upravo istina. Ne naučna, ne dokaziva, ne apsolutna, dakle ne ni istina kako je moderni čovek razume.
Drevni nauk, drevno znanje. Metafizika.
Bespuća interneta ili ne baš toliko bespuća koliko, ako ćemo da budemo iskreni - prva strana gugl pretraga, jeste prepuna tekstova sa naslovom koji nosi i ovaj kratak esej. Dakle i naslov je neoriginalan. Neki će se hrišćanski, muslimanski ili retki anti-cionistički jevrejski hodočasnik uputiti ka Jerusalimu i napisati srceparajući tekst u kojem će u jukstapoziciju smestiti hramove i "sveta" mesta "Svetog" grada u "Svetoj" zemlji sa jedne strane, a tmurnu političku, socijalnu, bezbedonosnu situciju sa druge. Sve zavisi od ugla, političke agende, pogleda na svet samog autora. Vidite, autor je u takvim tekstovima bitan, njegova egzistencija kao takva je bitna, da li je hrišćanin, jevrejin, musliman, jevrejin koji ne priznaje cionističku tvorevinu - državu Izrael i tako dalje, i tako dalje. Bitan je ne zato što je uman, već upravo što nije - zato što svoje frakturisane, situacione, omeđene poglede na svet hoće Vama da usadi. Da Vas ubedi u njih, makar i samo da hoće da Vam ih servira, prikaže, da ih podeli sa Vama, određeno podrozrenje je neminovno. Nećemo da se svedemo na sektarijansko čovečanstvo kao ti ljudi! Naravno, poznavanje egzistencije autora ovih redova bi čitaocu razjasnilo neke stvari, možda bi mu predočilo ili bar nagovestilo zašto je došao do stavova do kojih je došao (ponovo, stavova koje je zauzeo, ne otkrio), no sama činjenica da nastupamo sa tačke univerzalnog čovečanstva, da odbacujemo sektarijansko čovečanstvo religija, nacija, rasa, klasa, rodova... nas stavlja u superiornu poziciju. Tu mesta lažnoj skromnosti nema - ko gleda na svet kao hrišćanin vidi manje od sveta no on ko gleda sa metafizičkih visina. Ne morate znati u kojoj ljudskoj sekti je rođen autor ovih redova, jer on neće zastupati plitkoumne argumente te sekte. Elem, "sveto" se kao pojam u tekstovima tih po svemu profanih pisaca troši nemilice, inflatorno. Oni uopšte taj pojam nisu u stanju da razumeju, nisu biološki sprečeni - iskustvo svetog im je pred nosem, pred očima, u njima celima, no misaono, duhovno oni trenutno nisu sposobni da razumeju. Nisu sposobni svoj sektarijanski identitet da stave u službu svetosti.
Ne postoji sveti Jerusalim. Ne postoji Sveta zemlja. Ne postoji jukstapozicija svetih hramova, svetih sokaka, zidova, stazuljaka, brda sa jedne i krvavih lobanja sa druge strane. U Jerusalimu niti jedan hram nije svet, niti ikona, ni krst, niti jedna relikvija iz jevrejskih hramova, niti jedna džamija nije sveta. Sve to skupa je profanisano, srozano u pustu materijalnost. To je ta banalna istina, toliko očigledna da smo je zaboravili. Davno smo je zaboravili, jer nije više bilo umnih koji hoće da je brane. Uman čovek koji brani drevno znanje nije originalan, može mirno potonuti u istorijski zaborav (samo idiotu istorijska popularnost i može biti cilj, to je još sa Markom Aurelijem razjašnjeno, ako ne i pre). Sve je manje umnih bilo, a broj šarlatana je rastao sumanuto. Sa njima i broj originalnih istina, ideja, misli, ideologija... Jedna takva originalna skupina ograničenih misli popularnih šarlatana je i nacionalizam. U Izraelu/Palestini ne vodi se nikakav sveti rat, nikakav religijski rat, već nacionalistički. Nacionalista ne razume pojam svetog. Može da ga arči i rabi od jutra do sutra, to i radi. Proglašava svetim kamenje, ognjišta, 'ektare oranica, pustinje, reke, grobove, crkve, manastire, ali time samo vređa sve te stvari, samo ih srozava u prljavštinu krvi i tla. Kao druga strana medalje, nasuprot tih silnih svetih gomila kamenja, postavlja se stradanje ljudi. Oh kako je Jerusalim divno, duhovno, drevno mesto, prepuno tanane religijske patine, oh kako je muslimanu baš džamija najlepša, kako se oseća drugačije u njoj, oh kako je hrišćaninu duhovno iskustvo proći stazom ka Golgoti... Oh kako je tužno što ljudi u tom Svetom gradu pate. Pogled je ovakav dakle - mrtve građevine u tom gradu, puste zidine su svete, a profana je situacija čoveka, uglavnom Palestinca ili hrišćanina. Kada ne bi bilo aparthejda, pritiska, diskriminacije manjinskih grupa ili ako ne bi bilo teroristiučkih napada na većinskog opresora, možemo zaključiti da bi Jerusalim bio ceo svet. Koliko plitko rezonovanje, upravo proisteklo iz temeljnog nerazumevanja pojma "svetog". Hramovi nisu sveti sami po sebi. U Izraelu/Palestini niti jedna lobanja više nije sveta, jer da jeste ne bi tako lako pucala. Nije sveta jer to nije lobanja čoveka, deteta, već je to lobanja Izraelca ili Palestinca. Nije sveta Golgota, jer onome kome je sveta Golgota, nije sveta najbliža džamija i sinagoga. Ne raste svetost iz mržnje, već iz ljubavi, igre, duha, duhovitosti, šale. Preozbiljno shvaćena svetost je profana i lažna. U jerusalimu su svi preozbiljni u odbrani svojih svetinja i zato u Jerusalimu ništa više sveto nije.
Banalna istina - materija ne može biti sveta. Iz te banalne istine dolazi najveća moguća misaona greška. Greška koja je srozala ceo svet. Rezonovanje ide ovako - Ako materija nije sveta, a sve je materija, sveto ne postoji. Ovo je logično sasvim. Tačno je, a opet to je najpogrešnija rečenica koju čovek može napisati. Da li je drvo u šumi palo, ako ga niko nije čuo? Verovatno jeste, ali da li je išta na ovome svetu sveto ako mu se neko nije divio i nije ga voleo? To sigurno nije. Banalna istina - svetost je unutrašnji pokret duše. Svetost je igra duše koja doživljava svet. Ostavimo sada na stranu fiziku i metafiziku duše i/ili svesti. Upotrebimo tu reč, Duša, jer je sveta. O kako blasfemična misao u modernom svetu. Osećate li već kako nadolazi. Osećate li kako se bori sa vašim predubeđenjima. Čovek kao ultimativna svetost, to Vas učimo mi. Sa druge strane - Čovek kao kancer na licu prelepe Zemlje. Anti-humanizam u ime ekologije. Prenaseljenost. Prljavština. Čovek zaslužuje da nestane. A mi Vam ovde kažemo - Ništa bez čoveka sveto nije. Zbrka je nastala jer je čovek redak. Ljudi je mnogo, tu se možda i slažemo, ali među njima retko ko je čovek. Kako peva jedna prog. rock pesma na našem jeziku: "Gomila ljudi živi u stroju, sila ih broji stvarima. Gomila ljudi gmiže i stoji; Nema čoveka danima" (Azil 5 - Nema čoveka danima). Možete danima stajati na uglu kao Džoni Štulić i gledati kako "lepe žene prolaze kroz grad", bez da u njima spoznate jednog, jedinog čoveka. Materija zaista nije sveta... Ni materija koja okolo gmiže, puzi, kotrlja se, vuče se nije sveta, ako je duša unutra mrtva. Materija nije sveta... Sve dok je duša ne dodirne. Kao što ruka podiže kamen u fizičkom svetu, tako ga duša uzdiše na metafizičkoj ravni - tek kada ga duša dodirne i podigne, kamen postaje sveti kamen. Ništa u Jerusalimu nije sveto, jer nema čoveka, jer ima Izraelaca i Palestinaca. Čoveku je hram svet, ali Palestincu, Albancu, Srbinu je hram međa, dokaz, tapija na posedovanje zemlje. I drevni čovek je znao da je svaka planina gora Perunova, možda bi i imao onu "svetiju" od ostalih, ali svaka je bila sveta, jer je drevni čovek bio čovek, metafizički živ i otvoren. Danas je čovek homo sapiens. Danas je čovek vlasnik pogleda na svet, koji nikada nije zaista njegov. Nekada je bio imalac vascelog svetog sveta.
Nije svetost, vaistinu, samo unutrašnja razigranost duše. Zaista ona ide i ka spolja, u aktivno, u delatno. Najčistija svetost je pasivna. Svaki akt ljubavi između dvoje je svet, odnosno može biti, ako se duše igraju i grle, ali najsvetiji je pogled. Miran i dug. Pogled bez dodira, čak i bez misaonog dodira. Tih pogled. Pogled bez mirisa i ukusa. Ali i poljubac je svet ili može biti svet, kada se duše gledaju. I seksualni čin je sveti ritual, kada se duše gledaju. I kao u svemu, kao i uvek, samo je čovečiji seks svet. Životinje se pare, ljudi se pare, čovek seksualni čin diže na nivo poetike, igre, meditacije. Nije sveto samo ono što osećamo i doživljavamo pod kupolom hrama. Sveta je izgradnja te kupole ili bilo čega, zaista. Kroasan može biti svet. Pica. Paprikaš. Viski. Pivo. Metla. Korpa. Češalj. O svakom od navedenih predmeta ili jela ili pića može se esej napisati, esej o mitologiji, religiji, metafizici korpe ili kroasana. Umetničko stvaranje je najčistije, najsvetije stvaranje. Iako i alatka jeste sveta, odnosno može biti, ona je čudnovata stvar. Kako je Bela Hamvaš pisao, treći element, treća sila. Čekić može biti posvećen i svet, ali i demonski. Umetnost ne može. Alat dolazi između duše i materije. Umetničko delo je brak materije i duše. Ispoljavanje duše u profanom, materijalnom svetu. Zato umetnost ne mora biti monumentalna. Večna. Teška. Monolitna. Zato na umetnost ne pada zaista patina vekova. Samo šarlatan, samo neuk i unutra mrtav se umetničkom delu divi jer je staro. Uživaš u njemu jer ti razigrava dušu tu i sada ili ne uživaš, ako ne uživaš danas, verovatno nećeš uživati ni za hiljadu godina. Ili ti ne umeš da živiš to umetničko delo ili je navodno umetničko delo, delo nekog bezvrednog. Zato je ples umetnost. Gluma. Muzika (pre stvrdnjavanja iste na nosače zvuka). Umetnost trena. Najlepša umetnost je ta umetnost, što kao žena igra, kao cvet cveta, kao što leptir leti - u jednom trenu i kraj. Ipak, divimo se i monumentalnoj umetnosti. Što stremi ka večnosti. Muškoj, snažnoj, kad-kad i na ivici demonskog, titanskog. Statua. Zgrada. Crkva. Slika. Roman... Teško je napraviti hram ili tvorevinu nalik hramu da ne bude svet. Čak i kada se diže iz pogrešnih razloga - sujete vladara, želje da se omeđi teritorija, iz griže savesti bogatog grešnika... Sam će hram podići poznati ili nepoznati umetnici, ugraditi svoje duše u njih. Nisu hramovi, ali su hramovima bliske, monumentalne su, veličanstvene, masivne, ali nisu svete - piramide Egipta, piramide južne Amerike (koje hramovi jesu, no daleko degeneriaane religije), one su tek suva materija, iako se uspinju ka gore, one zista rastu ka ponoru, ka Hadu. Samo profani se njima mogu fascinirati. Piramide su mrtva materija, natopljene krvlju i znojem, ali ne i milovane dušom. Titanske tvorevine. Kule Vavilonske.
Ovde lako možemo doći do nama bliže situacije. Kosovo i Metohija. Naš čitalac možda neće razumeti situaciju Jeruslima, mada.. verovatno neće ni situaciju "naše južne pokrajine", jer će ga tu identitetski sektarizam uzeti pod svoje. Profanost, posrnulost u bezumnu materiju Kosova je kod Srba jednako bolno očigledna. Ništa Srbinu na Kosovu nije sveto, jer je Srbinu Kosovo samo teritorija, materija, a manastiri su mu samo dokaz da je pusta zemlja njegova. Čak i da oseti nešto od svetosti tog neba, planina, zemlje, tih manastira i gradova, čak da i shvati o čemu to Vasko Popa peva, jalova je i opora i smrtna to metastaza kancera na duši. Ta svetost izrasta iz kancera mržnje prema kosovskim džamijama, kosovskim albancima, grobljima albanskim... i dalje hrani tu mržnju ispod, kao što zeleno lišće otrovnog bršljena hrani koren što iz crkotine raste. Svetost "naših" hramova je hrana za mržnju "tuđih". Nije svetost sveta kada se hrani mržnjom. To je tek demonski pokret duše. Ka dole.
Hrišćanin, jevrejin, musliman može Jerusalim nositi sa sobom bilo gde. U srcu. U duši. Jer to i jeste jedini sveti Jerusalim. Jedini koji vredi posedovati. Naravno, ovde je posedovanje zapravo grljenje, čuvanje metafizičkog Jerusalima. Kažu srpski nacionalisti - Kosovo ne može biti izgubljeno, već samo oteto. Kažemo mi - šarlatani neuki! Upravo suprotno! O, kako samo možete biti toliko slepi. Kosovo može biti samo izgubljeno, sveto Kosovo Vam niko ne može oteti, samo ga vi možete zaboraviti, zagubiti, smetnuti sa duše i srca, zaturiti ga u procentima teritorije. Dogodine u Jerusalimu. Dogodine u Prizrenu je sada - Kada se dve duše sastanu, prepoznaju. Kada zakoračite ulicama Jerusalima, Prizrena koje su smeštene na duši drugog čoveka, tada ste "dogodine" u tim gradovima. Kada zaplovite kanalima čovekove unutrašnje Venecije, Venecije kojoj ni globalno otopljenje i podizanje nivao mora ne može ništa. Tako su retki, tako udaljeni ti momenti, da dogodine zaista retko dođe. Tu su makar u pravu, to dogodine, nekada morate vekovima čekati. Taj jedan susret sa raspevanom, razigranom dušom što gleda ka gore, Boga u sebi nosi i ništa joj drugo nije potrebno.
Kao što rekosmo, svetost je komična, šaljiva, kao i život sam. Parče materije što se nezgrapno, kad-kad čak i graciozno, kreće kroz Svemir. Parče materije što je rešilo da bude živo, šta god to značilo. I da mi ovde kažemo da je ta grudva blata sveta i jedino što je sveto ne treba preozbiljno shvatiti, jer čim i život i svetost preozbiljno shvatite oni Vam izmiču. Ozbiljnost je temelj greške. Čovečanstvo je to već počinilo. Verujući, znajući, ali preozbiljno znajući to, znajući umom, a ne dušom - da je čovek jedina svetost, pobrkali su stvari, pomislili su da je homo sapiens svet (još luđe, da je samo homo sapiens određene boje kože svet), da mu ceo svet pripada, da svetom sveto biće sme gospodariti. Umesto da ga čuva i voli i grli dušom i upravo podiže i čini svetim. Naše mačke su svete takođe, psi, ptice, ruže, ruzmarini, kaktusi... "Ako u raju nema mesta za moju mačku, ne želim u raj!" Zato nam i tako jadno, tužno deluju te slabe, skrhane duše koje se sklanjaju pred bogovima, koji kleče pred ikonama, na podovima hramova. Tragičnije još ako se zbog tih hramova i bogova biju i ubijaju. Jer sve je to šala. Sve je to igra. Čas jedan i prođe. Kao što ljubav nečiju ne možete posedovati, ni svetost ne možete. Možete je u trenu proživeti i ponovo u sledećem tražiti, juriti, ali nikada posedovati, biti vlasnik, gospodar. Čovekom se stalno postaje, nikada ne biva. Kako su tužni ljudi koji gomilaju umetnička dela u svojim kućama. Umetničko delo je sveto i vredno samo kada je na radost i igru i dodir i tugu vascelog, univerzalnog čovečanstva. Kada iz individualne tačke čovečanstva duša krene ka univerzalnom, kada dosegne nadindividualno, na korist svih duša (ili "rascepkanih" segmenata jedne jedine duše sveta). Betovenove simfonije, Mocartov "Don Žuan", Šopenove sonate, nisu njihove, nego naše. Nisu ni nemačke, austrijske, francuske, nego naše.
Visoki Dečani nisu srpski, nego naši. Ako su samo srpski, sutra ih srušite i posadite cveće na temeljima. Jerusalim nije jevrejski ili palestinski, ni hrišćanski, ni muslimanski, ni turski, ni arapski, on je naš. Ako nije naš, srušite ga danas, zapalite, neka vatre budu visoke i veličanstvene, neka miluju nebesa! Nek ridaju i bogovi!
No comments:
Post a Comment