"Slobodna Volja" je knjižica poznatog američkog neurologa i filozofa Sema Herisa. Najveća vrlina ove knjige je upravo u tome što je - knjižica, Na nepunih stotinjak strana Heris leti preko osnovnih argumenata protivu mogućnosti slobodne volje, donosi nekoliko zanimljivih misaonih eksperimenata, razmatra moguće reperkusije na društvo - kako bi se na naše zakonodavstvo, obrazovanje, politiku odrazilo saznanje da je slobodna volja samo intuitivna iluzija.
Heris, kao i generalno svi deterministi, problemu prilaze iz nekoliko uglova, odnosno na nekoliko načina dokazuju nemogućnost slobodne volje onakvom kakvom je mi ljudi razumemo - da smo jednostavno svesni agenti koji svojim akcijama određujemo sopstvenu budućnost (naravno, u razumemnom nivou, niko ne veruje u apsolutnu slobodu), telo je naš hram i mi njime upravljamo. Možda i najslabiji od popularnih argumenata, prisutan i ovde, jeste niz neuroloških eksperimenata vršenih osamdesetih godina minulog veka (i sukcesivno nakon toga) koji su pokazali da se odluka da čovek pomeri ruku (ili obavi neku jednostavnu radnju njom) dešava određeni broj milisekundi ranije nego što on javi da je odlučio. Ovi eksperimenti su vremenom doživeli i svoje valjane naučne kritike, kako ne želimo ulaziti u detalje, najvažnije je primetiti da je pomeranje udova prilično jednostavna radnja, koja ne zahteva kompleksne meta-kognitivne radnje koje podrazumevamo pod svesnim predumišljajem, planiranjem. Udove bez problema pomeraju i stvorenja za koja ne smatramo da imaju slobodnu volju u humanom smislu, pa čak možemo reći da na određeni način to čine i biljke. Dakle, kod trčanja nam ne treba svest i planiranje, za "čitanje" budućnosti, na primer sađenje žitarica, se lako može uvideti njena evolutivna svrsishodnost. Doduše, i sam autor naznačava da od ovog argumenta status slobodne volje kao iluzije uopšte ne zavisi.
Sledeći, daleko jači argument jeste prosta fizička determinisanost svemira. Svet je ultimativno objašnjiv fizikom, materija makrokosmosa je podložna osnovnim fizičkim zakonima i ništa im ne može uteći. Naša svest je tek produkt neuronskog "opaljivanja" u našem mozgu, neuroni su materijalni i oni se moraju povinovati zakonima kauzalnosti i efekta. Ne verujemo da je kamen koji se kotrlja niz liticu to izabrao, dakle nema osnova verovati da je neuron izabrao da u određenom momentu zasija. Takođe, mreža kompleksnih uzroka i efekata je razgranata i široka, ide sve do samog fizičkog početka svemira i kao takva je neshvatljiva za ljudski um koji bi trebalo da donosi sopstvene odluke. Ovo nam se ne čini tako ubedljivim - nedovoljno informisana odluka je ipak odluka. Kupiti patike na online rasprodaji koje će Vas, kada Vam konačno stignu, razočarati svojom jeftinom izradom i tek naknadno Vas obavestiti zašto su bile tako jeftine... Neinformisana, ali ipak odluka? Ili ipak nije?
Dalje, Sem Heris parafrazira na par mesta čuvenu konstataciju Šopenhauera; "Mogu raditi šta želim, ali ne mogu želeti šta ću da želim". Na ovome se zapravo sve lomi. Neosporno je da naše želje, ideje, nagoni dolaze "od spolja", odnosno izvan našeg "ego tunela" (Metzinger). Želja da pojedem još jednu palačinku samo sine u mojoj svesti. Ipak, za one koji i dalje veruju u slobodnu volju, naša očigledna autonomija da se odupremo nagonu, želji je dovoljna. Makar to možemo učiniti? Ako možemo raditi šta želimo, ali ne možemo poželeti želju, da li možemo ne raditi ono što želimo da radimo? Po Herisu i ostalim deterministima - ne. Jednostavno, želja da ne pojedem tu palačinsku je bila jača. Želeo sam da je ne pojedem. I opet ta želja nije moja. Želja da ne pojedem palačinku em dolazi kao uljez u moju svest, em je zasnovana na bezbroju vanjskih uzroka. Uopšte stavljanje mene u tu dilemu nije moj izbor, npr. možemo liniju kauzalnosti vući do osobe koja je izmislila palačinke, pa zatim do pijane noći kada su roditelju tu osobu začeli, majmuna koji je sišao sa grane, početka svemira. Svi ti uzroci-efekti su determinisali svemir u kojem ja neću pojesti drugu palačinku. I da se svemir može vratiti unazad na tačku te cezarovske dileme i sto puta, tačno sto puta je ne bih pojeo. Nikada i nisam bio slobodan da je pojedem.
Nećemo sporiti ubedljivost prethodnog argumenta protivu slobodne volje, njegova specifična snaga je pre svega u tome što veru može da poljulja na iskustvenom nivuo, a jednostavno iskustvo slobodne volje je upravo najjači argument u njenu korist. Ideja da se misli samo pojavuljuju u našoj svesti jeste jaka, jer se zaista čini da je tako. Ipak, misao, odnosno odluka da nešto uradimo se u našoj svesti mora pojaviti u nekom momentu. koji god da je to momenat, kakvog god predumišljaja da ima, razmatranja, unutrašnje diskusije, opet će se u tom konačnom trenutku formiranja ideje činiti da je ona prosto došla k nama. Zamislite da pišete priču i da ste zaglavljeni u nekoj konkretnom momentu naracije, razmišljate o njoj ceo dan, odbacili ste stotinu glupih ideja i onda vam konačno "pada na pamet" ta prava koju i zapisujete. Da li je to naša ideja ili nam je samo pala na pamet? Ne možemo ideju svesno sricati slovo po slovo dok se celokupna ne formira u svesti. Ne moramo svaki put imati detaljnu umnu razradu svake naše svesne, slobodne odluke sa makar nekolicinom prethodećih uzroka. Niti je delovanje na osnovu prethodnih fizičkih uzroka samo po sebi tako očigledno protivno slobodnoj volji, odnosno možda situacija u kojoj se trenutno nalazimo nije sloboda, ona je uzrokovana čitavim ranijim nizom uzroka-posledica, ali sada u ovom trenu pravimo sledeći trenutak, u kojem opet nećemo biti slobodni, ali ćemo ponovo moći da stvorimo novi momenat svojom odlukom (što bi bilo u skladu sa Nagarđuninim prikazom Budizma, odnosno karme).
Pominju se i dva stanovišta protivna determinizmu - libertarijanizam (vera u slobodnu volju) i kompatibilizam (ideja da je slobodna volja kompatibilna sa determinisanim svemirom, današnjim fizičkim ili nekdašnjim božanskim). Heris se posebno ne bavi prvom opcijom, jer je otpisuje kao anahronu - za njeno razmatranje je neophodna pretpostavka nekakvog metafizičkog sopstva (duše) koja je natprirodna (u bukvalnom smislu ona bi morala biti iznad prirode, odnosno njenih zakona). Kompatibilizam (u modernom smislu) odbacuje kao samo jeftino zamagljivanje prostora, mućenje vode. Kompatibilisti (poput Denijala Deneta) ne donose argumente u korist slobodne volje, koliko redefinišu njen pojam. Čovek je slobodan da odlučuje dotle dokle nije od spolja prinuđen na odluku. Ako odlučim sam sa sobom da pojedem palačinku, ja sam slobodan. Ako me baba pištoljem tera jer sam sama kost i kože, e onda tek odluka nije slobodovoljna. Ipak, kao što smo videli ranije, uzroci koji me "teraju" da je pojedem ili ne pojedem su van mene - samo fizičko poreklo babine palačinke ili čitavog svemira, na primer.
Mi nećemo donositi naše konačne sudove. Jesmo tokom ovog teksta igrali ulogu ubeđenog deterministe iz poštovanja prema knjizi koju možemo preporučiti (iako verovatno postoje detaljnije, opširnije i bolje argumentovane), ako ništa onda baš zbog toga što se čita za jedno veče. Možemo jedino reći da je deterministički redukcionizam najjači argument protiv slobodne volje, dok ostali iako imaju svoju snagu (pre svega nemogućnost "željenja želja") nam se ipak ne čine konkluzivni. No i pre toga, mi bismo pre rekli da su i pitanje i odgovor, suštinski, nekonsekventni za ljudsko iskustvo. Možda smo pročitali ovo, možda smo se u potpunosti složili sa autorom, ali već smo sledećeg momenta nastavili da živimo naš život kao da imamo slobodnu volju. Istinita intuicija ili prokleto možna iluzija je do te mere neprobojna i nezamenjiva za naše iskustvo življenja. Ni sama diskusija između determinista i kompatibilista nije nam posebno intelektualno uzbudljiva - i jedan i drugi stav za početak zahtevaju da se makar donekle identifikujemo ili sa sopstvenom, individualnom svešću, pa da kažemo da misli koje se u njoj pojavljuju nisu "naše" ili pak da se, u slučaju kompatibilista, identifikujemo sa sivom tvari u našoj lobanji i da kažemo da mreža neurona jesmo mi, pa su tako i sve moždane aktivnosti naše.
Bilo kako bilo, ubeđeni smo u jedno - danas je Sem Heris odlučio da ustane i ode u klozet, pritom se vratio po mobilni telefon jer ga je zaboravio. Valja će mu da pročita vesti dok prazni creva. Bez obzira na to što je ubeđeni determinista, njegovo će iskustvo biti takvo da je to on odlučio. Mogao je čitati sastav deterdženta za rublje.
No comments:
Post a Comment