Knjige se čitati moraju. I loše knjige. I knjige koje nam se gade. I knjige sa kojima se svađamo. I knjige na koje režimo. I one što vređaju sve ono što smatramo "dubokim ubeđenjima" (mada, mi ne preporučujemo imanje baš tako dubokih ubeđenja, jer protivno takvim dubokim ubeđenjima, njihovi vlasnici često ostaju plitki). "Ego tunel" nije u stanju da nas iznervira, nadamo se da je malo takvih ostalo na ovom svetu, odnosno da smo se mi lišili takve pahuljaste strukture ega, ali jeste nas uspešno mučila minulih dana i nedelja. Tomas Mecinger ovoj knjizi pristupa kao spoju filozofije uma i moderne neourologije. To je, naravno, u redu. Filozof ne može opstati u pre-naučnom vakuumu i ignoristai krajnjeg poštovanja vredne domete savremene nauke, ostvarene tokom nekoliko minulih vekova. Ukratko, što neke od Vas već ovde može odvratiti, on je slika i prilika modernog mislioca na tom polju filozofije - materijalista, redukcionista. Takvi još uvek čine ubedljivu većinu unutar filozofske, akademske zajednice. Svest je slučajni produkt evolucije, materijalnih zbivanja u mozgu. Samosvest je iluzija, odnosno selektovana virtuelna realnost koju mozak formira i pušta u takozvani ego tunel u kojem smo "mi" zarobljeni (makar dok se identifikujemo sa samosvešću, dok mislimo da smo ego ili sopstvo). Naš osnovni problem i muka sa ovom knjigom jeste da je ona većinom svog sadržaja predstavlja selektivno izabrane eksperimente koji idu u korist osnovnim tezama, što se suštinski alterative redukcionizmu ni ne pominju, ali pre svega to što je - dosadna i suvoparna za čitanje. Ovo dobrim delom više i nije filozofija, nego nekakvog post-filozofsko delovanje koje jedva da je nauci potrebno. Ipak, vratićemo se na našu uvodnu rečenicu - knjige se moraju čitati.
Ego tunel, autorov termin, je pomalo nesretne metafora za zapravo prilično tužnu istinu redukcionističkog materijalizma - ništa sem prirode ne postoji, no i sama priroda nam je, suštinski transcedentna. Svest je tunel u koji mozak šalje ono što "misli" da treba da šalje. Uzećemo primer proste percepcije objekata u vanjskom svetu - maksimalno pojednostavljeno, možemo reći da percepcija, odnosno čulni stimulans izaziva treperenja, osciliranje neurona u određenim delovima mozga. Ipak, potrebno je da dođe do takvih aktivnosti na više mesta, na većoj površini mozga kako bi ti opažaji zapravo dospeli u ego tunel. Dakle, mnogi opažaji se zanemarivaju na "podsvesnom" nivou kao nedovoljno bitni, jaki... Mi od sveta znamo samo ono što "moramo" da znamo. Uvek je to virtuelna, subjektivna realnost, koju doživljavamo sa određenim zakašnjenjem. Uvek živimo u prošlom vremenu. Prošlom za onoliko milisekunda koliko je mozgu potrebno da šalje obrađene podatke u svest.
Autor u prvoj trećini knjige piše o nekolicini pitanja i problema kojima se bavi moderna neurologija i filozofija uma. Daje nam redukcionističke odgovora na pitanja kako nastaje jedinstveni, perzistentni svet u kojem ležemo, u koji se budimo i u kojem, makar tako izgleda, deluju i druga svesna bića. Navodi interesantne eksperimente koji pokazuju sa koliko uspeha ljudi mogu u svoj "telesni model" da integrišu strane, nežive predmete (kao što je gumena ruka ili čak samo refleksija desne ruke kod pacijenata koji su izgubili levu). Dalje se bavi pitanjima sadašnjeg trenutka, uopšte evolutivne važnosti svesti, empatije , slobodne volje... Objavljuje i nekoliko razgovora sa neurolozima... Sve to deluje pomalo kao da je pokušavao da nakrpi sadržaja.
Tek pred kraj nam golica malo više um postavljanjem raznih etičkih pitanja koja proizilaze iz raznih domašaja nauke o mozgu i svesti. Bavi se pitanjima psihoaktivnih, halucinogenih droga i njihovom legalizacijom i korišćenjem uprkos mogućnosti (kod nekoliko korisnika u hiljadu) razvijanja teških psihoza, jer nasuprot tim neželjenim dejstvima stoje stotine korisnika koji javljaju da su te supstance promenile njihov život, da su iskustva "na njima" neka od najvažnijih spiritualnih iskustava ili čak najvažnija u njihovim životima. Ukratko iscrtava viziju promene obrazovanja u budućnosti, neophodnosti učenja dece meditaciji, medijskoj higijeni uma... Kao i pitanjima veštačke inteligencije, odnosno veštačke post-biološke svesti i moralnosti delovanja na tom polju, tačnije nemoralnosti takvih eksperimenata. Da li bi bilo moralno i opravdano stvarati samosvesne mašine koje su naša kopija? Mašine koje, poput nas, jesu sposobne da pate? Ili je stvaranje mašina večnog blagoslova bolje? Da li bi ljudi mogli i hteli postati iste takve mašine? Na neuronskom nivou eliminisati patnju?
Materijalizam i redukcionizam su na površini laki. Filozofski laki (u njihov razvoj je ugrađeno mnogo mukotrpnog, kolektivnog naučnog rada). Od najmanjih, najjednostavnijih stvari razvijaju se kompleksniji i kompleksniji. Negde usput se stvara svest, a kod čoveka i samosvest - ego. Ego kakvim ga mi osećamo mora biti iluzija, produkt fizičkih čestica u našem mozgu, koji je tek evolucijska prilagodba na spošljašni svet. Ne može postojati perzistentno Ja, već samo vazda promenljiva prikaza spoljašnjeg sveta. Stvar je u tome što se mi sa ovime načelno slažemo. Individualno Ja je iluzija, to nas uči i Mahajana Budizam i Upanišadski korpus misli, Advaita Vedanta oslonjena na te spise, Daoizam, mnogi mističari diljem sveta i vremena i religijskih tradicija, kao i mnogi skriveniji oblici velikih zapadnih religijskih tradicija (Sufi, Kabala, hrišćanski misticizam...). Ono što neurologija i materijalističke teorije uma rade jeste objašnjavaju kako se ta iluzija odvija, kakvi su to konkretni fizički procesi unutar mozga. Koji se deo gnjecavog organa zasija kada vidimo, čujemo,. dodirujemo, sanjamo, doživljavamo mistične ekstaze u dubokoj meditaciji, vodimo ljubav... To je u redu, to je korisno. Divim se ljudima koji odluče time da se bave, nadam se da mi neće u životu trebati, ali im se divim. Nama je knjiga bila najubedljivija, njeni osnovni argumenti najefektnije izvedeni onda kada se navode primeri obolelih ljudi, odnosno ljudi kod kojih se integrisani modeli sopstva, sveta, vremena raspadaju. Fizičke povrede mozda dovode do toga da ljudi ne mogu da dožive celoviti svet kakvim ga mi, zdravi, vidimo, ili gube individualni identitet, ne mogu razaznati san od jave... To su za nas dovoljni dokazi postojanja "ego tunela", no čini nam se da su navedene drevne tradicije to odavno dokazale.
Najveća zamerka nam je potpuno ignorisanje i danas živih alternativa i unutar zapadne savremene misli o umu. Nasuprot redukcionističkom materijalizmu kojeg Mecinger ovde predstavlja kao jedinu mogućnosti, stoji ništa više sa naukom u sukobu - panpsihizam. Nećemo na ovom mestu širiti priču, niti generalno vidimo konkretno filozofsko stanovište kao sretnu alternativu (možda tek korak u pravom smeru). Činjenica da ne postoji čovečuljak u našoj glavi nije nova i nije od posebne važnosti, ali mogućnost postojanja nadindividualnog jedinstva svesti koja je transcedentna i/ili imanentna ili pak ideja da svest kreće od najnižih gradivnih elemenata fizičkog sveta (npr, elektroni, strune, štagod), preko biljaka (a možda i određenih sasvim na oko neživih objekata), pa sve do životinja i ljudi se nama ne čini ništa luđim od materijalističkog muka na tu temu. Od panpsihizma do nekakvog oblika panteizma ima već mnogo, odatle do nekakvih ozbiljnih učenja o nadindividualnoj monističkoj svesti još i mnogo više. Ipak, bilo koja od tih stanica je plauzabilna koliko i primitivni materijalizam, bez obzira koliko je scijentifička revolucija i uzurpacija misli čovečanstvo dovela u intelektualni ćorsokakm ostavljajući ih nesposobnim da uopšte tako nešto zamisle.
Više puta do sada smo isticali da je, za nas, filozofija već pozni i nepotpuni oblik ljudskog nadiindividualnog delovanja. Za nas ostaje drevna vizija Mudraca onaj ideal, arhetip u kome je saliveno sve ono što je zapravo ljudsko, ono što nas ljudima čini. Kod Mudraca su u jedno stopljene i filozofija i religija i pesništvo, ne prostim zbiranjem današnjih, odavno ojađenih kategorija, jer danas su sve tri navedene kategorije tolik odegenerisane u odnosu na izvor, da njihovo zbiranje više nema nikakvog smisla (mada je i više kategorija skupljeno u Mudraca, samo neke od njih su medicina, tehnologija, nauka, no njih ipak možemo da izostavimo jer današnji, obezduhovljeni, materijalistički oblici tih mudračkih delovanja donose vanredne rezultate, sve dok nisu sve što čovek čini i što čoveka čini). Filozofija koja je pokidana od izvora (na zapadu praktično Platon i sva post-platonovska misao) je zanimljiva i vredna tek sporadično i relativno. Njome se, makar u prošlosti, jesu bavili veliki umovi, pa su i dometi njihovih radova veliki, iako često, gotovo uvek, sa u samu srž ugrađenim greškama, odnosno limitiranostima, baš zato što su od izvora odsečeni. Bez pojma o Univerzalnom, valjani zahvati filozofije u diferencirano i individualno se neminovno okončavaju na njima, bez ikakvih posledica na ljudsko shvatanje Univerzalnog. Kada je situacija već takva, kada filozofi nisu više i pesnici, niti imaju duboke metafizičke uvide, a kada se pritom bave temama koje za nas nisu od ključne važnosti i to na način koji je nama stran i teško da može biti dalji od naše slike Mudraca, onda je pred nama mučenje na par stotina stranica. Pa, ipak, eto nas ovde gde preporučujemo knjigu. Mecinger nije pesnik. nije dobar pisac, nismo oduševljeni ni njegovom filozofskom oštricom. Ipak, ne možemo osporiti informisanost, širinu građe, ubedljivost argumenata... Korisnost u širem kontekstu samoobrazovanja i razvoja individue - nikako kao krajnja stanica, ali stanica na putu. Preporučujemo je svima koji vole da misle o pročitanom, da se sa njime raspravljaju, manje ili više informisano, manje ili više bahato (mi moramo sebe kritikovati ovde, bilo je jače od nas, ušli smo u raspravu sa daleko obrazovanijim čovekom).
Drevni Mudraci su znali ili naslućivali stvari koje Mecinger zahvaljujući kolektivitetu moderne nauke zna. Ipak, bili su daleko oprezniji od njega. Svesni da takva znanja, onome ko je nepripremljen, mogu naškoditi, a posledično razoriti čitavo društvo. Prvi put smo se sa time dotakli čitajući spise Bude Sidarte i Nagarđune (budističkog mislioca koji je vekovima nakon Sidarte nanovo pročistio učenje, uverio nas u prazninu praznine). Buda je bio prvi nepotpuni mudrac Istoka. Razjareno i besno je jurcao okolo i vikao stvari ne toliko suprotne od onoga što danas viču Mecingeri sveta. Ipak, iza Budinog učenja je sloboda od sveta. Materijalizam nas stavlja u kavez sopstvenog mozga, u svet laži iz kojeg nema izlaza.
Razarenja individualnog Ja je najveći i najteži zadatak kojeg se čovek može prihvatiti, i to bivajući svestan da najverovatnije neće uspeti u potpunosti i da to čak i nije potrebno (poželjno). U tome je cela svrsishodnost ovakvih knjiga. I sa naučne, eskperimentalne, rigorozne tačke gledišta naše nauke, jasno vidimo koliko je iskustvo individualiteta, moga Ja, sopstva, varljivo i lažno. Posebno su zanimljivi i delovi o "mističnim stanjima", na primer "vantelesnim iskustvima" gde ljudi u prilikom snevanja "izlaze" iz svojih tela... Naravno, ne postoji lična esencij koja može napustiti telo. Mozak u stanju, da tako kažemo, nepotpune aktiviranosti, ne može više da stvara kompletan model sveta u kojem je povezan prostor, model našeg tela, pojam o vremenu i tako dalje, pa dolazi do razorenih, isprekidanih predstava o slikama koje su nam od ranije poznati - eterično Ja bez tela pluta po svetu koji je nalik onom u kojem smo zapsali, ali uvek se mogu pronaći određene rušpe, mane, greške il isamo prekidi, distance ništa ne znače... Čak isam isnovi , koje je svako definitivno iskusio, isto to - nedovoljno precizne i ubedljive iluzije. Individualno Ja je najveći teret koji nosimo, a pritom je laž.
Ipak, moramo primetiti par stvari. Humanizam, nacionalizam, liberalizam, feminizam, socijalizam i sve druge emancipatorske ideologije nastaju na zapadu, na temeljima judeo-hrišćanske tradicije koja, barem u narodskim oblicima, insistira na postojanju individualne duše i besmrtnosti takve duše (tek u dubljim, skrivenijim ili danas izbrisanim pod-tradicijama se granica između ljudske duše i boga polako briše), takvih humanih ideja nema na istoku. Stvaranja takvih novih vrednosti nema više ni na zapadu (surogat u obliku nervoznog propagiranja transrodnih prava nećemo računati u ozbiljne ideje o jednakosti). Šta želimo reći, razaranje lažnog Ega - da, ali pitanje je šta ostaje iza toga? Materijalizam toliko lišen intelektualnog promišljaja, bivajući bolno uštrojen jeftinim (lažlljivim) racionalizmom ne može ništa ponuditi do pustinje. Budizam je jednako opor i težak, ali nudi mir, razrešenje želje - Slobodu. Posao neuorologa nije da nam daje takve izlaze, oni svoj posao perfektno rade (s tim da neki ubeđeno pričaju o stvarima za koje nemaju nikakve dokaze), filozofi koji na njihovom radu parazitiraju i grle materijalističke teorije uma su nam korisni tek toliko da nam približe sva ta saznanja i da nam, iako to ne žele, posredno ocrtaju razloge permanentene krize našeg doba.
Ako posle ove knjige osetite blagu depresiju, uzmite Upanišade ili "Tao te đing".
No comments:
Post a Comment