Iako sam pesimistične prirode - čak duboko ubeđen da su kritička misao o životu i postojanju, kombinovana sa empatijom i elementarnom mogućnošću pamćenja, lek protivu naivnog optimizma mladosti - uvek uspem da se razočaram u noći nakon masovnog zaokruživanja brojeva po listićima u Srbijici majci.
O režimu Aleksandra Vučića se nema šta novo reći. Ono što je najblatantniji primer apsolutne beskrupuloznosti zlog genija kojem nije ispod časti ma kakvo nepočinstvo i ludost, sve dok je u korist jedinog sebičnog interesa - ostanka na vlasti i konstantnog uvećavanja iste. Prijavljivanje građana Bosne i Hercegovine, konkretno ljudi iz njenog entiteta Republike Srpske na lažne adrese u Beogradu, kao i građana Srbije iz provincije, i onda njihovo dovlačenje u taj isti grad, kako bi glasali na lokalu gde se ozbiljno ljulja presto Oca nacije i auto-puteva i oca nemačkih fabrika i prve srpske čokolade... nije nikakva novost. To je proces koji je započeo još pred prethodne izbore, ali je dovršen do ovih, odnosno omasovljen do te mere da se više nije mogao sakriti. Ipak, nećemo preuveličavati realan uticaj tog marifetluka na konkretne rezultate, jer mislimo da on zaista nije velikog domašaja, nego tek podvlačimo dijaboličnost te zamisli. Do koje je mere Aleksandar Vučić neprijatelj demokratije, koliko on iskonski prezire ovaj narod, to je ono što je bitno, a ne nešto glasova što je dovukao u Beograd. Ako išta, kupovina glasova među najsiromašnijom, najugroženijom populacijom je svakako mnogo ozbiljniji problem. Ali, sve su to samo ilustracije iskonskog zla koji predstavlja režim, lik i delo Aleksandra Vučića. Svesni smo da su to prekrupne reči, da je verovatno i opasno političkog neistomešljenika i bukvalano satanizovati, ali iskreno, šta je biblijski Satana do entitet koji se zarad sopstvenih egoističnih interesa hrani i koristi ljudskim slabostima? Nekome oprost grehova, nekome kilogrami kokaina, stanovi, legalizovanje stotina kvadrata, poslovi u izgradnji puteva, u uvozničkim špekulacijama, farmama marihuane, povlašćenom izvozu oružja... a nekome, tek tri hiljade dinara, pod uslovom da glasaju za njega. Razlika je samo u tome da li ste mu pajtaš, kum ili na bilo kojii način lično korisni ili ste tek anonimni Rom ili neka opšta, siva i uboga sirotinja sa oboda Beograda. Dakle, neprijatelja znamo i on nas nije iznenadio ni ovaj put.
I dalje nismo sigurni zašto su se ovi izbori dogodili. Sada nakon što su održani možemo imati nekoliko objašnjenja, mada ipak je sve to naknadna pamet i sklonost da se prošlost manifestovane stvarnosti tumači u korist pobednika. Sada nakon još jedne njegove pobede, možemo naći hiljadu i jedan razlog zašto su mu ovi izbori dobrodošli, no to nam ne govori o iskonskim motivima za zakazivanje istih, jer je teško poverovati da je baš sve ovo što je njima dobio, zaista i želeo i planirao - ako pak jeste, onda mu svaka čast. I dalje verujem da je jedan od razloga to što bi na proleće iduće godine ili bilo kada nakon toga Aleksandar Vučić još teže dobio izbore, naročito u Beogradu koji je većinski i sada, to je sasvim sigurno, izgubio. U svojoj masi crno-crveni blok SNS-SPS je osvojio manje glasova no ikada od 2014. godine. Rezultat SNS-a je bolji nego na prethodnim izborima, ali je to na uštrb manjeg koalicionog partnera - SPS je došao na ivicu starog cenzusa u Beogradu, a na republici ne dobacuje ni do 7%. Nećemo se ovde tešiti padom od nekoliko procenata u ukupnom zbiru dva usuda naše zemlje (radikala i socijalista), jer je situaciju u državi takva, da je režim morao pasti i to strovaliti se u samog sebe. Da ne pominjemo sve afere, sav krvavi trag koji je ostao iza ove odvratne godine, sama inflacija je morala biti dovoljna za pad ovih zlotvora. Ali bahatom tehnologijom zloupotrebe vlasti zarad osvajanja iste Aleksandar Vučić je uspeo da ni okrznut preživi najgoru godinu u svojoj dugoj i mučnoj karijeri šefa mafije. Ne samo to - u govoru nakon prethodnih izbora apostrofirao je SPS i stranke desnice kao, pod a) profitere od rata u Ukrajini i/ili pod b) kao opasnost koja raste. Danas deluje da je ovo glasovanje bilo upravo demonstracija sile prema obe pomenute grupacije. Ne tvrdimo da je to tako zamišljeno, ali jeste tako ispalo. Kao što smo već rekli, SPS je blizu istorijskog minimumu i verovatno će do sledećih izbora biti progutan i u potpunosti, odnosno neće to biti tek ukoliko Vučiću to ne bude odgovaralo. Dok su stranke desnice (a zapravo mahom pro-ruske, anti-EU i stranke sa jalovom "Kosovo je Srbija" frazom na usnama) razbucane. Dveri i Zavetnici naravno neće otići u istoriju, neee, ma jok! Makar izbori bili tek za četiri godina, kada Boško bude sasvim sed, a Miličina politička karijera maltene napuniti osmanaest leta (od kada je bila mlada radikalska nada) oni će i tada, uprkos borama i sedama, salu i kenjkavom potencijom, kenjati o tome kako su nova lica na političkoj sceni, novi put za Srbiju i sva ta njihova sranja. Na ovim izborima su obe zamenjene još buđavijom verzijom sebe. Dveri donekle, Zavetnici još manje, u sebi ipak imaju makar trun autentičnosti, oni po svojoj prirodi okupljaju opozicione glasače, ali same nisu opozicione stranke (Dveri to jesu bile dugo, ali čini se da se večno mladi Boško umorio života od mandata do mandata), zato su i izvisili ili možda samo ovog puta nisu imali Službu iza sebe da za njih navlači rezultate i pumpaju rejtinge, a i nije ih više bilo na televizija sa nacionalnim domašajem. Novi miljenik Sivih eminencija i Crnog Gospodara je upravo Nestorović i karikaturalna skupina oko njega.
Da se razumemo, sve ovo iznad izrečeno nije jalovo, doktrinarno moralisanje, ovo je tek opšte poznata dijagnoza kojoj nije cilj da ocrni Crnog, nego samo da ocrta neprijatelja i da samo nagovesti moj stav - sa Crnim Vladaocem se ne može takmičiti kao do sada. Od njega se može očekivati samo zlo, koje je kad-kad ograničeno samo kukavičlukom. Niti je ovo neko veliko pljuvanje po lažnoj opoziciji i njih znamo već predobro... Neću u nastavku osuti drvlje i kamenje po opoziciji, iako želim da to uradim. O, kako želim da im se svima najebem majke. u stvari, verovatno hoću osuti svašta po njima, ali i to svašta će biti dvadeset procenata onoga što verujem da zaslužuju.
Cela farsa koja se trenutno odvija u RIK-u/GIK-u, cela formalno-pravna pucnjava u prazno, prosto vrišti gluma, jeftina šmira. Ujedinjena opozicija sada želi obaranje svih izbora, na svim nivoim. Mi znamo da toga neće biti, da je apsolutni maksimum koji je moguć jeste ponavljanje izbora u Beogradu i to ispod žita - tako što, eto, Nestorović neće hteti da pravi koaliciju ni sa SNS-om, ni sa opozicijom, a Vučić prepošteni nije mogao da nađe dva, tri odbornika na bilo kojoj od opozicionih lista koji bi preleteli za koju stotinu hiljada, do par miliona evropskih. Kada izbora na svim nivoima ne bude. Kada parlamenti Republike i Pokrajine budu sazvani, plate i dnevnice krenu da teku, kao i stranačke prihodi na ime poslaničkih mandata, da li će i tada SPN negirati rezultate izbora? Teško je poverovati u to. Ima ljudi koji tvrde da je ovo poslednja šansa za ljude u "demokratskoj" opoziciji, valjda misleći na Tepić, Aleksića, Dobricu Veselinovića, Lazovića, Ćutu... pošto je poslednja šansa za Đilasa, Zelenovića, Jeremića, Tadića, Radulovića i... pa, da tu ipak prestanemo nabrajati tužne karikature... Uglavnom, za tu garnituru političara poslednja šansa se davno dogodila. Đilas je dva puta gubio izbore u Beogradu, nakon što je bio gradonačelnik. Jeremić je kao kandidat za predsednika države imao pet procenata, tačnije bio je četvrti na tim izborima, iza ironičnog anti-kandidata koji ga je tukao sa bezmalo duplo više glasova. Okej, ne bi to čak ni bilo tako strašno, naš narod voli štos i zajebanciju, nego taj rezultat koji je Jeremić postigao je i ubedljivo najbolji u njegovoj karijeri. Sada nije, zajedno sa krhotinama svoje stranke (stranke koju je očigledno sam Đilas razvaljivao jače no bilo ko drugi), dobacio ni do jednog procenta. Tadić zajedno sa nekada perspektivnim opozicionarom, danas hodajućom sprdačinom - Radulovićem, je takođe na oko jednom procentu... Alo, bivši, dvostruki, predsednik republike! I da se razumemo mi - na jedan procenat su manje više i svi ostali "lideri opozicije". Da se svi rastave na sastavne delove, izađu na izbore sa svojim stranka, sa svojim imenom i prezimenom, bez da se sakrivaju iza političkih anonimus, niko od njih ne bi dobacio do pet procenata, ma teško do tri.
Nakon prošlih izbora, bilo je glasova koji su pokušavali da nađu neko svetlo na kraju tunela u činjenici da su dva opoziciona bloka okupljena oko Jeremić/Aleksić-Đilas/Tepić osovine i zeleno-levi blok oko NDMBG-Zelenovića-Ćuta/Ekološki ustanak u parlamentu, sa solidnim brojem poslanika, da je ta činjenica makar zalog za budućnost. Da, bila bi, da je zeleno-levi front postao unitarna politička opcija, jedinstvena, ne nužno centralizovana (ne, nikako to), ali jedna grupa, sa jednim predsednikom, jednim liderom. Nije se desilo. Onaj drugi blok Jeremić-Đilas, pukao je odmah nakon izbora. Nećemo ovde pominjati sve pičvajze koji su nastali odmah nakon tih izbora i svih cepanja i usitnjavanja koja su usledila sve do danas. Ukratko, za godinu i po dana dobili smo bar još pet lidera opozicije. Inflacija liderstva je na tom delu političkog spektra tolika, da je i neki Miketić pokušao da cepa Ekološki ustanak. No, njemu je iscureo snimak na kome se, navodno, drogira i kilavo jebe. Navodno, jer to zaista nisam želeo da to proveravam.
Kada bi se mene pitalo šta posle ovih izbora? Prvo bih rekao da se Tadić, Jeremić, Đilas, Radulović, Boško Obradović, Milica Zavetnica povuku sa političke scene. Ovih par poslednjih jer su prosto propali, a oni prvi, te silne vedeta nekadašnjeg DS-a - jer su se temeljno smučili narodu. Anti-kampanja vlasti koju trpe Aleksić, Tepić, ljudi okupljeni oko NDMBGD, Ćuta, Milivojević... jednostavno ne može biti uspešna koliko pljuvačina Đilasa. Jer, znate kako, da ne seremo mi mnogo samo zato što Vučića ne možemo očima videti, znamo mi Đilasa. A sećamo se i Tadića. Zaista je dosta tih likova. Ako im je za trunčicu stalo do Srbije i normalnog života u njoj, onda potpuno povlačenje iz politike je jedini način na koji oni tome cilju mogu pomoći. No, naravno, jebe se njima za Srbiju. Za neke od njih je politika samo dobar biznis, ono gde su se obogatili ili gde su sebi obezbedili makar lagodan život, prepun sjaja, poznanstava, salona, prijema, a bez ,nekog rada, bez neke posebne muke... Za neke je to samo ego koji želi opet predsednikom biti.
Druga stvar koju bih voleo videti jeste ukrupnjavanje političke scene. To bi nas makar otrpljenja islušanja i gledanja nekog tamo Pavla Grbovića kao lidera opozicije, i ne samo njega, nego i njegovu verenice, koja se sa blokade Gazele povlači - jer se plaši nasilja. I nije bitno to štoo se ona povlači, nego što ona, kao verenica Pavla Grbovića i valjda drugi čovek nesretnog PSG-a daje neku izjavu za televiziju. Dok takvi lideri i verenice dobijaju mikrofon da kažu bilo šta, ova opozicija zaista nema neku posebno svetlu budućnost. Kažem, posebno svetlu, ne da nemaju budućnost - mandati u skupštini su im svakako fina opcija, nije im to tako loše, moš se preživi. Nama sa njima takvim budućnost tmurna je. Neverovatno je koliko je to jednostavno. Sva ta liderska bagra ovde deset godina kukumavči što ih nema na televizijama. Okej, to je tačno, nema ih. Neću biti prvi koji će primetiti da je moguće da je to za njihovo dobro. Ali, hajde da to ostavimo po strani, nego, kada je već situacija takva, da je dolazak do masa kojima su RTS, Pink i Hepi izvori informisanja, a znajući da naš narod, posebno taj deo našeg naroda, voli liderske figure, oni su deset godina proćerdali pokušavajući da od Grbovića (i njegove verenice), Miketića, Ponoša, Tepićke... naprave nekakve lidere, makar nekakva prepoznatljiva lice. Opoziciji je potrebno jedno lice, eventualno dva bloka i dva lica i to je to. Kada se dobije mrvica vremena na televiziji gostuje Lider Opozicije, taj jedan lider. Nek je jednom mesečno, nek je jednom u dva meseca, ali on gostuje, on priča, on je lice opozicije. On jedan ili ona jedna. Može Parandilović da saspe sve i svašta u lice Orliću ili Martinoviću - njihova lica i služe tome da se neko na njih izdere - u aprilu mesecu u nekoj debatnoj emisiji, ali čemu to služi kada će njegov red na televizijskih pet minuta biti za godinu dana? Dok se svi Grbovići izređaju, prosečan teletabis će zaboraviti onog Grbovića koji mu se dopao, a u toj šumi Miketića, neće znati ni gde je, ni da se kandidovao kada dođe dan izbora. Prosečan teletabis glasač će možda nekada reći "joj bio onaj... jebeš mu majku, kako se zvaše.. razvalio ovog Orlića" i tu će se sve završiti. Tako u krug. Naravno, jedno je reći da bi to valjalo uraditi - ujediniti opoziciju pod par prepoznatljivih imena. Naći ta imena, i zapravo imati neki kvalitet iza tih imena, nešto je sasvim drugo. Naravno, i ovi Grbovići i verenice bi morali imati ljudski kvalitet koji podrazumeva prepoznavanje boljeg od sebe. Mrka kapa.
Sledeća stvar, još manje verovatna od bajki izmaštanih u pasusu iznad - pojava autentično opozicione opcije koja je sposobna da skine Vučiću dvadeset procenata glasova. Njegovih dvadeset, odnosno oko osam, do deset od ukupnog broja. U stvari, nebitno je da li su to glasovi SNS-a ili SPS-a, znamo svi da su to isti glasovi, da ta publika šeta od Vučića do Dačića, od Šešelja do Miloševića, ponekad malo i do Karića i Velje Ilića, ali da je sve vreme to jedna te ista sorta ljudi. Potrebna je autentična narodnjačka opcija, iznikla iz iskreno opozicionih ubeđenja, koja je sposobna da upravo udari na režim. Ali tu dolazimo do prave Kvake 22 - autentično narodnjačka opcija može da postoji, ali nikada ne može da dođe do svoje prirodne publike, jer su kupci takve politike na Pinku i Hepiju. Lažna narodnjačka opcija koja će služiti da amortizuje određeno nezadovoljstvo u tom korpusu glasača, kao i podizanju opšte konfuzije i daljem obesmišljavanju politike i demokratije, može da nastane pod diktatom Vučića i operativnom izvršenju Službe - onda dobijemo Nestorovića, koji se sa navedenih televizija nije skidao. Jednostavno, čak i iz iskrenih demokratskih ubeđenja, teko je zamisliti Srbiju koja u vlasti nema reprezente te politike. Na kraju krajeva, mi nikada i nismo imali vlast bez tog narodnjačkog elementa - još i ponajmanje nakon 5. okobra, ali i tada je Velja Ilić bio bitan faktor i ta figura koja je, koliko-toliko, zadovoljavala bar deo takvih glasača, da bi se već kroz par godina na političku scenu, odnosno na vlast vratio SPS, a pomenuti Karić buknuo u jednu od najpopularnijih političkih figura, dok su Radikali sve vreme rasli i vraćali i uvećavali popularnost koju su imali devedesetih godina. Oko neophodnosti takve opozicione snage (ja bih je nazvao populističkom, ali narodnjačka lepše zvuči, a i nužno nije znak jednakosti između dva pojma) nema dileme, ali realnost podizanja takve političke opcije je malo verovatna. Gro opozicionih glasača je urbano, globalizovano i ne zanimaju ih te priče. Oni koji bi sigurno priglili "iskrenu narodnu, srpsku opoziciju" za takvu opoziciju ne bi ni čuli, osim ponekad, po nečemu lošem.
Aleksandar Vučić će, ukoliko izdrži mandate koje ima - predsednik, premijer, dobre šanse ima i za gradonačelnika Beograda - postati apsolutni šampion u vladanja Srbijom, ukoliko to već i nije. Navodimo sve tri funkcije, jer on suštinski i obavlja sve to i još mnogo šta. Ako baš i ne obavlja, onda makar to tako izgleda i to je samo p osebi dovoljno. Pokazao je neverovatnu ljigavost i beskrupuloznost. Kako reče Pajtić - primer DS lidera koji se pristojno povukao iz aktivne politike i danas je shodno tome opet stekao određene simpatije, makar u delu javnosti - i mafija i komunisti i režim Milošević Slobodana imali su granicu "žene i deca se ne diraju", Crni Gospodar i njegovi gremlini nemaju te kočnice. Njegova jedina granica jeste granica, kao što smo već rekli, njegovog kukavičluka. Tačnije, njegova najveća vrlina (za njega samog) jeste silna glad za vlašću, ali ta glad je i njegova mana, odnosno slabost. Mi ovde nećemo nastavljati ovu misao. Odnosno, nećemo je dalje razrađivati od samo još jedne rečenice - opozicija mora početi da ga gura u situacije gde će morati da rizikuje. Za sada nije bilo ni trunke takve hrabrosti sa opozicione strane. Nećemo navoditi primere kako bi to primoravanje Vučića na rizik izgleda, prvo što i sami nismo sasvim sigurni u to, a drugo mnoge ideje koje nam padaju na pamet su daleko od mirnih šetnji. Ono u šta smo sigurni jeste da dosadašnji pokušaji nisu uspešni i da neće biti uspešno ni ovo što se sada dešava. Iskreno, više nam je cela situacija zanimljiva u smislu isčekivanja vadilice za samu Aleksić/Tepić opoziciju. Kako će se sami isčupati iz ovoga i kako će posle svega sesti u poslaničke klupe. Oniuni ovoga puta nisu uspeli da nateraju Vučića na neku ozbiljnu reakciju, lopta nije zaista u njegovom dvorištu, potez nije na njemu. Opozicija je zapravo sve što ima stavila na kocku, bez da ikakav veći ili makar jednaki zalog zahtevaju od Vučića. Što bi njega tačno zanimala cela igra oko RIK-a i GIK-a? On će mirno sedeti sa strane i naslađivati se formalno-pravnim argumentima koji su na njegovoj strani, dok je i ako je opozicija bacila kocke, nekako opet red na nju da baca i da vidi da li će istrajavati u ovome i pritom počiniti političku grešku ili bataliti i počiniti političko samoubistvo. Traženje poništavanja svih izbora, odnosno njihovo nepriznavanje od strane opozicije, podrazumeva i njen dalji bojkot posledica tih izbora. Očigledno je da idemo u pravcu toga da opozicija ne verifikuje svoje mandate. Odnosno, to je ono što je sada ključno. Kakve će posledice to imati na vlast i opozociju, kao i naše društvo u celini, teško je suditi, no plašimo se ne prevelike. Prošli put, nakon doduše bojkota izbora, što je kudi-kamo nezgodnija situacija za vlast, smo imali oročenu vladu i lažne dijaloge političkih stranaka pod okriljem EU. I iz svega toga dobili smo - đokicu. I zaista ne vidimo da ćemo ovaj put dobiti bilo šta drugo.
Kako god bilo, voleli bismo da je ovo poslednji ples Tepić i Aleksić, tačnije ukoliko ne uspeju da makar obore izbore u Beogradu može se mirno reći da su svoje šanse imali i da su ih i konačno sve proćerdali. Zapravo, oni su svoje karijere već završili, šanse proćerdali, sve ovo je neki nastavak koji već niko ni je tražio. Njima je već mesto na smetlištu političke istorije. Naravno, ne verujemo da će se to tako zaista dogoditi. Tužno iskustvo nas uči da je u Srbalja "jednom mandatlija, uvek mandatlija" životni kredo. Jednom kada se okuse čari poslaničkih dnevnica i leba bez motike, teško se sa te igle, a i skupštinske kašike, skida.
No comments:
Post a Comment