Brate, (ne)moraš poslušati prvi album Električnog Orgazma!

 

    "Brate, moraš poslušati prvi album Električnog Orgazma! Narezaću ti ga.", od prilike tako nekako bi glasila rečenica koju bi mi drug ili drugarica izgovorili pre dvadesetak godina. Već je i tada debi album beogradskog novotalasnog sastava (kasnije u karijeri su se  i sasvim prešaltali na klasičnije R'n'R forme) bio star i više od dve pune decenije. Zbirno to je sada muzika koja je matora koliko i, manje-više, prosečan stanovnik Srbije. Poslednji put kada sam ga slušao (inače je ovo jedan od onih muzičkih putovanja koja se moraju puštati kroz slušalice, kako bi se uhvatio svaki detalj zvučnog pejzaža), pala mi je na pamet misao - Da li bi ovo današnji srednjoškolac mogao da svari? Da se ne lažemo, i u "moje doba", kao verevotano i u doba kada je ovaj album objavljen, ovo parče umetnosti je bilo rezervisano za čudake, ipak čini se da je pre četrdeset godina bilo više čudaka, makar u velikim gradovima Socijalističke Republike Srbije, kao i u ostalim delovima bivše nam zajedničke države. Teško mi je zamisliv današnji klinac ili klinka koji sebi, u svetu socijalnih mreža i konstantno pritiska da bude prihvaćen, može da dopusti sebi da bude toliko čudan i marginalan kako bi slušao prvi album Električnog Orgazma. Nije to kao slušati nu metal u "moje doba" ili komercijalizovane varijante "emo"-a samo nekoliko godina kasnije. Mi što smo slušali "Fleke" pre dvadeset godina smo bili čudaci i među čudacima. Slušati "Fleke", "Voda u moru" ili "Krokodili dolaze" tada je bilo nesvesno odustajanje od uklapanja u malene subkulturne grupe koje su se formirale po obodima školskih dvorišta. Dakle, ukratko, smatramo da je ovaj komad muzike izuzetno vredan sa jedne, ali i bolno prevaziđen sa druge strane. Vredan je nama, vredan je i starijim generacijama, savremenicima Novog talasa/Novog vala u Jugoslaviji, ocvalim muzičkim kritičarima iz tog perioda i kome još? Nikome. Možda će ga nekad, neko iskopati i "otkriti" i možda na tren čak i bude u trendu, ali nikada neće više imati generacijsku ili međugeneracijsku vrednost. Naša je teza do je to njegova priroda. On je takav i morao biti, inače ne bi bio ono što jeste.

    Naravno, nismo do te mere banalni da ovde tvrdimo kako su nove generacije manje vredne od onih koje su sazrevale pre samo dvadeset ili četrdeset godina. Potencijal vascelog čovečanstva se krije u apsolutno svakoj jedinci. Čovek kao potencijal je uvek isti, kao metafizički naboj, samo je njegova kolektivna sposobnost da se uzdigne, odnosno da zauzme mesto koje mu pripada, sve slabija. Ta činjenica je najočiglednija na sve manjim ambicijama koje stoje iza umetničkih dela. Čovek nikada nije, u proseku, mogao da bude ni visoko etičko, ni estetičko biće. Vazda je svetina bila zadovoljna valjanjem u najnižim domenima, kako bi indijska tradicija rekla - ljudi su, kao manifestovana bića, najčešće bića najnižih čakri. Seksualna i zadovoljstva koja im mogu pružiti hrana i alkohol. Naravno, u potpunosti duhovno integrisana, realizovana osoba diže na više stupnjeve i  seks i hranu i alkohol, no degradirani čovek, kakvi su bili Odisejevi drugovi na primer, se svodi na nivo svinje, no dok svinja ne budi gađenje i sažaljenje, naprotiv - svinja živi svoju prirodu i na slobodi je divno biće vredno poštovanja, takvi ljudi to čine. Prošlost je donosila, ipak, neretke individualne pojave, kako etičke, tako i estetičke, koje se nisu zaista uzdizali iznad ljudi, nego su samo ostali na nivou predodređenom za ljude. Nije Isus nadčovek i Bog, on je tek čovek, dok je većina ljudi manje od toga. Nije umetnost Betovena neki nedostižni ideal, neko čudo koje se dogodilo u istoriji čovečanstva označenom čemerom, jadom i nedostojnošću. Naprotiv, Betovenove simfonije su ono što je podrazumevani ljudski nivo. A mi smo ispod njega. Nedostojni. 

    U ne tako davnoj prošlosti očigledna je postala totalna promena kod čoveka. Čovek napušta svako kretanje ka nadindividualnom. Sve što je ostalo su usamljene individue koje ni same ne znaju ka čemu idu, očajnički pokušavajući da umnože sebe same, da uvećaju svoj individualitet, a svaki pokret ka tome je uzaludan - individualitet  im se drobi pod prstima poput halve. To neodrživo, obezboženo stanje, za dušu je neizdrživo i moralo je da stvori neki lek. Tačnije, placebo, još tačnije - otrov. Kolektivizam. Nije u pitanju suprotnost, koliko samo izopačeno stanje individualnosti: slabašna individualnost se skriva u krdo sebi sličnih. Tako slabašni preziru one jače individue koje još mogu same da stoje. Sa druge strane, te jače individue preziru krdo. No i jedni i drugi su u ponoru greške. Zidanje je to Vavilonske kule na poroznom tlu, bez temelja. Još će oni zadrti u svojoj izabranoj zabludi štovati svoju zadrtost. Oni su verni svojim idealima. On je postao komunist sa osamnaest i to ostao do groba. Onaj drugi, što menja ideološka opredeljenja sa godišnjim dobima, će to tužno lutanje nazivati rastom, uvek pretpostavljajući da je trenutna ideološka potka kojom je opčinjen vrednija od prethodne... Gubljenje nadindividualnog iz ljudskog kolektivnog vidokruga je u umetnosti najočiglednija. Jer da je svet idealno mesto, čovek ništa i ne bi radio do stvarao umetnost. Ne nužno idiotski klasifikovanu umetnost, jer sve može biti umetnost, ako predstavlja kreativni pokret duše ka gore. Kada je čovek prestao da stvara umetnost za celo čovečanstvo, prestao je da ga stvara i za bogove. Betoven, Mocart, Gete, Šekspir, Homer su za celo čovečanstvo. "Lični ukus" je tu nebitan, nema tu šta da se diskutuje ili ne diskutuje o ukusima. Niti ta dela ikada mogu da budu prevaziđena, samo epohe mogu biti u svom totalitetu nedostojne tih dela, nikako obrnuto.

    Već Šopen nije za celo čovečanstvo. Njegov kreativni genije nije sporan. Samo njegovo delo nije za svakoga, tu već ukus igra ulogu. Rascepljeno, individualizovano čovečanstvo se može podeliti i zakrviti kod Šopena. Za njega je potrebna tananija individua, nežnija, tiša, okupana ljubavlju, mesečinom, u proseku češće žena, nego muškarac. Drugi deo čovečanstva - jači, muževniji, otresitiji staće izaVagnera. Za Betovena je potreban samo čovek u svojoj punoći. Pre smo imali pojavne oblike umetnosti, sada imamo žanrove. Svaki žanr za određenu skupinu ljudi. Velike književnosti maltene više uopšte nema. Kao ni muzike. Čajkovski možda poslednji nadindividualni kompozitor, Man poslednji takav pisac. A i njih ovim verovatno častimo pozamašno. Poezija kao najviši oblik umetnosti je pod navalom individualizma u potpunosti mrtav trenutno. Nikog nije briga za do te mere individualizovane, egocentrične bljuvotine. I u tome je kvaka, moderna umetnost je samo za one koji se u njoj prepoznaju. Ona je za lenjog konzumenta. Naravno da nas ne može biti briga za egzistenciju nekog pesnika iz Pariza, šta nas briga kako se on osećao dok šeta pariškim ulicama dok dobuje kiša? Zato je moderna poezija nebitna. Osim ako se i mi osećamo baš kao autor tih stihova, ako ne pomislimo da su ti bedni stihovi naši, ako u njima prepoznamo svoju tužnu situaciju. Da bi slušao "Don Žuana" moraš se uzdignuti do njegovog nivoa, da bi slušao nu metal dovoljno je da si besan tinejdžer.

    Mi nismo do te mere, nismo uopšte, konzervativni pa da izvalimo da je posle Betovena muzika umrla. Naprotiv, baš na slučaju Novog talasa i Električnog Orgazma vidimo da je to netačno. Samo kažemo da je to umetnost za specifičnu publiku i verovatno sa ograničenim rokom trajanja. Mnogi mislioci su se gnušali demokratije. Ne iz razloga koji je očigledan - da će bogati opet imati svu vlast u rukama, nego iz elitističkog stava da, zaboga, nepismeni rabadžija ima isti glas kao akademik. Makar smo mi kao narod videli kako pogubno delovanje drtavih, iskompleksiranih akademika može biti. Pank i Novi Talas su muzički pokreti koji su možda i u najvećoj meri promovisali pravo svakog da izađe na binu i kaže šta ima. Konzervativne prepreke za bavljenje muzikom su u potpunosti srušene - više niste morali da budete talentovani, samo kreativni. Tačnije, određeni nivo talenta se podrazumevao, ali rad na tom daru retko kada, Dovoljno je bilo biti  svoj, originalan, individualan. Ako uzmemo u obzir desetak najpoznatijih novotalasnih sastava sa područja Jugoslavije, čak i površnom slušaocu je teško da ih pobrka. Idoli, Orgazam, Šarlo, Haustor, Azra, Luna, Paraf... nemoguće je zameniti i jedan od njih za neki drugi, iako su očigledno plod jedne iste ideje, jedne iste epohe, jednog istog pokreta ka individualnom. Uporediv muzički događaj je pojava Drugog talasa norveškog blek metala. Muzički pokret koji svoju ektremnu individualnost oživljava u ideologiji satanizma, kao potpune anti-teze oboženoj nadindividualnosti. Iako je tamo muzička baza bliža, i nekada nije sasvim lako laiku da razlikuje bendove, ipak se sa tek malo pažnje otkrivaju jasne razlike između svih junaka pokreta. I u oba slučaja usiljene kopije koje su ubrzo usledile su tužne predstave. Ko sa i malo ukusa i znanja može slušati Oktobar ili Pilote, pored Idola?

    Album nije konceptualan, neke od pesama su se pojavile već na antologijskom, kultnom "Paket Aranžmanu", no idejno su tako uniformne, a sonično šarenolike, no opet teku iz istog izvora, da kao celina sjajno funckionišu. Igranje sa ružnim, odvratnim, besmislenim je konstanta. Ismevanje gluposti krda iz ugla jake individue, Samo ime benda, samim tim i ploče, nosi to u sebi - degeneracija, otuđenje modernog čoveka. Nakaznost. Nesposobnost običnog čoveka krda da živi, da oseti život, čak i pravi orgazam, sa pravom ženom. Počinje numerom koja nosi ime benda/albuma, to je rasturena, nepovezana, neprijatna i ružna kompozicija kojom dominira monotoni zvuk sintisajzera i dramatičan, ali "jeftin" vokal nas uvodi u nakazni svet; "Električne ženske iz fabrike gluposti..." Konobar je slavljenje besmisla, tekst je beskrajno glup i stoji u sjajno kontrastu sa daleko ozbiljnijom "Krokodili Dolaze" - anskiozna, klaustrofobična, razbijena, sa frenetičnim, haotičnim središnjim delom u kojem upravo tek kroz slušalice svi detalji dolaze do izražaja - i saksofon koji vodi priču, namučeni vokali, očajnički vrisci, jednostavne klavijature, zvučni efekti lomljenja stakla, ritam mašina... sve je to jedna užasna kakafonija koja tako dobro funkcioniše. Verovatno njihova najbolja pesma ikada. "Voda u moru"je zanimljiva kritika upravo te slabašne samoživosti, sebičnosti - "Čovek u moru, spasite mene, ja hoću prvi, moram da živim, moram da živim... Nemojte žene, nemojte decu, ja više vredim... Žene su kurve, deca su drska"... Nećemo baš svaku pesmu dotaći. Ne estetika ružnog nego anti-estetika odvratnog je prisutna u već pomenutim "Flekama", na jeftine, letnje, lake note idu reči; "A ti si draga klala svinju, krv je prskala na sve strane, pazi na moju belu košulju", sa sve vokalnim imitiranjem svinjskog groktanja. "Umetnost" ismeva pretenciozne, urbane, umetničke tipove dugih kosa i brada, kao i u to vreme već ispuvane hipike i njihove prazne fraze i parole... 

    Album zatvara i najznačajnija numera na njemu. Nebo. Ovaj komad muzike se graniči sa genijalnošću, verovatno nesvesnom, no to tako često biva. Otvara je sintetički zvuk nalik orguljama, prati jednostavan marširajući ritam, tenzija raste, sve jače i jače. Ovo je muzički uzbudljivo. I onda kreće i pevanje, tekst koji može da služi kao manifest celog pokreta i kao osnovna potka i ovog teksta, njegova polazna i završna tačka. U par stihova je objašnjena priroda i individualizma, potreba za njim i njegov besmisao. Ova pesma nam otkriva zašto je "Električni orgazam" sjajan koliko i prevaziđen album. 

"Moje su nebo vezali žicom

Po mome mozgu crtaju šeme.

Hoće još jednu kopiju svoju

Da njome vrate nestalo vreme"

    Druga dva stiha nam kazuju sve što je ovaj tekst i želeo da kaže. Tada mladi, nadobudni momci, puni energije i ega, jasno vide da vrednosti pređašnje generacije više nisu važeće. Oni neće da budu njihova kopija, neće da njihove priče ispričaju još jedared, već hoće svoje parče sreće i slobodnog neba. Umetnost koja je stvar ukusa, individue, epohe je prolazna i teško da može da preživi par generacija. Zato su tako tužni ti ocvali rokeri što kukaju nad tužnom sudbinom muzike koju oni vole. Ona nikada i nije imala kvalitet potreban da preživi zub vremena. Svet je otišao dalje. Ne nužno ka boljem, no nije ni taj rok bio nužno bolji od onoga što mu je prethodilo. Zaista, brate, ne moraš da poslušaš ovaj album. Numera koja se ovde nije reprizirala, a bila je premijerno objavljena na pomenutom "Paketu" je anti-teza modernog doba i moderne muzike. Deca Novog talasa su, htela to ili ne, deca komunizma, nije ih bilo sramota da su pocepana, siromašna i jednaka, čak su to grlila i u tome uživala, baš kao što su i britanski pankeri deca radničke klase. "Zlatni papapaj" je još jedna kultna numera ovog benda, numera koja ismeva tadašnje snobove, tatine sinove, koji se gnušaju GSP-a, jer "kolima se brže stiže", površne koji vole "ženske fine, našminkane, doterane" i "naše glave prazne jesu, ali ko još za to mari. jer lova je najvažnija" Dok je danas muzički mejnstrim za neku novu omladinu više nalik reklamama za skupe butike i salone automobila, nego li... pa... muzici. Da, "Električni orgazam" je pregažen, pregazilo ga je vreme, neko odvratno vreme, ali ko još za to mari?

    Već odavno čovečanstvo korača pogrešnim stazama. Luta. Sve se više gubi. I mi stariji smo produkt tog lutanja i jedino što smo uspeli jeste da zalutamo još više i da tim novim klincima ostavimo još rđaviji svet. Svet u kojem će još teže naći pravi put. Nemamo prava da zucnemo, a kamoli da im solimo pamet o vrednostima. 

Jerusalim - Sveti i Profani (Banalne istine za banalna vremena)

 

    Neke istine su do te mere banalne i jasne da se istima misaoni ljudi u jednom trenu prestanu baviti. Kako pojedina istina prestaje biti tema tih školovanih, umnih ljudi, samo zato što je banalna i jasna, tako upravo ta neaktivnost ostavlja prostor šarlatanima, neukim, stupidnim i ograničenim, ali vrednim i glasnim da delaju na polju takve jasne istine. Primera je mnogo i da ih navodimo. Današnjem čoveku najjasnije i najočiglednije bi bilo da navodi takve primere iz modernih, prirodnih nauka. To su naravno primeri nižeg reda i nama ne posebno zanimljivi, no dovoljni da ilustruju dokle besmisao može ići. Rizikujući neoriginalnost, samo ćemo pomenuti primer popularizacije teorije ravne Zemlje. Taman kada pomenusmo originalnost - ovaj tekst nije originalan, on je tek kratka primena drevnih istina na moderan trenutak. Stari lek, za nove bolesti. Čuvar tradicionalnih znanja nema šta biti originalan, niti je on kao takav bitan, bitna je upravo istina. Ne naučna, ne dokaziva, ne apsolutna, dakle ne ni istina kako je moderni čovek razume.

    Drevni nauk, drevno znanje. Metafizika. 

    Bespuća interneta ili ne baš toliko bespuća koliko, ako ćemo da budemo iskreni - prva strana gugl pretraga, jeste prepuna tekstova sa naslovom koji nosi i ovaj kratak esej. Dakle i naslov je neoriginalan. Neki će se hrišćanski, muslimanski ili retki anti-cionistički jevrejski hodočasnik uputiti ka Jerusalimu i napisati srceparajući tekst u kojem će u jukstapoziciju smestiti hramove i "sveta" mesta "Svetog" grada u "Svetoj" zemlji sa jedne strane, a tmurnu političku, socijalnu, bezbedonosnu situciju sa druge. Sve zavisi od ugla, političke agende, pogleda na svet samog autora. Vidite, autor je u takvim tekstovima bitan, njegova egzistencija kao takva je bitna, da li je hrišćanin, jevrejin, musliman, jevrejin koji ne priznaje cionističku tvorevinu - državu Izrael i tako dalje, i tako dalje. Bitan je ne zato što je uman, već upravo što nije - zato što svoje frakturisane, situacione, omeđene poglede na svet hoće Vama da usadi. Da Vas ubedi u njih, makar i samo da hoće da Vam ih servira, prikaže, da ih podeli sa Vama, određeno podrozrenje je neminovno. Nećemo da se svedemo na sektarijansko čovečanstvo kao ti ljudi! Naravno, poznavanje egzistencije autora ovih redova bi čitaocu razjasnilo neke stvari, možda bi mu predočilo ili bar nagovestilo zašto je došao do stavova do kojih je došao (ponovo, stavova koje je zauzeo, ne otkrio), no sama činjenica da nastupamo sa tačke univerzalnog čovečanstva, da odbacujemo sektarijansko čovečanstvo religija, nacija, rasa, klasa, rodova... nas stavlja u superiornu poziciju. Tu mesta lažnoj skromnosti nema - ko gleda na svet kao hrišćanin vidi manje od sveta no on ko gleda sa metafizičkih visina. Ne morate znati u kojoj ljudskoj sekti je rođen autor ovih redova, jer on neće zastupati plitkoumne argumente te sekte. Elem, "sveto" se kao pojam u tekstovima tih po svemu profanih pisaca troši nemilice, inflatorno. Oni uopšte taj pojam nisu u stanju da razumeju, nisu biološki sprečeni - iskustvo svetog im je pred nosem, pred očima, u njima celima, no misaono, duhovno oni trenutno nisu sposobni da razumeju. Nisu sposobni svoj sektarijanski identitet da stave u službu svetosti.

    Ne postoji sveti Jerusalim. Ne postoji Sveta zemlja. Ne postoji jukstapozicija svetih hramova, svetih sokaka, zidova, stazuljaka, brda sa jedne i krvavih lobanja sa druge strane. U Jerusalimu niti jedan hram nije svet, niti ikona, ni krst, niti jedna relikvija iz jevrejskih hramova, niti jedna džamija nije sveta. Sve to skupa je profanisano, srozano u pustu materijalnost. To je ta banalna istina, toliko očigledna da smo je zaboravili. Davno smo je zaboravili, jer nije više bilo umnih koji hoće da je brane. Uman čovek koji brani drevno znanje nije originalan, može mirno potonuti u istorijski zaborav (samo idiotu istorijska popularnost i može biti cilj, to je još sa Markom Aurelijem razjašnjeno, ako ne i pre). Sve je manje umnih bilo, a broj šarlatana je rastao sumanuto. Sa njima i broj originalnih istina, ideja, misli, ideologija... Jedna takva originalna skupina ograničenih misli popularnih šarlatana je i nacionalizam. U Izraelu/Palestini ne vodi se nikakav sveti rat, nikakav religijski rat, već nacionalistički. Nacionalista ne razume pojam svetog. Može da ga arči i rabi od jutra do sutra, to i radi. Proglašava svetim kamenje, ognjišta, 'ektare oranica, pustinje, reke, grobove, crkve, manastire, ali time samo vređa sve te stvari, samo ih srozava u prljavštinu krvi i tla. Kao druga strana medalje, nasuprot tih silnih svetih gomila kamenja, postavlja se stradanje ljudi. Oh kako je Jerusalim divno, duhovno, drevno mesto, prepuno tanane religijske patine, oh kako je muslimanu baš džamija najlepša, kako se oseća drugačije u njoj, oh kako je hrišćaninu duhovno iskustvo proći stazom ka Golgoti... Oh kako je tužno što ljudi u tom Svetom gradu pate. Pogled je ovakav dakle - mrtve građevine u tom gradu, puste zidine su svete, a profana je situacija čoveka, uglavnom Palestinca ili hrišćanina. Kada ne bi bilo aparthejda, pritiska, diskriminacije manjinskih grupa ili ako ne bi bilo teroristiučkih napada na većinskog opresora, možemo zaključiti da bi Jerusalim bio ceo svet. Koliko plitko rezonovanje, upravo proisteklo iz temeljnog nerazumevanja pojma "svetog". Hramovi nisu sveti sami po sebi. U Izraelu/Palestini niti jedna lobanja više nije sveta, jer da jeste ne bi tako lako pucala. Nije sveta jer to nije lobanja čoveka, deteta, već je to lobanja Izraelca ili Palestinca. Nije sveta Golgota, jer onome kome je sveta Golgota, nije sveta najbliža džamija i sinagoga. Ne raste svetost iz mržnje, već iz ljubavi, igre, duha, duhovitosti, šale. Preozbiljno shvaćena svetost je profana i lažna. U jerusalimu su svi preozbiljni u odbrani svojih svetinja i zato u Jerusalimu ništa više sveto nije.

    Banalna istina - materija ne može biti sveta. Iz te banalne istine dolazi najveća moguća misaona greška. Greška koja je srozala ceo svet. Rezonovanje ide ovako - Ako materija nije sveta, a sve je materija, sveto ne postoji. Ovo je logično sasvim. Tačno je, a opet to je najpogrešnija rečenica koju čovek može napisati. Da li je drvo u šumi palo, ako ga niko nije čuo? Verovatno jeste, ali da li je išta na ovome svetu sveto ako mu se neko nije divio i nije ga voleo? To sigurno nije. Banalna istina - svetost je unutrašnji pokret duše. Svetost je igra duše koja doživljava svet. Ostavimo sada na stranu fiziku i metafiziku duše i/ili svesti. Upotrebimo tu reč, Duša, jer je sveta. O kako blasfemična misao u modernom svetu. Osećate li već kako nadolazi. Osećate li kako se bori sa vašim predubeđenjima. Čovek kao ultimativna svetost, to Vas učimo mi. Sa druge strane - Čovek kao kancer na licu prelepe Zemlje. Anti-humanizam u ime ekologije. Prenaseljenost. Prljavština. Čovek zaslužuje da nestane. A mi Vam ovde kažemo - Ništa bez čoveka sveto nije. Zbrka je nastala jer je čovek redak. Ljudi je mnogo, tu se možda i slažemo, ali među njima retko ko je čovek. Kako peva jedna prog. rock pesma na našem jeziku: "Gomila ljudi živi u stroju, sila ih broji stvarima. Gomila ljudi gmiže i stoji; Nema čoveka danima" (Azil 5 - Nema čoveka danima). Možete danima stajati na uglu kao Džoni Štulić i gledati kako "lepe žene prolaze kroz grad", bez da u njima spoznate jednog, jedinog čoveka. Materija zaista nije sveta... Ni materija koja okolo gmiže, puzi, kotrlja se, vuče se nije sveta, ako je duša unutra mrtva. Materija nije sveta... Sve dok je duša ne dodirne. Kao što ruka podiže kamen u fizičkom svetu, tako ga duša uzdiše na metafizičkoj ravni - tek kada ga duša dodirne i podigne, kamen postaje sveti kamen. Ništa u Jerusalimu nije sveto, jer nema čoveka, jer ima Izraelaca i Palestinaca. Čoveku je hram svet, ali Palestincu, Albancu, Srbinu je hram međa, dokaz, tapija na posedovanje zemlje. I drevni čovek je znao da je svaka planina gora Perunova, možda bi i imao onu "svetiju" od ostalih, ali svaka je bila sveta, jer je drevni čovek bio čovek, metafizički živ i otvoren. Danas je čovek homo sapiens. Danas je čovek vlasnik pogleda na svet, koji nikada nije zaista njegov. Nekada je bio imalac vascelog svetog sveta.

    Nije svetost, vaistinu, samo unutrašnja razigranost duše. Zaista ona ide i ka spolja, u aktivno, u delatno. Najčistija svetost je pasivna. Svaki akt ljubavi između dvoje je svet, odnosno može biti, ako se duše igraju i grle, ali najsvetiji je pogled. Miran i dug. Pogled bez dodira, čak i bez misaonog dodira. Tih pogled. Pogled bez mirisa i ukusa. Ali i poljubac je svet ili može biti svet, kada se duše gledaju. I seksualni čin je sveti ritual, kada se duše gledaju. I kao u svemu, kao i uvek, samo je čovečiji seks svet. Životinje se pare, ljudi se pare, čovek seksualni čin diže na nivo poetike, igre, meditacije. Nije sveto samo ono što osećamo i doživljavamo pod kupolom hrama. Sveta je izgradnja te kupole ili bilo čega, zaista. Kroasan može biti svet. Pica. Paprikaš. Viski. Pivo. Metla. Korpa. Češalj. O svakom od navedenih predmeta ili jela ili pića može se esej napisati, esej o mitologiji, religiji, metafizici korpe ili kroasana. Umetničko stvaranje je najčistije, najsvetije stvaranje. Iako i alatka jeste sveta, odnosno može biti, ona je čudnovata stvar. Kako je Bela Hamvaš pisao, treći element, treća sila. Čekić može biti posvećen i svet, ali i demonski. Umetnost ne može. Alat dolazi između duše i materije. Umetničko delo je brak materije i duše. Ispoljavanje duše u profanom, materijalnom svetu. Zato umetnost ne mora biti monumentalna. Večna. Teška. Monolitna. Zato na umetnost ne pada zaista patina vekova. Samo šarlatan, samo neuk i unutra mrtav se umetničkom delu divi jer je staro. Uživaš u njemu jer ti razigrava dušu tu i sada ili ne uživaš, ako ne uživaš danas, verovatno nećeš uživati ni za hiljadu godina. Ili ti ne umeš da živiš to umetničko delo ili je navodno umetničko delo, delo nekog bezvrednog. Zato je ples umetnost. Gluma. Muzika (pre stvrdnjavanja iste na nosače zvuka). Umetnost trena. Najlepša umetnost je ta umetnost, što kao žena igra, kao cvet cveta, kao što leptir leti - u jednom trenu i kraj. Ipak, divimo se i monumentalnoj umetnosti. Što stremi ka večnosti. Muškoj, snažnoj, kad-kad i na ivici demonskog, titanskog. Statua. Zgrada. Crkva. Slika. Roman... Teško je napraviti hram ili tvorevinu nalik hramu da ne bude svet. Čak i kada se diže iz pogrešnih razloga - sujete vladara, želje da se omeđi teritorija, iz griže savesti bogatog grešnika... Sam će hram podići poznati ili nepoznati umetnici, ugraditi svoje duše u njih. Nisu hramovi, ali su hramovima bliske, monumentalne su, veličanstvene, masivne, ali nisu svete - piramide Egipta, piramide južne Amerike (koje hramovi jesu, no daleko degeneriaane religije), one su tek suva materija, iako se uspinju ka gore, one zista rastu ka ponoru, ka Hadu. Samo profani se njima mogu fascinirati. Piramide su mrtva materija, natopljene krvlju i znojem, ali ne i milovane dušom. Titanske tvorevine. Kule Vavilonske.

    Ovde lako možemo doći do nama bliže situacije. Kosovo i Metohija. Naš čitalac možda neće razumeti situaciju Jeruslima, mada.. verovatno neće ni situaciju "naše južne pokrajine", jer će ga tu identitetski sektarizam uzeti pod svoje. Profanost, posrnulost u bezumnu materiju Kosova je kod Srba jednako bolno očigledna. Ništa Srbinu na Kosovu nije sveto, jer je Srbinu Kosovo samo teritorija, materija, a manastiri su mu samo dokaz da je pusta zemlja njegova. Čak i da oseti nešto od svetosti tog neba, planina, zemlje, tih manastira i gradova, čak da i shvati o čemu to Vasko Popa peva, jalova je i opora i smrtna to metastaza kancera na duši. Ta svetost izrasta iz kancera mržnje prema kosovskim džamijama, kosovskim albancima, grobljima albanskim... i dalje hrani tu mržnju ispod, kao što zeleno lišće otrovnog bršljena hrani koren što iz crkotine raste. Svetost "naših" hramova je hrana za mržnju "tuđih". Nije svetost sveta kada se hrani mržnjom. To je tek demonski pokret duše. Ka dole.

    Hrišćanin, jevrejin, musliman može Jerusalim nositi sa sobom bilo gde. U srcu. U duši. Jer to i jeste jedini sveti Jerusalim. Jedini koji vredi posedovati. Naravno, ovde je posedovanje zapravo grljenje, čuvanje metafizičkog Jerusalima. Kažu srpski nacionalisti - Kosovo ne može biti izgubljeno, već samo oteto. Kažemo mi - šarlatani neuki! Upravo suprotno! O, kako samo možete biti toliko slepi. Kosovo može biti samo izgubljeno, sveto Kosovo Vam niko ne može oteti, samo ga vi možete zaboraviti, zagubiti, smetnuti sa duše i srca, zaturiti ga u procentima teritorije. Dogodine u Jerusalimu. Dogodine u Prizrenu je sada - Kada se dve duše sastanu, prepoznaju. Kada zakoračite ulicama Jerusalima, Prizrena koje su smeštene na duši drugog čoveka, tada ste "dogodine" u tim gradovima. Kada zaplovite kanalima čovekove unutrašnje Venecije, Venecije kojoj ni globalno otopljenje i podizanje nivao mora ne može ništa. Tako su retki, tako udaljeni ti momenti, da dogodine zaista retko dođe. Tu su makar u pravu, to dogodine, nekada morate vekovima čekati. Taj jedan susret sa raspevanom, razigranom dušom što gleda ka gore, Boga u sebi nosi i ništa joj drugo nije potrebno.

    Kao što rekosmo, svetost je komična, šaljiva, kao i život sam. Parče materije što se nezgrapno, kad-kad čak i graciozno, kreće kroz Svemir. Parče materije što je rešilo da bude živo, šta god to značilo. I da mi ovde kažemo da je ta grudva blata sveta i jedino što je sveto ne treba preozbiljno shvatiti, jer čim i život i svetost preozbiljno shvatite oni Vam izmiču. Ozbiljnost je temelj greške. Čovečanstvo je to već počinilo. Verujući, znajući, ali preozbiljno znajući to, znajući umom, a ne dušom - da je čovek jedina svetost, pobrkali su stvari, pomislili su da je homo sapiens svet (još luđe, da je samo homo sapiens određene boje kože svet), da mu ceo svet pripada, da svetom sveto biće sme gospodariti. Umesto da ga čuva i voli i grli dušom i upravo podiže i čini svetim. Naše mačke su svete takođe, psi, ptice, ruže, ruzmarini, kaktusi... "Ako u raju nema mesta za moju mačku, ne želim u raj!" Zato nam i tako jadno, tužno deluju te slabe, skrhane duše koje se sklanjaju pred bogovima, koji kleče pred ikonama, na podovima hramova. Tragičnije još ako se zbog tih hramova i bogova biju i ubijaju. Jer sve je to šala. Sve je to igra. Čas jedan i prođe. Kao što ljubav nečiju ne možete posedovati, ni svetost ne možete. Možete je u trenu proživeti i ponovo u sledećem tražiti, juriti, ali nikada posedovati, biti vlasnik, gospodar. Čovekom se stalno postaje, nikada ne biva. Kako su tužni ljudi koji gomilaju umetnička dela u svojim kućama. Umetničko delo je sveto i vredno samo kada je na radost i igru i dodir i tugu vascelog, univerzalnog čovečanstva. Kada iz individualne tačke čovečanstva duša krene ka univerzalnom, kada dosegne nadindividualno, na korist svih duša (ili "rascepkanih" segmenata jedne jedine duše sveta). Betovenove simfonije, Mocartov "Don Žuan", Šopenove sonate, nisu njihove, nego naše. Nisu ni nemačke, austrijske, francuske, nego naše. 

    Visoki Dečani nisu srpski, nego naši. Ako su samo srpski, sutra ih srušite i posadite cveće na temeljima. Jerusalim nije jevrejski ili palestinski, ni hrišćanski, ni muslimanski, ni turski, ni arapski, on je naš. Ako nije naš, srušite ga danas, zapalite, neka vatre budu visoke i veličanstvene, neka miluju nebesa! Nek ridaju i bogovi!