Ekstremni okcidentalizam u Srba

  Osnovna teza je - kolektivni, odnosno većinski um srpskog naciona je danas zastranio u ekstremno okcidentalistički pogled na "kolektivni zapad", kako bi to definisali moskovski propagandni oci. Tu činjenicu primećujemo već desetak godina, mada i duže, praktično to prati većinski deo našeg svesnog života. I nismo se do skora odveć srdili ili sekirali oko toga.  I sami imamo dosta toga reći o modernim zapadnjacima, čak bismo mogli i preuzeti dosta toga iz prosečnog okcidentalističkog diskursa. Nikako ne možemo reći da dobar deo tih osećanja u našem narodu nije opravdan ili da makar logično ne sledi iz dešavanja tokom proteklih trideset godina. Ipak, smatramo da je stvar proteklih nekoliko godina otišla predaleko, u ekstrem koji već preterano magli  pogled na svet i razumevanje mesta naše Srbije u njemu. Prezir političkog i vojnog Zapada, pomešan sa strahom od istog, već uveliko sprečava našu naciju kao kolektivitet da kada se povedu reč ili dve "o situaciji u svetu" ne zazvuči kao apsolutni ludak i paranoik. Već je previše bilo razgovora uz čašicu rakije ili šoljicu kafe koji su počinjali sa "Šta rade ovi Amerikanci..." u Ukrajini, u Gazi, sa Vakcinama, Na Tajvanu... da ih dalje možemo tolerisati. 

    Kao primer opasnosti do te mere iskrivljenog pogleda na svet, prvo na individualnom,  a zatim i kolektivnom nivou, uzećemo ekstrem. Ne, ne kažemo da je Srbija u neposrednoj opasnosti da toliko u ludilo padne, već dajemo primer koliko može biti opasno na svet gledati iz tako uskog ideološko-paranoidnog ugla. Adolf Hitler i uzročno-posledično - Treći Rajh. Površan pogled na lik i delo Adolfa Hitlera često se svodi na primere njegovog ludila, mesta na kojima je pogrešio, mešao se u posao inače genijalnih Nemačkih generala, požurio sa ratom, suludo pokrenuo invaziju na Sovjetski Savez... No, svesni da ćemo donekle za potrebe naše teze svoditi kompleksne procese na prejednostavna objašnjenja, mi verujemo da su maltene sve temeljne odluke Adolfa Hitlera, od početka rata i čitavim njegovim tokom, u skladu sa njegovim pogledom na svet, unutar njega su ona zdravorazumska i logično slede jedna iz prethodnog. Problem je naravno izopačeni input podataka - židovsko-boljševička opasnost koja preti Germanskoj rasi i ostalim Arijevcima je tolika, toliko izvesna, toliko opasna, apokaliptična, da prosto tera na brzo delanje i stalne gambite - jer, ako se ne krene u akciju protiv svih šansi, odmah i sada, i onako je sve izgubljeno, odnosno samo je pitanje dana kada će biti izgubljeno. Ako Vam ja postavim zadatak: U jednoj fioci imam dve čokolade, u drugoj tri, koliko imam čokolada? Vi ćete, ispravno i logično zaključiti da je odgovor pet čokolada, to što sam Vas ja lagao  i zapravo u drugoj fioci imam deset čokolada je van Vašeg saznanja i samim tim Vaš odgovor nikada i nije mogao da bude tačan, tako isto i Hitlerovo delovanje po pitanju globalne opasnosti od židovske pošasti je uvek moralo biti pogrešno, ali ne i ludo i neracionalno i nelogično unutar njegovih granica saznanja. Ponavljamo, ne smatramo srbijanski okcidentalizam alarmantnim, ako ništa onda zbog same činjenice da smo nesposobni da dramatično naštetimo sebi, pa ni drugima, ali smo ipak uvereni da toliko izopačen pogled na stvarnost mora štetiti kako intelektu pojedinca, tako i kolektivitetu jednog naroda, njegovoj sposobnosti da donosi valjane političke, ekonomske, bezbedonosne, pa čak u našem slučaju i strateške odluke. A da je vreme za donošenje takvih teških i kompleksnih odluka - jeste.

    Prvo bi pitanje bilo, odakle tako izražen okcidentalizam u našem narodu? Sigurno je bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije u suton dvadesetog veka i definitvno ta vododelnica, iza koje nije bilo povratka na neku varijantnu "pro-zapadne" Sorabije? Pa, ne baš. Nakon više od deset godina okcidentalističkog diskursa u Srbijanskim medijima, u okviru kojeg je tumačen i sam raspad SFRJ... javnost u Srbiji nije dominantno bila anti-evropska. Sva brutalna anti-zapadna propaganda iza koje je stajao režim Slobodana Miloševića sve do 1999. i pomenute NATO agresije na našu domovinu, nije uspela da okrene većinsku Srbiju protivu tog Zapada. Ispostaviće se da ni samo bombardovanje to nije učinilo. Iz današnje Srbije  to ne zvuči kao istinita tvrdnja, neki mladi čovek teško u to može poverovati (jer je danas tugovanka nad bombardovanjem čini se življa nego pre dvadeset godina) - no, zaista, već godinu dana kasnije, u atmosferi progona opozicije, premlaćivanja čak i nestranačkih aktivista, zatvorenih medija koji to i nisu bili, već su predstavljali najbednija propagandna glasila, u svetu u kojem, a posebno u tadašnjoj Srbiji koja je prespavala informatičku revoluciju, internet nije bio značajan izvor informacija... na sve to i još stotinu drugih faktora koji im nisu išli na ruku... pobedila je opozicija čija je prva i osnovna politika bila - Srbija na političkom i ekonomskom Zapadu. Naravno, može se diskutovati do koje je mere ta opozicija zaista bila otklon od dotadašnjeg režima, da li je uopšte režim pao na izborima, odnosno protestima na ulicama Beograda i Novog Sada ili se dogodio vojno-policijski puč koji je osigurao preživljavanje sivih bezbedonosnih strtruktura, dok je promenjena tek vrhuška režima. O tome se može diskutovati, no na najbazičnijem nivou možemo reći da, ipak, jeste pobedila pro-evropska politika tadašnje Demokratske Opozicije Srbije - da u tom momentu mržnja/strah prema zapadu nije bio pobednički pogled na svet.

    Istorijski gledano, odnosno ne toliko linearano istorijski (u smislu da je na sopstvene savremenike imao prevelikog uticaja), koliko je u pitanju istorijska ličnost koju današnji srpski okcidentalisti citiraju i na koju se u mnogome oslanjaju, jeste vladika Nikolaj Velimirović. Nećemo se detaljno ovde baviti njegovim likom i delom, a što on svakako zavređuje i to iz više uglova, samo ćemo istaći dve-tri crte iz njegovog bogatog pisanog korpusa, koje se koriste kao temelj modernog prezira prema Zapadu u našem narodu. Suština ekstremne ortodoksije i osuda Okcidenta sažeta je u zapaljivoj "Besedi o bezbožnoj Evropi". Ruku na srce, nije teško zamisliti odakle takvi stavovi, na kraju krajeva, već posle Velikog rata se može pričati o temeljnom raspadu "Hrišćanskog sveta", ali i porastu pesimističkog pogleda na prospekte Zapada (najpoznatiji, najuticajniji, čitan i dan-danas - Osvald Špengler)... Užasi Drugog svetskog rata su mnoge misleće i verujuće ljude mogli samo dublje da ubede u to da je svet, a pre svega njen zapadni deo, krenuo putem bez povratka. To je period velikog rasta ateizma, čak i među Jevrejima, što je svakako opet razumljivo. Za Zapad ideja da su kažnjeni od strane surovog, starozavetnog Boga je već odveć strana, sumanuta, naš vladika nema takvih dilema. Beseda je izrazito mračna, opterećena arhaičnom hrišćanskom ortodoksijom, ako ne i starozavetnom apokaliptičnošću:

"Посилили се људи. Погордили се због дела руку својих: због својих градова, друмова, железница, пароброда, парних плугова, електричних машина, подземних и подводних и ваздушних машина, погордили се веома. И уздигли себе изнад Бога Свевишњега, и почели обожавати сами себе и своју културу, дела руку својих: Ај, браћо, нови Навукодоносори дигли нас изнад престола Божјега; нови Вавилонци опијени смрдлјивим мирисом новог Вавилона. И Бог им узе памет. И полудеше. И поделише се. И ударише једни на друге. И пролише крв без мере и починише безакоња без броја. И баца их Свевишњи у прашумски мрак међу скотове, јер исповедаху да нису од Бога свевишњега, него род скотовски, зверски и мајмунски. И ево сада се хране храном зверском; пасу траву и нокти им расту као у звериња и у птица. Докле, Господе? Докле се не понизе и не признају као цар Навукодоносор да Свевишњи влада царством људским и да га Он даје коме хоће. Браћо моја, нови Вавилонци били су залудели и нас Србе и од Христа одвојили. Зато сада идемо са повезаном главом и привијеним ранама. Питање је за нас од животне важности: хоћемо ли и даље са Вавилоном или са Христом? Хоћемо ли са културом или са богом и душом? Бирајмо, али пазимо да не изаберемо јучерашње."

Cela beseda je, manje-više, ovakva. Evropa je zabludela, obezbožena i Srbiji nije mesto s njom. Podivljala Evropa će za svojom kulturom i naukom u propast, Srbija i Rusija će za Hristom - i to Rusija koja u to vreme ide za srpom i čekićem, al' dobro. Druga crta je njegov govor iz 1916. godine koji je održao u Engleskoj, u tamošnjoj katedrali, pred i samim kraljem Britanske imperije u kojoj urgira, lobira za pomoć Evrope tada okupiranoj, ali ne i pobeđenoj Srbiji, odnosno srpskoj vojsci. Njegovo propagandno delovanje na Zapadu, koje je vodio zajedno sa Mihajlom Pupinom, je hvale vredno, sam govor nije sporan, iako je somnabulan i prepun nacionalističkih preterivanja:

"Mi smo, kao strpljivi robovi, mi smo se klali sa neprijateljima njenim, braneći ulaz u to čistilište. I drugom rečju, dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda, divlje trnje oko pitome ruže. Na Vidovdan 1389. godine srpski knez Lazar, sa svojom hrabrom vojskom, stao je na Kosovu Polju na branik hrišćanske Evrope, i dao život za odbranu hrišćanske kulture. U to vreme Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje..."

Ovo je faktički netačno, romantizovan pogled na junačku prošlost Srbalja i njegovu mitsku slobodarsku borbu i čak posvećenosti Hristu i hrišćanskoj kulturi. No, opet, u kontekstu pribavljanja pomoći - krajnje opravdano. Ovaj govor postaje tek sporan u okviru zloupotrebe u okcidentalističkom diskursu, kao i sveprisutnoj samoviktimizaciji Srba koji ga prati - mi smo narod koji je stradao zbog Evrope, a kako nam ona vraća? Tako je i saveznička pomoć tokom Prvog svetskog rata u poslednjih deset godina u mnogome dovedena u pitanje - da se ne bavimo baš granično suludim primerima, no nije strano čuti tvrdnju da su saveznici dobili rat zbog srpske vojske, iako je naravno jasno da je slučaj obrnut - Srbija i srpska vojska je dobila rat zbog savezničke pomoći. Tokom poslednjih desetak godina, sećanje na savezništvo i zahvalnost saveznicima, zamenjena je primedbama da su isporučivane pogrešne topovske granate, da brodovi nisu prišli bliže obalama Crne Gore, da u posleratnoj podeli plena Srbija nije dobila Temišvar i celi rumunski Banat - kao da u Vojvodini i tako Srbi nisu predstavljali tek četvrtinu, eventualno trećinu stanovništva, da francuski i engleski vojnici nisu dovoljno hrabro jurišali na rovove Solunskog fronta - zaboga, Srbi su morali da predvode oslobođenje svoje domovine. O, užasa, o licemerja zapadnjaka!

    Drugi izvor okcidentalizma, talas koji nas nosi i dan-danas, jeste se pojavio u praskozorje raspada Jugoslavije. To je čitavi galimatijas autora i mislilaca, kako prosečnih književnika, tako i apsolutnih šarlatana. To je ideološka papazjanija koja je u mnogome odredila zbrku koju i danas živimo, najavila poraze koje ćemo kao narod doživeti i nasukala nas na sprud sa kojeg ne možemo pobeći. Nije tu čak ni okcidentalizam ključna stvar, on tek stoji u pozadini svega toga, maltene kao podrazumevan, centar je svakako samoproklamovano nacionalno buđenje Srba iz komunističkog sna. Ćosić, Mihiz, Bećković, Drašković, a za njima cirkuzanti kakvi su bili Milić od Mačve, Dragoš Kalajić i njima slični sa idejama da su "Srbi narod najstariji". Nacionalni stav Srba se u tim godinama menja iz temelja. Ratnički, ponosan narod, koji se mogao meriti verovatno samo sa Prusima u Evropi, od jednom menja svoj osnovni pogled na svet - umesto junaštva, kmezava samoviktimizacija. Ćosićevo "Vreme Smrti", Draškovićev "Nož", "Roman o Milutinu" Danka Popovića su samo najistaknutiji primeri tog okretanja. Govor vladike Velimirovića iz engleske crkve čita se u novom ključu - Srbi nisu više junački, nego stradalnički narod. Postradali su toliko puta, stradaju i sada, u miru, pod komunizmom... Savremenici tog doba svedoče o ekstazama koje publika doživljava po pozorištima, na predstavama nabijenim nacionalnim sadržajima... Da se ne zavaravamo, refleksa ka kukanju nad sudbom u Srbalja je uvek bilo, kao i kukavičluka, no postojao je elitni sloj junaka koji je narod vodio napred. U drugoj polovini dvadesetog veka, već bliže njegovom kraju, pojava samoprozvane nacionalne elite označila je zapravo pojavu mase kmezavaca i baba narikača, ali i "dobrovoljnih davalaca tuđe krvi". Srpski nacionalizam probuđen u suton komunizma, nije bio onaj nacionalizam koji je, navodno ili stvarno, usnio nakon Drugog svetskog rata. Razlike su tolike, da se može razmatrati ideja da je tokom osamdesetih godina prošlog veka zapravo formirana nova srpska nacija, koja tek spolja liči na onu staru, iz 19. veka. Na nekoliko mesta sam naleteo na malo zajedljivu, jefitnu primedbu navedenim autorima, upućenu od strane njihovih ideoloških protivnika, mahom Srba koji su ostali na levim i građanističkim, anti-nacionalističkim linijama, primedbu da su to redom sve prosečni intelektualci koji u Evropi nisu naišli na željena prepoznavanja i priznanja (za razliku od recimo levičarskih disidenata kakvi su bili Đilas i Dedijer, pa i pisci poput Pavića, Kiša, Andrića)... Iz tog neuspeha su se besni na Evropu i okrenuli protiv nje, sopstveni poraz usadili u celu naciju, poraz i refleks ka samoizolaciji, koji živi danas - Šta hoće više ta Evropa, što nas više ne pusti da živimo?

    I tu zapravo dolazimo do temelja okcidentalizma na ovim prostorima. Do jedne jednostavne istine zbog koje svaka anti-zapadna, anti-evropska misao pada na tako plodno tle ovde. Nije bitan ni vladika Velimirović koji propoveda o gordoj, vavilonskoj Evropi, ni Rakić koji peva o omladini koju zapravo nije zahvatila Zapadna reka i koja je spremna da izgine na Kosovu, nisu bitni ni Ćosić, ni bombardovanje... Evropa je u modernoj istoriji Srbije uvek ona remetilačka, vanjska sila, element promene, onaj jezivi nemir, nespokoj, ako kad-kad nije i silovita oluja što sve krši i lomi pred sobom. Od samog kraja 18. i početka 19. veka sve što dolazi da poremeti srbijanski i srpski način života dolazi iz Evrope. Čak i Srbi prosvetitelji - dolaze iz te Evrope. Konzervativizam je bazični ljudski instinkt i nećemo reći rđav, opet kada nije ekstreman, a Evropa je uvek bila sila koja je udarala baš tu. Srbin je mirno živeo stotinama godina, uljuljkan u more Osmanskog carstva, poprilično slobodan, odnosno raspušten - mogao je živeti u svome selu šestdeset godina, a da ni ne vidi Turčina (kako piše Vuk Karadžić). Otuda je vekovna slobodarska borba protivu okupatora u velikome tek fantazmagoričan mit, koji se realizovao tek u primerima retkih elitnih junaka. Ne, Srbin je uglavnom mirno živeo pod Turcima. Ako je eventualno imao (vaistinu redak) trgovački gen, znao je koga i koliko da podmiti i mogao je raditi kako je hteo... Gradovi (Beograd, Niš...) i skromna građanština su i onako bili rezervisani pre svega za Turke, Cincare, Jevreje, Grke... Onda je došla ta Evropa da menja Srbina i njegov način života i njegovu kuću i njegove običaje. U tom nedefinisanom sivilu srednjevekovnog seljaštva, a posebno u Osmanskom carstvu, nasuprot Evropskom kmetstvu, ima velike, neizrecive slobode, nema mnogo sigurnosti, prava i pravde (od okupatora ili srpskih bandita), ali raspuštene slobode u kojoj su svi jednaki i u kojoj se može uživati ima na pretek, sve to dok vreme kao da stoji - čak i dan-danas tragovi te raspuštenosti su živi u dubini umirućeg srpskog sela. Onda su došli činovnici, žandarmi, političari, sudije, uvek novi i novi zakoni, dažbine, računi, porezi i sve to iz Evrope. I nova odeća i nova hrana i nova muzika, novi praznici, novi običaji... Zaboga, glavni propagandni udari na pro-evropski sentiment s početka aktuelnog veka nije bila visoka politika o suverenitetu, domaćem tržištu, nekakvim nacionalnim idejama, ne - Evropa će zabraniti pečenje rakije i klanje prasića. Opet ta Evropa nešto oće, ne da nam da živimo po svome...

    U najmanju ruku oprezan stav Srbina prema Evropi iz koje stalno dolaze novine koje remete naš način života, sklonost čitanju stvarnosti iz ugla sukoba civilizacija, gde smo mi pravoslavna, a oni katoličko-protestanstka civilizacija, pa samim tim su oni otpali od Hrista i istinske, jedine crkve, novootkrivene i dominantne samoviktimizacije u okviru koje smo mi višeslojna žrtva pokvarene Evrope, kompleks niže vrednosti pred Evropskom ekonomijom i kulturom, koji kompenzujemo nervoznim kompleksom više vrednosti ("Srbi narod nastariji"), stajanje Nemačke, Britanije i SAD na stranu Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka i Albanaca tokom ratova u kojima je krvavo skončala zajednička država, sankcije, organizovanje međunarodnog suda pred kojim za srpske žrtve nije bilo mnogo pravde, na posletku i bombardovanje same Srbije... sve to i mnogo više, nije uspelo da nas od te Evrope odvoji, pa čak ni značajno udalji, koliko je jedan događaj to u potpunosti uspeo. 2008. leto Gospodnje i jednostrano proglašena nezavisnost Kosova od strane, manje-više, neformalne grupe građana, za koju je međunarodni sud kasnije utvrdio da nije kršila međunarodno pravo, jer, nije ni imala način kako da ga prekrši(!?), iako su odluke te grupe ljudi bile i ostale osnov državnosti nezavisnog Kosova. A na Zapadu - ne samo priznanje tog nasilnog čina, već i svesrdna pomoć novonastaloj državi. Od tada je pozicija srpskog nacionaliste, a koji je istovremeno i pro-EU nastrojen - postala neodrživa. Naravno, petnaest godina nas i vlada Demokratske Stranke (2008-2012) i bezbroj vlada Napredne Stranke (2012- ) lažu da je tako nešto moguće, da se može biti i za integraciju Srbije u Evropsku Uniju i za očuvanje Kosova i Metohije u granicama naše države. Od ta posla nema ništa, to je sada već i nepismenim budalama jasno. I od tog čina, od priznavanja Kosova kao nezavisne države, od tada svaka rečenica protiv Evrope, protiv Britanije, Nemačke, SAD pada na posebno plodno tle. Kada tome dodamo rast rusofilije i putinofilije (ovo potonje je zapravo tačnije), prodora ruskih provladinih medija na naše tržište (koji se i sami dave u okcidenatlističkoj ideologiji), dolazimo do aktuelnog momenta. To je sve kuvalo ispod, donekle se moglo i ignorisati. jer je bilo jasno da imamo i ozbiljnijih problema (imamo ih i sada), no sa početkom rata u Ukrajini, odnosno Ruske agresije na tu nezavisnu, međunarodno priznatu državu, postalo je jasno da je bolest opasno uhvatila maha. 

    Vraćajući se na Hitlera i njegovo zdravorazumsko rezonovanje unutar sopstvenog vrtloga anti-semitskih besmislica, tako isto i prosečan Srbin nije lud, naprotiv, on je ubeđen da je Evropa satanistička, degenerisana, pokvarena, podmukla, anti-srpska, anti-pravoslavna, anti-ruska, anti-slovenska (iako u EU i NATO ima sve više i slovenskih i pravoslavnih naroda i država)... Srbin na osnovu svega toga pravilno zaključuje da se sa Evropom ne sme imati ništa. I baš kao i Hitler i on bi sa sopstvenim narodom odigrao đavolji gambit - i on bi stavio sve na jednu kartu i pokušao sreću, jer u suprotnom svakako će propasti, ovako bar ima malenu šansu. Nije  baš dotle došlo, ne bi on baš u ovom trenutku  rado ušao u neki savez sa Rusijom, Kinom, u neku maglovitu predstavu o BRIKSU, ali nije daleko od toga, odnosno takvih pojedinaca ima zabrinjavajuće mnogo, ali nisu u većini. A da bi cvećem dočekao ruske tenkove, to svakako! Postao bi ono isto što smo uvek zamerali Hrvatima. Samoviktimizovan, kmezav i poražen od sebe sama, on se nada da će ga veliki burazer osloboditi. Šta i očekivati od čoveka koji zamera Francuzima što nisu sa jednakim elanom srljali na bugarske bajonete, s onim istim elanom s kojim su to radili naši dedovi. 

    Mi ovde nećemo prepisivati lekove, samo smo dijagnostikovali bolest. Bolest je to i duha i intelekta. Naš je narod star, fizički star - mator, umoran i slomljen, već mahom kao da traži mirno mesto da se sklupča i umre. U tom smislu, on iz svog zaslepljujućeg anti-zapadnog stava ne može neku dramatičnu grešku da počini, u tome mu pomaže i kolonijalni status koji ima, kao i poraz Rusije u Ukrajini (mada, pobeda nije nikada ni mogla biti toliko velika da na neki način promeni našu situaciju). Srbija je odveć mala, slaba, kolonizovana, matora i umorna da bi počinila neku pogibejnu grešku i u eventualnom nastavku i produbljivanju sukoba Istoka i Zapada (koji ne deluje kao verovatan), dozvolila sebi da postane poprište nekog manjeg, proxy rata. Ali svojim ograničenim pogledima na geo-stratešku stvarnost, ona sebi samoj stavlja klinove u točkove, traći i ono malo šanse, ono malo vremena što ima  da se trgne, probudi, presabere, otrese prašinu i blato sa nogavica, previje rane i uspravne glave krene dalje, dalje od nacionalnih poraza, fantazmagorija i laži. Napred u kakvu bilo budućnost, jer ovo gde je sada je smrt...