Drugog Marta, 1757. godine Rober Fransoa Damjen je osuđen za (pokušaj) kraljeumorstva, nekoliko nedelja kasnije biva i javno pogubljen uz stravična mučenja u Parizu. Malo je reći da Mišel Fuko počinje svoju knjigu na zaprepašćujući način. Čovek bivajući u današnje doba bombardovan užasnim slikama što u medijima, ali posebno u zabavnim i umetničkim sadržajima (filmovi, serije, video igre...) može poverovati da je otupeo. Pa, ipak... Naivno uzeti filozofsku knjigu pred spavanje, valjda oboriti štitove naše anticipacije horora i telesnih gadosti, značilo je, u našem slučaju, nakon nekoliko prvih strana, ostaviti knjigu i jako loše spavati. Fuko objašnjava kasnije, da je javno pogubljenje, osim kazne konkretnom prestupniku, takođe i ritual imitacije zločina za koji je nesretnik osuđen, kao i čin osvete suverena - kralja iz kojeg i izvire sav ovozemaljski poredak, pa je svaki zločin i zločin protivu njega. Grdni Damjen je vaistinu osetio svu silu osvete na svojoj koži... i ne samo koži. Kazna za zločin je uključivala kidanje mesa sa njegovih grudi, ruku, nogu, za to su korišćena do usijanja ugrejana klešta (pincers), ruka kojom je tokom pokušaja ubistva držao nož biće spaljena sumporom, a sve telesne rane zalivene istopljenim voskom, olovom, gorućom smolom i ključalim uljem. Na posletku će za njegove udove biti vezana četiri konja, telo raščerečeno i spaljeno. Bio je to dug, sumoran i mučan spektakl. Kidanje mesa usijanim alatkama je trajala, iako je dželat bio "snažan, robustan momak", mučio se, kidajući isti mišić po dva, tri puta, dok je osuđenik ispuštao grozomorne jauke. I sami konji su se mučili, to i nisu bili konji za vuču, pa su morali da dodaju još dva. Više puta su pokušavali, iako su uspeli da slome i izvrnu udove, nisu uspevali do kraja da ih otkinu. Želja dželata da se odustane od daljih pokušaja i da se telo jednostavno iseče je odbijena. Na posletku, ipak su morali da pomognu konjima i da donekle raseku meso i dalje život Damjena. Po svedočanstvu jednog od dželata, trup bez udova je davao znake života i kada je bio bačen na lomaču.
Nakon dramatične scene, Fuko nas pomera nekih osamdeset godina u budućnost, sve do prve polovine devetnaestog veka i slike jednog od prvih modernih zatvora. Konkretno, detaljnog dnevnog rasporeda za sve zatvorenike. Sve je propisano, od ustajanja u šest zimi, odnosno u pet časova leti, preko molitvi, rada, pauza za odmor, časova odvojenih za školu, obaveznog pranja ruku, obroka, pa sve do konačnog odlaska na počinak. Sve to tačno u minut, sa vremenskim intervalima čije je trajanje svedeno na deset, čak pet minuta.
I do kraja knjige će ova dijalektika dva stila kažnjavanja ostati aktuelna tema. Lako je odmah doći do zaključka da je onaj prvi brutalniji: svirep i primitivan, da je već sredinom osamnaestog veka bio prevaziđen i šokantan i to posebno ako uzmemo u obzir da slučaja i osude za kraljeumorstvo pre Damjena nije bilo više od veka. Dakle, društvo se promenilo i nije više moglo da svari svirepi spektakl monarhove osvete. Neće ni Fuko pobiti ovu očiglednost, ali da je svemu tu kraj, ne bi ni ove knjige bilo.
Moć jeste sveopšta fascinacija Mišela Fukoa, pa i drugih postmodernih mislilaca, koliko je ona do njih došla kao ničeovski titanski koncept volje za moći, a koliko je zaostavština marksističke teorije istorijske klasne borbe može se na nekom drugom mestu diskutovati. Reklo bi se da je, ipak, za Fukoa potonje tačnije - moć, njena primena, njena ekonomija, njena preraspodela, njen izvor su redom nešto što valja razumeti, kritikovati i razbucati, mnogo više nego što je to ničeovska prirodna, neizbežna, sveprisutna sila koju valja prigrliti ili postati žrtva onih koji je grle i manifestuju. Za Fukoa postepeno odustajanje od surovosti javnih pogubljenja, ali i drugih oblika srednjevekovnog, feudalnog kažnjavanja nije pitanje napretka, humanizma i omekšavanja (iako možda nije da nije i to), već je pitanje neefikasnosti takvog kažnjavanja. U jednom momentu došlo se do ekonomskog deficita uložene moći u kažnjavanje i stečenog profita u količini discipline. Javna pogubljenja postaju ironični pokazatelj, dokaz zapravo velike i sveopšte nediscipline tadašnjeg sveta. Osmišljeni da kazne, da pokažu ko je vrhunski zakon, ko je vrhunski sudija: u svakom momentu pre, pa čak i tokom pogubljenja, mogao je stići glasnik koji donosi kraljevsko pomilovanje osuđenom čak i za najgore zločine. Duh izvora zakonitosti je morao lebdeti nad svakim momentom mračne predstave. Monarh. Suveren. On je zakon. On je pravda. Ponovo, pogubljenje je njegova osveta za poremećeni red. Ali su posebno javna pogubljenja pokazala koliki nered vlada. Ne samo da je okupljeni puk mogao, umesto da sudeluje u kraljevskoj osveti i srdžbi, da počne da saoseća sa pogubljenim, on je lako mogao da se okrene i protivu dželata, sudija... izazivajući opšti haos. No, i u širem kontekstu tog vremena, kaznena politika se pokazivala sve neefikasnijom, kako sa stanovništva discipline puka, tako i ekonomske isplativosti. Razna nefatalna, ali ipak telesna kažnjavanja su stvarala ne poslušne i građane ispravne pred zakonom, koliko prebijene i obogaljene. Ljudi su iz gradova zbog sitnog razbojništva, prosjačenja ili raznog neuglednog ponašanja bivali proterivanih na x godina, no gde će te zakonske skitare završiti? Pa, naravno, u drugim gradovima, gde će opet seći kese i prositi. a što u sve centralizovanijoj, većoj i nacionalnoj državi postaje zajednički problem.
Velika filozofija je ona koja iz temelja pomera lične stavove, lične poglede na svet (dovodi u pitanje uopšte da li su to zaista naši stavovi). Čak možemo reći da sem velike, filozofije i nema. Čim se ona sroza na polje uske stručnosti, bez potencije da uzdrma svet ili taj svet odbrani od udara, ona više i nije filozofija. U dvadesetom veku se pojavilo više mislilaca, a Niče im je svima, manje-više, predvodnik, koji su udarili na jednu od glavnih zabluda modernog čoveka. Još je Gete u Faustu pisao o tome kako čovek aktuelnog doba ima običaj da na prethodne vekove i prethodne ljude gleda sa visine, da ih gleda kao varvare. Mi tako gledamo ljude minulih stoleća, ali tako će i nas posmatrati naši čukununuci i čuditi se kako smo mogli razviti ovakvu stočarsku praksu, vršiti abortuse, brisati zadnjice papirom, jesti pržene krompire... Dijalektički kontraudar će uvek biti romantizovanje prošlosti. Na potonjoj strani misaonih vratolomija prošlog veka se verovatno lako može naći Genon, Fukoov sunarodnik, čovek koji je duboko verovao u supermaciju srednjevekovne, zapandoevropske sholastičke kulture nad ovom modernom. Mišel Fuko svakako ne spada u tako ekstremne intelektualne primerke, ali nam nudi dovoljno građe da se zamislimo nad našim zabludama. Da li je modernost, razaranje feudalnog društva, da li je zaklinjanje u liberalizam zaista donelo više slobode? Da li se promenilo samo naličje moćnika? Da li su zapravo, moćnici ti koji su u vrlom novom svetu postali slobodniji, a nesretnom puku je zapala deblja strana novootkrivene umetnosti disciplinovanja?
Autor u jednom momentu piše o obrtanju smera individualizacije na prelasku iz feudalnog u moderno, kapitalističko društvo. U srednjem veku najindividualizovanija je figura kralja, imperatora, suverena. Tek ispod njega ponešto možemo znati i uopšte mariti za teologe, sitnije feudalce, velmože, trgovce, umetnike, vitezove... dok poniranjem niz stabilnu i nepromenjivu socijalnu, hijerarhijsku piramidu ne dođemo do nediferenciranog sivila feudalnog kmetstva. Ta, u našim sofisticiranim očima, krezava, prljava, kužna, dronjava, neslobodna masa seljaštva je zapravo u svom nebitnom, obespravljenom kolektivitetu - slobodna. Da, ona nema političkog glasa, ona nema svoje zemlje, ona je osuđena na fiksne poreze koje isplaćuju svojim gospodarima. No, koliko još pravila njih zaista ograničava? Koliko zaista radnih sati u proseku imaju godišnje? Koliko leti, a koliko zimi? Da li će zaista imati deset posto manje mesečnih prihoda, ako se na njivi pojave četvrt sata kasnije? Da li na njivi imaju dress code? Da li je privid političke participacije, pa čak i iskrena i stvarna vrednost vašeg glasa, s obzirom na to da ga i milioni drugih imaju, vredniji od činjenice da vam je na poslu ograničeno vreme za veliku nuždu? Elem, sa druge strane feudalnog društva, kakvi su propisi ograničavali i usmrevala vitezeove? Kraljeve? Svakako stroži. Naravno, dinamika povinovanja društvenim normama sa jedne i kralja-tiranina sa druge je uvek sveprisutna. Svaki je kralj mogao da rizikuje i odbaci predodređenu mu princezu sa dvora susednog kralja, mogao je odbiti da poštuje pravila lepog ponašanja, poštovanja autoriteta crkve, da krši preuzete obaveze prema vazalima, kao i da pokušava da zaoštrava i podiže sopstvena prava... no, svakim sledećim činom neposlušnosti i tiranije smanjivao je sopstvene šanse da se sledećeg proleća najede kajsija i mladog luka. Jednom rečenicom, da li je važnije biti nazivan građaninom jednakih prava ili imati problem sa defakacijom bez posledica na materijalne prihode?
Sama knjiga je podeljena u nekoliko delova, nama najzanimljiviji jeste središnji koji promenu u distribuciji moći, dispcipline, uređenosti i kazne razmatra iz šireg društvenog ugla, dovodeći nas u sumnju da je originalna tema o istoriji zatvora samo zgodno "vučno sredstvo", čak metafora za širu društvenu problematiku, da ne kažemo - podvala. Fuko istorijski obrt - sticanje svesti o efikasnosti displinovanja, strogog reda kojeg ima da prati svaki živi pojedinac, smešta u doba kužnih epidemija u Evropi i njima pripadajućoj slici zatvorenog grada. Svaki je građanin, od najbogatijeg do najbednijeg zatvoren, svakom je propisano šta sme i šta ne sme. kada sme i na koliko izaći iz svoje kuće, kada zarad dezinfekcije to mora učiniti, kada se sme vratiti. Ko sme, i kako obučen, uopšte kročiti opustelim ulicama... U kratkom roku, raspuštene mase neuređenih, smrdljivih, prljavih i bolesnih srednjevekovnih gradova, postali su san svakog analnog tiranina. To disciplinovanje "odozdo" se nastavlja u svim sferama života. U bolnicama, u vojsci, u školama, u ranim kapitalističkim manufaktornim radionicama i fabrikama. Fuko nas, pasus za pasusom, razoružava i zaprepašćuje onim što smo već znali. Svaki naš trenutak je sve detaljnije propisan. Ko je nekada radio na poslovima "plavog okovratnika", kao i u sveprisutnim poslovima usluge, znaće i prepoznaće pritisak novog doba - dispciplina. Daje nam detaljnu tabelu školskih rasporeda, gde je sve do u minut predoređeno, sa odrednicama koje su, na primer, u 09.03 časova - aktivnost x, 09.05 časova - aktivnost y. Konstatno smo se vraćali na sliku, od jednom, slobodnog srednjevekovnog kmeta koji na njivi nema supervizora koji mu meri vreme za mokrenje, obrok, koji mu ne brani da priča sa svojim sapatnikom - kolegom radnikom.
Krešendo literarnog opisivanja vrlog novog sveta je u delu knjige koji je nazvan panopiticizam, po teorijskoj tvorevini idealnog zatvora ili bilo koje druge disciplinatorne ustanove. Panoptikon je zgrada kružnog oblika koja u svom centru ima toranj za nadziranje. Dok su na kružnim obodima zgrade, jedna iznad druge i jedna pored druge - ćelije. Rešetke su orijentisane ka unutrašnjoj strani, tako da svevideći, sauronovski toranj može uvek videti unutrašnjost ćelije. Zatvorenici ne mogu kontaktirati sa drugim sapatnicima, kao i što ne mogu znati da li su zaista posmatrani, ali pošto mogu biti posmatrani uvek, oni kao i da jesu posmatrani uvek. Savršena disciplina, savršena efikasnost. Znak novog sveta nije sloboda, ili nije samo sloboda, svet je više u znaku efikasnosti. Efikasnosti proizvodnje, za čije je ostvarivanje je potreban efikasan pojedinac, za čije stvaranje je potrebno efikasno vaspitanje, obrazovanje - disciplina. Kmet je mogao biti slobodan u onoj meri u kojoj je bio nebitan. U modernom dobu on je, sada kao radnik, službenik, profesionalni vojnik, policajac... stub društva, njegova kičma i njegove noge i njegove ruke. On mora da stvori profit. Apetiti elite su sada mnogo veći i nikada više ne mogu biti zasićeni sa nekoliko vreća pšenice. Panoptikon koji posmatra sve nas, zna da li spavamo na času u školi, da li kasnimo pet minuta na posao ili pričamo sa kolegom za linijom u auto-industriji, on zna naše bolesti, naše vrline, naše mane, naše limite. On zna da li traćimo vreme, koje je propisano, ko je je novac. I iako se knjiga bavi mahom devetnaestim vekom, disciplinatorno manifestovanje moći, kao i posmatranje čoveka kao šrafa u sve efikasnijem sistemu nije se promenila do današnjih dana, naprotiv. Obrazovanje je na čitavom kontinentu maltene unifikovano, razlike u standardu, kvalitetu, tradiciji još postoje, ali stručnjak je stručnjak. Diplomac je diplomac, spreman da bude ugrađen u ćeliju Panoptikona, bila ona u Francuskoj ili Litvaniji.
U opisanoj obrnutoj individualizaciji, da se zaključiti da su nasuprot srednjem veku, gde znamo sve o kralju, a ništa o seljaku, danas kada možemo znati sve o radniku, ne znamo dovoljno o sivoj eliti. To premeštanje elite sa pozornice koja je bila srednjevekovni tron u centralni toranj panoptikona, u čiju kontrolnu sobu ne možemo prozreti je ono što unosi nemir, strah, ali i ono što daje mašti pravo da poludi. Kao i uz generalno razaranje paradigme, i prevelikog akcentairanja moći, ovde se verovatno krije seme koje su postmoderni mislioci razbacali po čovečanstvu iz kojeg će nići bogata šuma korova teorija zavera. Čovek nije biće jednostavno. On je u najmanju ruku biće koje, za razliku od svih drugih životinja, vodi nekolicinu života, uporedo. Jedan je ljudski život kada je on sam sa sobom, drugi je kada dodiruje principe veće od sebe, treći je u društvu jedinki s kojim deli ogromnu većinu genetskog materijala... Najviše što većina nas može, jeste da postigne relativni balans između svih tih života i sopstvenih avatara i da eventualno izbegne previše laži između njih. A kada sa individualnog, pređemo na društveni nivo, sastavljen od, iako panoptikon zna tačan broj, bezbroj takvih komplikovanih super-bića, kompleksnost eksponencijalno raste. A filozofi, posebno moderni, imaju tendenciju, ljudska je na posletku, da čoveka i njegovu istoriju, individualnu ili kolektivnu, svode na jednu ideju, jednu silu. Klasna borba, seksualnost, potraga za bogom/božanskim, potraga za srećom, sloboda, razum, moć. Sve su to iluzije, ako ih i približno kao dominantne razumemo i počnemo čitavu stvarnost čitati u njihovom ključu. Lakih rešenja nema, ni ključeva za sve brave. Iako možda i sam Fuko upada u zamku svoje ljudskosti, poruka njegovog šireg misaonog korpusa je baš na toj strani. Ne verujte jednostavnim ljudskim istinama, koje su i prečesto zapravo laži izgovorene bezbroj puta. Pa tako, ne verujte olako ni ideji da je sve moć i njena preraspodela, kao ni da nekakve sive eminencije bezgrešno plove kroz nemirne vode istorije i da je današnji svet do kraja plod njihovih veštih, planiranih manevara (mada, mi ni ne mislimo da je to stav samog Fukoa). Dakle, to jeste površno i pogrešno čitanje koje čak i nije čitanje samog Fukoa, koliko nekih površnih prepričavanja. Autor se čak i ne bavi hijerarhijom moći, koliko njenom anatomijom, njenom sveprisutnošću, njenom razlivanju po modernom društvu. Lako je pokupiti po neku rečenicu iz ove knjige i zamisliti istoriju kao plod uspešni heksperimenata "duboke države", no, pre će biti, da je društvena istorija večni niz akcija i reakcija, od kojih je samo deo zaista naše (ljudsko) maslo. Odnosno, bez te jedne nasilne akcije opšteg puka, te jedne pobune, koja je bila jedna pobuna previše, nikada ne bi prestala javna pogubljenja. Dalja evolucija pojavnog oblika moći, njene preraspodele, anatomije, jeste jednako plod onih koji od nje imaju direktne koristi, ali i nas koji smo nesposobni da je razmontiramo, da je učinimo neefikasnom i prisilimo na stvaranje neke benevolentnije.
Za kraj, valja istaći da je Mišel Fuko pre svega dobar pisac. Peotika i filozofija su nedeljive, a kada se tragično rascepe onda imamo poeziju koja je bitna samo njenom autoru i filozofiju koja je važna samo profesorima filozofije. Čak i kada nam se čini da je neki mislilac loš pisac, čak i kada nam dođe da Hegelu psujemo majku ludu, ne možemo poreći da prepričavanje velikog filozofskog dela (da sada ne ulazimo u to da li velikih dela ima i šta su velika dela i ko je autoritet koji može da ih takvim nazove) nema smisla. Ono se mora upoznati na svom izvoru, ukoliko je priča dobra. "Fenomenologija duha" je veličanstvena priča, epopeja ljudske spoznaje, bez obzira na njenu filozofsku vrednost, ona je dobra priča o ljudima! Niče se "mora" čitati, jer je dobar pisac, zabavan, uzbudljiv. Tako je i sa Fukoom. Čitati njega jeste lepo, hranljivo, zastrašujuće - drugačije.
No comments:
Post a Comment