Marksizam. Teško da možemo naći značajniji, kompleksniji korpus humanih znanja o kojem se kolektivno manje zna, a koji se više satanizuje i gazi. Deluje da se u modernom javnom diskursu, u širem, medijskom smislu, ne može čuti ili pročitati nešto smisleno, dalje od zaprepašćenja da se neko uopšte može nazvati marksistom. Kao da se sve okončava na sablazni staljinizmom. Brkati Čugašvili kao savremeni nečastivi, strašilo slabih duša koje se još i usude da posumnjaju u kapitalističku ideologiju. Savremena akademija je svakako drugi par rukava, no i tu, u poređenju sa nekim minulim dekadama, situacija nije ružičasta. Sveukupno, diskusija je suštinski ista srednjevekovnoj veri u hrišćansku dogmu i feudalni poredak. Namesto optužbi za jeres, svaka levičarska misao biva dočekana sa pitanjem da li želimo gulage i milione mrtvih? Ne, gospodo, ne želimo gulage, već društvo bazirano na solidarnosti i kooperaciji, umesto ovog izgrađenog na sebičluku, eksploataciji naših braća i sestara, sklepanom na drhtavim temeljima u koje su ugrađeni leševi naših radničkih očeva i majki. Možda su levičari zanesenjaci, možda je i većina njih autoritativna po prirodu ili makar su to oni najglasniji, najuporniji, oni sposobni za revoluciju, pa kada se vlasti dočepaju i sva autoritativnost probije fugurativni krov... No nije li globalni kapitalistički sistem lako otelotvoriti u liku Proklete Jerine? Bacaćemo nejač u temelje, zidati kulu profita sve više i više, do iznemoglosti i nas samih i naših volova i magaraca, rudnika i kamenoloma, reka i neba. Samo da ta linija prihoda ide strmo ka gore.
Iglton ovom knjižicom praktično pokušava diskusiju da resetuje. U pitanju je najznačajnija pop-marksistička knjiga novog doba, a verovatno i najprijemčivija, najbolja takva još od Komunističkog manifesta. Ona je namenjena marksistima početnicima, ali i anti-marksistima neznalcima. Funkcioniše kao jednostavni uvod u temelje levičarske misli, ali i kao efektni antidot protivu intelektualnih šarlatana na desnici *khm Džordan Piterson khm (ne direktno protivu njega, pošto je objavljena pre nego li gospodin dobija na značaju)*. Jer nije dovoljno pomenuti Sovjete, Staljina i završiti sa levičarskim idejama. Ukratko, knjiga nam kazuje da Marks nije bio idealistički kreten ( :o ) koji je, eto tako u sopstvenoj dokolici i/ili mržnji i /ili zavisti, izmaštao nešto suprotno od kapitalizma. Niti su budući marksisti svi redom budale ( :o ), pa da nisu odavno razmišljali i sami na temu najočiglednijih kritika i ponudili, kako kad zadovoljavajuće, odgovore.
Anti-marksističke teze kojima se autor bavi kreću od banalnih i pomenutih, pa do nešto nijansiranijih rasprava o filozofskim stavovima samog Marksa: da li je materijalista, da li je verovao u istorijski determinizam... Dublji ulaz u sadržaj bi prevazišao granice ovog kratkog teksta. Valjalo bi samo ugrubo navesti neke od tačaka, ključnih ili pre onih koje su nama zanimljivije. Jak je argumenat desničara da je marksizam možda u teoriji dobar, ali u praksi ne funkcioniše. Na stranu to gde je i u kojoj meri tačno primenjen, očigledna je istina da je marksizam manje efikasan od kapitalizma. To je čak i po definiciji tako. Kapitalizam stvara više nove vrednosti. Ipak, mi vidimo kako kapitalizam srlja iz problema u problem. Sam kapitalistički način života stvara nove ekološke, socijalne, zdravstvene probleme. Onda isti taj kapitalizam efikasno rešava te probleme, pritom stvarajući nove. Takođe, što Iglton više puta ponavlja, revolucije inspirisane marksizmom su po pravilu izbijale u zemljama bez demokratskih tradicija i bez razvijene ekonomije, pa i nije čudo što su se ubrzo pretvarale u carističke diktature i uravnilovke gladi i očaja (upotrebljavamo ove reči zbog poetika, istina je da nije bilo ni toliko gladi, ni toliko očaja). Valja pomenuti i agresivni stav ostatka sveta protivu takvih režima. Kapitalisti su, prorodno, svakoj revoluciji lomili kičmu. Šta više, lomili su kičmu svakom zametku revolucionarne misli, pa i svakoj mrvici borbe za pravednije društvo, čak i umerenim, evolutivnim snagama: socijalnim demokratama, sindikatima... Ono što autor ne vidi ili prosto preskače jer ne ide u korist argumenta - prvo, radnička klasa je tužna klika. I to ona tradicionalna, plavog okovratnika, je posebno tužna. Porobljena, ucenjena, slabih ili sve slabijih alternativa, eksploatisana, danas još stručno iscepkana i izdeljena odvstrane tehnologa eksploatacije (u fabrici za pakovanje ribe radnici sa linije i oni iz magacina neće imati dodirnih tačaka, pa se ni osećaj zajedništva neće razviti...). Rad za linijom, u kopu, u oknu, na građevini, železnici... Ne stimuliše intelekt i ne budi spontane snove o novom svetu. Radništvo nikada nije i nikada neće izbaviti samo sebe. Moderna radnička klasa belog okovratnika, o kojoj Iglton doduše piše u želji da je spoji sa gore navedenima, ti ljudi zaglavljeni na najnižim nivoima menadžmenta, programeri u velikim kompanijama, razni službenici, kao i radnici u vaskolikom uslugama... Oni se neće pobuniti sve dok ne bude apsolutno jasno da više čak ni njihovog malograđanskog sna nema. Nema drugog automobila, nema stana, nema skupog letovanja... No, ni oni nisu dovoljni. Tek kada i inteligencija počne stezati kajiš, a oko sebe počne gledati samo bedu, kada se sa bedom poistoveti i kada više ne bude mogla da je s visine posmatra i sa gađenjem konstatuje da su takvi jer su neškolovani, e tek tada dolazi revolucija. I još pritom, kada se i džepovi policije i vojske isprazne. Tada revolucije i uspevaju. A tada... Tada više i nije mnogo šta za preraspodelu ostalo.
Iz našeg tona s početka se da zaključiti da smo ubeđeni marksisti, lenjinisti. To nije tako. Ubeđeni anti-kapitalisti jesmo. Čak i takvi, nismo slepi i na objektivne valjanosti sistema, kao i manjkavosti svih alternativa. No, pre nego praktične i aktuelne prednosti ili mane nas zanima i brine znak vremena u kojem živimo. Znak feudalnog vremena je bio Bog i jedinstvo u njemu, hijerarhijska postojanost, tačno predodređena uloga svakome. Znak socijalizma je solidarnost i jednakost, kolektivizam. Znak kapitalizma jeste sloboda, sloboda da se crkne od gladi ili nagomilava beskrajno bogatstvo, sebičluk, pohlepa, eksploatacija, individualizam. Ne preziremo mi liberalni kapitalizam, samo smatramo da je u svom znaku on pogrešan i nepopravljiv. Mada, verujemo da je i komunizam na tom nivou takođe pogrešan, manjkav, ali ipak primenjiv u širem kontekstu produhovljenja društva. Kada bi tema bila liberalizam, delovalo bi da preziremo feudalizam, a i to bi bilo pogrešno. Padom feudalizma, mnogo se dobilo, ali se previše i izgubilo. Izgubio se red i iz reda se sve brže hitalo u haos koji je lažno reklamiran kao sloboda. U trku sa vremeno, u trku za novcem, resursima. Stvorena je mašina. Čovek je mašinom postao. Rekosmo gore da je radnik tužna pojava. Još ne toliko koliko i rob, no tužnija od srednjevekovnog kmeta. Ta siva, neindividualizovana, nediferencirana masa kmetstva nije ugledna i prizorna, ali je u toj masi barem slobodna. Daš gospodaru desetinu ili koliko već odreže i, manje-više, je to - to. U mnogo čemu, kmet je slobodniji od kralja. Ali to je još red feudalnog poretka. Radnik ne žuvi u redu feudalne države, već u radnoj nedelji, od prvog do prvog u mesecu. Dotle je njegovo vreme. Kmet makar živi od leta do leta. Radniku se uzima i mnogo više od desetine. A takođe mu je oteto mnogo više slobode no kmetu. Svaki minut mu je propisan, meren, programiran. Pet minuta za wc, dva minuta za povratak, pola sata za ručak, tišina za linijom, radna odeća, kasniš deset minita, ako je potrebno da se radi po smena i po, možeš i pijan i drogiran. Normiranje. Ispuniti normu. Nadmašiti normu za bonus. Podignuta norma od ovog meseca. Kada se obim posla smanji, uvedi testove mokraće. Ko ih jebe, takvi su jer su nepismeni, pijani i drogirani, beli cigani. Prekšeno pravilo. Otkaz. Pravila. Pravila. Propisi. Njegov rečnik i manirizmi su propisani. Njegov osmeh je propisan. Nokti, frizira, šminka... Nije slučajno da je radnička klasa praktično nasilno nastajala od Vladivostoka do Enkoridža. Sa njiva, sa sela, ljudi su trpani u fabrike i gradove. Britanski kapitalisti ili rumunski komunisti, svejedno je. I jedni i drugi su devastirali selo i slobodnog seljaka. Seljak je more potencijala. Ako ne za sebe, za decu - odškolovaće ih, poslati u veliki svet. Seljak koliko god da je porobljen, izrabljen, premoren pod prostranstvom neba i polja je slobodan. Radnik je zakucan za liniju, tu monstruoznu lomilicu duša. Pod veštačkim svetlom. Okupan bukom klipova, zupčanika. Ako nije linija, to je pult, to je stolica u salonu lepote, kasa, računar... Radnik? Ubijen u pojam, ograničen u prostoru, vremenu, more potencijala se pred njim zatvara. Radnik će svom detetu predati čekić u ruke. I tek kada fabrika propadne, kada se nadje na ulici, setiće se da je trebalo školovati decu.
Ne znamo mi da li je komunizam alternativa kapitalizmu, ali ono što sugurno znamo da potonji sistem nije prirodan kakvim ga kapitalisti žele nametnuti. Što i Iglton kaže: najuspešnije revolucije su one čiji se plodovi nametnu kao prirodni. U tom momentu prestaje i svaka reakcija. Ne možeš se buniti protivu prirode čovekove, šta ti hoćeš, gulage? Komunizam nije imao tu šansu, da potraje nekoliko vekova i da pritom ne bude pritisnut suparničkom i neprijateljskom ideologijom. O, ti časni borci za slobodu, kako bi oni i Miloševiću oprostili sve, samo da je na vreme privatizovao Srbiju. Kapitalizam čoveka uči najprizemnijim spoznajama o sebi samome: čovek je čoveku vuk, čovek je sebičan, pohlepan, eksploatiši da ne bi bio eksploatisan. Mi ne kažemo da čovek nije sve to, no to je ono najniže u čoveku. Za to i ne treba učenje, kapitalizam je mračno proročanstvo koje se samo ispunjava. Ali to nije prirodno stanje čoveka. Čovek je i kao najdivljiji - više od toga. A već su pradavne zajednice (Vinča) bile daleko humanije od ovoga što danas živimo. I feudalizam je smatran prirodnim, do momenta kada to više nije bio. Tako će biti i sa kapitalizmom. Da ne redukujemo previše, ali smo ipak ubeđeni da će mu na kraju presuditi upravo ono u čemu je bio najbolji. Rim je bio najbolji sa mačem, od mača je stradao, komparativna prednost feudalizma je bila stabilnost i red, dok nije previše okoštao za svet koji se promenio. Kapitalizam je doneo neviđen progres na tehnološkom planu. Od tehnologije će stradati. Kada kapitalisti automatizuju skoro sve, kada stvore mašine koje će zastarelim učiniti ne samo fizičke radnike, ne samo učitelje, službenike, kasirke, programere i menadžere, već stvore svet kome ni intelektualci nisu potrebni... Tada će ljudi uzeti stvari u svoje ruke. Ili će postati i gorim od robova. Konzumenti čije je ćutanje plaćeno crkavicom. Crtamo budućnost da sebi olakšamo sadašnjicu, ne prognozirano, ne proričemo je zaista
Ima nečega u čitanju emancipatorske misli. Od indijskih upanišada, do danas. Tim ih redosledom i valja čitati. Od vrha. Tako se i društvo uređuje. Od božanskog i iz božanskog sređivati sve ostalo. U tom kontekstu i socijalizam ima smisla... Emancipatorske ideje su večne. I kada deluje da su mrtve i zaboravljene, onu čekaju da ponovo budu otkrivene. Jer im je izvor istinit. Svi smo jedno. Sve je božansko. Da smo svi božija deca. Da smo svi slobodni u našoj potrazi za srećom. Da je svaki čovek dostojan rada, zarade i ekonomske sigurnosti. Da su žene jednake muškarcima, a crnci belcima... Samo čitanje tih misli je blagotvorno za dušu. Svako rušenje barijera među ljudima je podsetnik. Povratak kući. U Jedno. Socijalizam je bežao od božanskog i duhovnog, ali socijalizma ne može biti, ako socijalizam nije povratak. Ako nema božanskog duha među ljudima, vedantskog jedinstva, ako nema svesti o nadindividualnoj duši, komunizam može i često hoće potonuti u neki oblik opresivnog kolektivizma, baš kao što se kapitalizam razgrađuje u haosu ekstremnog individualizma. Bez univerzalnog, božanskog: i jedno i drugo su samo ideologije, a ideologije počinju i završavaju sa "mi i oni" narativima.
Lepa je emancipatorska misao. Zaostavštinu liberalizma moramo čuvati i čitati. Valja čitati i Marksa, Igltona, Bakunjina, Hakslija, a ponajviše Kropotkina. Ne samo zato da bi imali kapitalizam nečim boljim zameniti, nego zato što je lepo.
No comments:
Post a Comment